Rešena je velika misterija. Za stanje u javnim preduzećima, pa među njima i u EPS-u i posledično u energetskom sektoru, nisu krivi „spoljni faktori“. Ni MMF, ni Svetska banka, ni Evropska komisija, pa čak ni NATO, iako je predano uništavao energetski sistem Srbije 1999, slično kao što to sada čini Rusija u Ukrajini. Mi smo krivi, „sami smo do toga doveli“, zaključila je Ana Brnabić pre par dana. Ali „mi“ nisu „oni“ – Vučićeva ekipa, već je problem u tome što je „poslednji veliki elektroenergetski objekat u Srbiji rađen pre 31 godinu“, pa se vlast već 10 godina pita „šta su prethodne vlasti učinile da ojačaju EPS“.
A novi prilog na temu šta je sadašnja vlast učinila da se EPS oslabi stiže u ekonomskom izveštaju Svetske banke za Zapadni Balkan, objavljenom 24. oktobra i predstavljenom u Beogradu 2. novembra.
Šira slika je dobro poznata – u većini javnih preduzeća (kao i u gotovo celom javnom sektoru) umesto stručnih ljudi na čelna mesta dovedeni su partijski poslušnici. Da stvar bude gora, partijski kadar je razmešten po dubini upravljačke strukture. Istovremeno su zaposleni ljudi sa partijskih kadrovskih listi, bilo da dolaze na posao ili se samo evidentiraju na platnim spiskovima. Oni koji su uklanjani da bi se napravio prostor za uhljebljavanje podobnih većinom su napustili preduzeća ili iz senke završavaju poslove za svoje nesposobne (novo)nadređene.
Na vrh ledenog brega – na direktore, često bez potrebnih kvalifikacija, imenovane za vršioce dužnosti iako često nisu ispunjavali ni formalne zakonske uslove – ukazuju godinama domaći stručnjaci, organizacije poput Transparentnost Srbija, Fiskalni savet i međunarodne organizacije kao što su Svetska banka i Međunarodni monetarni fond. Na taj problem počela je da ukazuje i Evropska komisija u izveštajima o Srbiji.
Sve pritiske su Vučić i vučići junački trpeli, Ana Brnabić je poručivala da će se javna preduzeća reformisati u „narednom periodu“, jer je u prethodnom bilo drugih prioriteta, a Vučić bi s vremena na vreme zagrmeo da ne da vršioce dužnosti, jer bi izabrani direktori mogli da se otmu (partijskoj) kontroli.
Krčag se konačno razbio krajem 2020. sa energetskom krizom, kada se više nije moglo kriti koliko je EPS upropašćen. Iz same Vlade (post festum smo saznali da je to bilo njeno opoziciono krilo oličeno u Zorani Mihajlović) mogli smo prvi put da čujemo kakvo je zlo kada nestručni ljudi kojima je istekao mandat vršioca dužnosti upravljaju javnim preduzećima. Do danas, međutim, niko nije odgovarao za krah EPS-a. Prošlo je otada dovoljno vremena, ako ne da se reformiše javni sektor ili istraži odgovornost za milijarde evra štete, a ono da se vlast konsoliduje i da Ana Brnabić zaključi da su problemi u javnim preduzećima (JP), posebno u energetskom sektoru, rezultat domaće pameti a ne nešto uvezeno ili bačeno iz NATO aviona.
Njeno isprazno političarenje na nivou jutarnjeg programa Pinka ne treba dodatno komentarisati. Nema ovde čitalaca sa jeftinijim ulaznicama kojima je potrebno pojašnjenje metoda manipulacija.
Umesto toga, da se vratimo na konkretna i racionalna upozorenja. U ovogodišnjem ekonomskom izveštaju Svetske banke za Zapadni Balkan, u delu posvećenom Srbiji navodi se da je „tekuća kriza u domaćem sektoru energetike ponovo ukazala na hitnost unapređenja upravljanja javnim preduzećima“.
Glavni ekonomista Svetske banke za Srbiju Lazar Šestović je na predstavljanju izveštaja u Beogradu to ovako pojasnio članovima Vlade: „Deficit budžeta ove godine biće 4% BDP-a, uglavnom zbog gubitaka javnih preduzeća koja će preuzeti budžet. Uz to, najveći deo direktora javnih preduzeća je u vd stanju, što je najveći problem jer nema stalnog profesionalnog menadžmenta koji bi donosio dugoročne planove“.
A jezikom brojeva, stanje izgleda ovako:
Od 34 preduzeća – javna i druga u vlasništvu države na koja se primenjuje Zakon o javnim preduzećima za izbor direktora – njih 8 ima zakonitog direktora izabranog na konkursu.
U 22 direktori su u vd statusu i ogromnoj većini (18) je isteklo maksimalno dozvoljeno trajanje tog statusa (12 meseci). Oni su, kako je to Transparentnost Srbija nedavno nazvala, građani koji bespravno sede u kancelarijama direktora, čije bi sve odluke mogle da se ospore pred sudom, ali po krivičnom zakonu oni snose odgovornost jer faktički upravljaju nekima od najvećih i najvrednijih resursa ove zemlje. Ili su to bili vredni resursi pre nego što su ih partija i bratija uzele pod svoje. U preostala 4 slučaja novi vršioci su na tim mestima kraće od 12 meseci, ali su pre njih u foteljama takođe bili vršioci dužnosti, a zakon ne ograničava trajanje vd statusa za jednu osobu, već ukupno od prestanka mandata izabranog direktora do izbora novog, na konkursu.
U 3 javna preduzeća mandat direktora je davno istekao, oni nisu u vd statusu, ali ni u zakonitom položaju izabranog ili postavljenog direktora. U jednom preduzeću u državnom vlasništvu je skupština društva izabrala direktora bez konkursa.
Pojedinačno i poimenice posmatrano, u vd stanju je najduže Zoran Drobnjak u Putevima Srbije – mandat direktora mu je istekao u decembru 2011. kada je postavljen za vršioca dužnosti, a taj status mu je poslednji put produžen pre punih 9 godina u novembru 2013. kada je zakonski maksimum vd stanja bio 6 meseci.
Dalibor Arbutina je vd direktora Nuklearnih objekata Srbije od februara 2014, a taj status mu je (na 6 meseci) produžen u avgustu iste godine.
S druge strane, Dušan Bajatović je u novembru 2012. pre stupanja novog Zakona o JP na snagu postavljen za direktora bez konkursa, mandat mu je istekao ali se njegov status nije menjao. To nije rekord. Violeta Stamenković je 2009. imenovana za direktorku JP Nacionalni park Šar planina i od tada se ne mogu naći niti dobiti bilo kakvi podaci o njenom statusu. U registru Agencije za privredne registre ona je upisana kao direktorka. Ali ni to nije rekord u trajanju i misterioznosti statusa. Bojan Milovanović je 2008. postavljen za direktora JP Nacionalni park Kopaonik i nema podataka da je u međuvremenu on ili bilo ko drugi postavljan ili smenjivan bilo za direktora ili za vršioca dužnosti.
U prilog priči o profesionalnom upravljanju ide i podatak da od 34 preduzeća njih 17, tačno polovina, od 2012. kada je usvojen Zakon o javnim preduzećima koji uvodi obavezu konkursa, nisu na svom čelu ni jedan jedini dan imali osobu izabranu na konkursu.
A konkursa je bilo koliko vam srce ište. Do danas nije okončano 18 konkursa raspisanih 2017. Od toga je 13 konkursa bez reči obrazloženja poklopilo prethodno raspisane i neokončane konkurse iz 2013 (7), 2015 (1) i 2016 (5). Poseban kuriozitet je konkurs za direktora JP NP Šar planina kome ćemo uskoro obeležiti deceniju trajanja – raspisan je u julu 2013, nije okončan, niti je raspisivan novi konkurs. Nadam se da konkursna komisija bar na svakih 5 godina od prijavljenih kandidata prikupi potvrde da su još živi.
Postoji i par svežijih konkursa koji nisu okončani – iz 2020. i 2021. Činjenica da je Vlada Srbije u poslednjih 32 meseca gotovo polovinu vremena bila u tehničkom mandatu te po zakonu nije mogla da imenuje direktore na konkursu, već samo vršioce dužnosti, nije opravdanje za neokončane konkurse od pre 5 godina. A posebno kada se uzme u obzir da su u međuvremenu u nekoliko slučajeva, verovatno u JP u kojima nije postojao poseban politički i/ili ekonomski interes, konkursi sprovedeni – 4 direktora su imenovana u decembru 2021, nakon što su tokom leta raspisani konkursi.
U 2021. smo inače dobili i dokument koji bi svojim nazivom trebalo da nas uveri da su svi problemi prepoznati, da država brine i da će uskoro procvetati hiljadu ruža: Strategiju upravljanja državnim preduzećima.
Strategija predviđa da do 2027. javna preduzeća prestanu da postoje, odnosno da se transformišu u AD i DOO preduzeća, te da se svih 270 preduzeća u vlasništvu Republike Srbije korporatizuju i da se upravljanje centralizuje.
Strategijom se provlače pohvale ministarstva i vlade samima sebi zbog početka rada na korporativizaciji, a sadašnje sramotno stanje sa desetinama nelegalnih direktora se ovlaš pominje kao „trenutna praksa imenovanja vršilaca dužnosti direktora na period duži od godinu dana“.
Naime, citira se domaći zakonski okvir i potom konstatuje da „primeri dobre međunarodne prakse pokazuju da država ne postavlja vršioca dužnosti direktora za period duži od 6 meseci, kao rešenje u slučaju hitne kadrovske obnove. Skupština (u jednodomnom sistemu), odnosno nadzorni odbor (u dvodomnom sistemu), obavezni su da izaberu direktora pravovremeno i da ne dozvole situacije u kojima je mandat direktora istekao ili direktor ne može više da vrši svoje dužnosti. Shodno navedenom, potrebno je napustiti trenutnu praksu imenovanja vršilaca dužnosti direktora na period duži od godinu dana“ (podvukao Z.M.).
I šta mislite, šta je rešenje za ovu (nezakonitu) praksu?
Tako je! Usvajanje novog zakona kojim će se urediti pitanja korporativnog upravljanja u svim preduzećima u vlasništvu Republike Srbije.
U prevodu, dobili smo dva nova opravdanja da se ništa ne menja i ništa ne dira – čekamo novi zakon, a potom čekamo transformaciju i korporativizaciju. Ako do tada od preduzeća u vlasništvu Republike Srbije ostane kamen na kamenu. Bar od onih koja u međuvremenu ne budu privatizovana.
Za kraj, uzgred da pomenem i da je ova strategija usvojena 1. aprila 2021. Pa vi to tumačite kako vam volja.
Peščanik.net, 04.11.2022.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Zlatko Minić (see all)
- Ko je tipovao Srbiju - 25/03/2024
- Ne slažem se sa pitanjem - 14/02/2024
- Zločin i uređenje - 15/01/2024
