Teško je danas pisati o bilo čemu drugom dok Ukrajina trpi rusku invaziju. Sve oči uprte su ka istoku i svaku novu rundu pregovora iščekujemo sa nadom da će se agresija zaustaviti. Misli su nam u Kijevu, Marijupolju, Harkovu, ali krajičkom oka ipak pratimo i domaću izbornu kampanju. Vremena je malo. Za nepunih mesec dana odlučivaćemo o sopstvenoj sudbini.
Uprkos niskom procentu vakcinisanog stanovništva, lošoj vakcinalnoj kampanji i činjenici da smo krajem prošle godine bili na petom mestu u svetu po „višku smrtnosti“ u odnosu na 2019, čini se da se naprednjačka predizborna kampanja dobrim delom temelji na zdravstvenim pitanjima. Na samom vrhu republičke liste tako se našla lekarka, neurohirurškinja, direktorka Instituta za radiologiju i onkologiju Srbije Danica Grujičić. Prisutna je u medijima i ne propušta priliku da istakne zdravstvene uspehe naprednjačkog režima.
Njena je „moralna obaveza“, kako kaže, da narodu predoči „da je Srbija u poslednjih 10 godina uložila u zdravstvo više nego ikada pre“. Srbija napreduje i u odnosu na druge države: „Sve ono što je urađeno poslednjih godina u zdravstvenom sistemu Srbije je nešto što zaista obećava da uskoro možemo da imamo najbolji zdravstveni sistem, ako ne u svetu, onda bar u Evropi.“
Njena vizija domaćeg zdravstva stvarna je koliko i Vučićevo zlatno doba. Istina je da se Srbija nalazi u samom vrhu evropskih zemalja po udelu potrošnje za zdravstvenu zaštitu. Problem je što taj podatak sam za sebe malo govori. Slika je jasnija kada znamo da čak 40 odsto ukupnog udela dolazi iz džepova građana. Visok stepen privatnih izdataka znači da je zdravstveni sistem zapravo urušen i da građani ne uspevaju da dođu do adekvatne usluge u državnom zdravstvu, pa se okreću privatnicima. Naravno, oni koji imaju da plate.
Tim Danice Grujičić snosi deo odgovornosti za ove probleme. Sećamo se da je 2014. doneta odluka o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru. Situacija nije bila bajna ni pre toga. Recimo, 2013. broj stanovnika na jednog lekara bio je 339. Četiri godine kasnije, uprkos opadanju populacije, broj stanovnika na jednog lekara porastao je na 351. Poređenja radi, iste godine prosek u EU bio je 267.
Daleko od toga da je sadašnji režim učinio bilo šta da se ovaj bilans popravi. Naprotiv, državna zdravstvena zaštita postajala je sve manje pristupačna. Srbiji je u redovnim okolnostima još pre početka pandemije nedostajalo oko 2.500 lekara i 8.000 medicinskih tehničara. Na sve to, ovaj udar nepristupačnosti zdravstvene zaštite bio je različitog intenziteta u različitim delovima Srbije. Dok je broj lekara u Beogradu smanjen za 2,4%, gubitak u regionu Južne i Istočne Srbije iznosio je čak 10,4%.
Danica Grujičić paralelnu zbilju kreira sopstvenim brojkama. Podseća nas da je „u poslednjih 10 godina nabavljeno 19 skenera, 12 magnetnih rezonanci i da se građani Srbije leče kao u najsavremenijim zemljama“. Ponovo, kada stoje zasebno ovi nam podaci ništa ne govore. Morali bismo znati kako Srbija stoji sa medicinskom opremom u poređenju sa državama sličnog stepena razvoja. Prema nalazima Eurostata s kraja 2020. „državno zdravstvo u Srbiji raspolaže sa upola manje CT skenera, Gama kamera i jedinica za radio terapiju i čak 3-4 puta manje PET skenera, magnetnih rezonanci i jedinica za angiografiju“ u odnosu na zemlje centralno-istočne Evrope (poredio se broj opreme na 100.000 stanovnika).
Podaci koji ukazuju na probleme u domaćem zdravstvu lekarku Grujičić ne zanimaju. Logika njenog novog mentora nalaže da se naprednjačka Srbija vidi kao tigar, kako ekonomski, tako i zdravstveni. Na tom putu je u poslednjih 7 godina toliko toga „urađeno u zdravstvu da nijedan građanin Srbije ne mora da ide van zemlje da se leči.“
Ova izjava je posebno bolna za roditelje koji pokušavaju da skupe dovoljno novca za lečenje svoje dece u inostranstvu. Samo 2019. na lečenje u inostranstvo upućeno je 800 dece. Od toga je novac za 143 deteta prikupljen zahvaljujući humanitarnim organizacijama, donacijama i SMS porukama. Pomisli li Grujičić kako se roditelji te dece osećaju dok je slušaju. Nije bilo dovoljno to što ih je v.d. direktorka Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje Sanja Radojević Škodrić već ponizila sugerišući da su probirljivi i da šalju svoju bolesnu decu u inostranstvo „i pored toga što imamo isto lečenje u Srbiji“. Tu je sada lekarka Grujičić da ih sasvim pregazi.
Osim roditelja, na tapetu su i sami zdravstveni radnici. Država im je, kaže Grujičić, vratila dostojanstvo. A šta kažu oni sami? Hirurg Zlatko Bokun na primer kaže kako se čitav sistem raspao kada je prvi KBC ušao u kovid sistem. Sve je stalo, a „ono što je jako ružno, država je prebacila odgovornost na nas. Znači ja sam taj koji se sreće sa mojim pacijentom, ja sam taj koji ga vraća po 4-5 puta i on će mene da vidi kao svog neprijatelja ili će da misli da sam korumpiran, da mu tražim novac, jer mu nije jasno da smo mi tu bespomoćni“.
I šta ćemo sad? Ostaje nam samo pesma.
Autor je istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i student doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Pečanik.net, 09.03.2022.
