Srbija je u svetskom vrhu po višku smrtnosti tokom pandemije. O višku izgubljenih života i patnji nekovid pacijenata i stradanju medicinskih radnika govore hirurg dr Zlatko Bokun i neurolog dr Anđela Gavrilović. Razgovor vodi Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Kako ova pandemija traje, postaje sve očiglednije da mi i kao društvo i kao pojedinci, tiho i krotko „odlazimo u tu blagu noć“. Nekovid pacijenti pate zato što ne mogu da se leče, a to što se dešava lekarima i medicinskom osoblju može se nazvati i stradanjem. Govori se da imamo 40 hiljada viška smrti. Pre nego što porazgovaramo o sistemskim problemima koji su nas sada doveli do sloma, htela sam da vas zamolim za ocenu trenutne epidemiološke situaciji.
Zlatko Bokun: Trenutno jeste neko malo zatišje što se tiče samog virusa i to je delom zbog prirodnog toka svake epidemije koja u nekom momentu ima svoje pikove i padove. Ovo je nešto što bi statistički išlo, pa bi išlo. Činjenica jeste da smo mi, pretpostavljam među prvima u Evropi, dobili taj Delta soj. Sad šta će biti sa ovim Omikronom, još uvek se ne zna, on ima dosta mutacija. Postoje neke indicije da nije toliko opasan, da je zarazniji ali da je klinička slika blaža, međutim to su uglavnom podaci iz Južne Afrike gde je prosek godina 22, znate. U Evropi je oko 38, u Srbiji 45. Videćemo šta će biti.
Anđela Gavrilović: I za Deltu se pričalo da neće biti baš tako fatalan kao prethodne tri varijante, pa se ispostavilo da to nije tačno, tako da je i ovo sad što je incidentalno za Omikron prijavljeno, pitanje je kako će se odigravati kod nas koji nismo postigli nikakav opseg u vakcinaciji, niti kolektivni imunitet, niti sproveli mere, niti shvatili ozbiljnost cele situacije, tako da to što je možda utešno za civilizovane zemlje, mislim da za nas ne važi.
Svetlana Lukić: S obzirom na to da smo među prvima nabavili vakcine, da ih ima dovoljno, da ih ima raznovrsnih, besramno je mali obim vakcinacije. Stalno nam govore samo koliko je punoletnih građana vakcinisano, kao da deca i tinejdžeri ne dobijaju kovid.
Zlatko Bokun: Čak je pitanje koliko je i ova statistika tačna. Rekli ste računaju se punoletni građani, ali među njima je dosta stranaca koji su se kod nas vakcinisali. Zaboravljamo da ima i mnogo tih lažno vakcinisanih, javna je tajna da su se falsifikovali ti sertifikati o vakcinaciji. Druga stvar koja se malo pominje po medijima, a koju smo mi koji smo radili sa kovid pacijentima davno uočili, je neefikasnost kineske Sinofarm vakcine. Ovde je narod dominantno vakcinisan tom vakcinom, i ona se pokazala kao prilično neefikasna što se tiče Delta soja. I ako je bilo obolelih koji su vakcinisani, pa gotovo u svim slučajevima bili su ljudi koji su vakcinisani Sinofarm vakcinom za koju je čak i sam proizvođač rekao da nije atestirana na starijima od 65 godina, a ovde je uglavnom davana ljudima koji su preko 65 godina. Da li je svesno, da li nesvesno, napravljen je takođe jedan veliki propust. Tako da naš realan doseg vakcinacije je 20-25% u populaciji.
Svetlana Lukić: Kako bi ste nam opisali poziciju nekovid pacijenata u ove dve godine?
Anđela Gavrilović: Ova pandemija nama kliničarima nije otkrila ništa novo, ona je samo ogolila sve probleme koji zdravstvo ima sad već decenijama. Ne postoji nivo zdravstvene zaštite koji trenutno nije ugrožen, znači od preventive, preko primarne zdravstvene zaštite, sekundarne do tercijarne ne postoji nijedan segment u zdravstvenoj zaštiti, pa čak i uzevši u obzir ovaj privatne ustanove: od nedostatka kadra u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, preko zabrane zapošljavanja i specijalizacije od 2000. godine…
Zlatko Bokun: Koja još uvek traje sa sumnjivim obrazloženjem…
Anđela Gavrilović: Tako je… Preko odliva kadra, što zbog umiranja, što zbog odlaženja, odlaska u penziju, odlaska u inostranstvo, odlaska u privatne ustanove, preko toga da se postojeći kadar ne iscrpeo, nego samleo, jer ti na postojeći broj lekara i sestara samo povećavaš obim posla. Recimo ako vi uzmete samo dom zdravlja, vi imate ograničen broj izabranih lekara, na kojima treba da bude 80% lečenja osnovnih zdravstvenih stanja. Njih je malo, pa onda oni imaju 50 pregleda dnevno, što je nemoguće u jednoj smeni, to vam je po 3, 4, 5 minuta za svakog pacijenta. Pa se taj mali broj sada razvodnjava, oni idu u kovid ambulante, idu na vakcinalne punktove, idu na terensku službu. Znači, to se osipa, oni se razboljevaju, pomažu druge ustanove, idu u Batajnicu, idu u novoizgrađene kovid bolnice. Znači, kad primarna zaštita zataji, onda šta dalje treba da se kaže za sekundarnu i tercijarnu zdravstvenu zaštitu. Drugo, gomila se broj bolesnih ljudi, a ono što je suština medicine, bila je preventive. A ti sad nemaš mogućnost da zdravom ili možda bolesnom čoveku, na vreme otkriješ neko stanje, jer se ne rade preventivni ginekološki pregledi, ultrazvukovi stomaka, rendgeni pluća pušačima, mamografije ženama…
Zlatko Bokun: Kolonoskopije…
Anđela Gavrilović: Kolonoskopije, tako je, što se tačno zna u kom periodu života je preporučeno da se uradi neka od tih pretraga, da se na vreme otkrije neka bolest. Jednom rečju, kad preventiva zataji, kad ti zdravog čoveka ne neguješ da ostane zdrav, onda uopšte nije za čuđenje zašto se gomila ovoliko hroničnih pacijenata, čije se stanje tokom ove dve godine samo pogoršavalo jer nije bilo rehabilitacije, na primer, u mom slučaju za moje neurološke pacijente koji su teško pokretni. A njima ta kontinuirana rehabilitacija jako mnogo znači, preko toga da ne mogu da dođu na neku rutinsku kontrolu, da promene neku terapiju, da se posavetuju, da urade neku kontrolnu dijagnostiku i tako dalje.
Svetlana Lukić: Mi smo i pre kovida po broju lekara u odnosu na broj stanovnika bili daleko ispod proseka Evropske unije. Obično kažu, pa šta nas porediš sa bogatom Nemačkom, Austrijom. Ne, EU su i Bugarska, Rumunija, Slovačka, Hrvatska.
Zlatko Bokun: Znate kako, to je stvar koja nije od juče. To je sve krenulo od čoveka za kog odgovorno tvrdim da je jedan od ubica srpskog zdravstva, Tomice Milosavljevića. To je čovek koji je zaista počinio zločin prema srpskom zdravstvu, u tom momentu kad je on bio na vlasti…
Svetlana Lukić: A bio je dugo.
Zlatko Bokun: …a bio je sto godina, je li, donet je bio nekakav akt o zabrani zapošljavanja. Taj akt je bio kopija nekih sugestija MMF-a u tom momentu, pošto smo mi bili uvek dobri đaci MMF-a, o smanjenju zaposlenih u javnim ustanovama, pa su onda oni to primenili tamo i gde ima logike, a i gde nema logike. Ne postoji višak zdravstvenih radnika, znate. U tom momentu oni su proglasili da je to višak, u sklopu tih svojih racionalizacija. Ovi ostali koji su dolazili posle Milosavljevića, sve te vlasti i svi ti ministri zdravlja, samo su zakucavali dodatne eksere, produžavajući taj trend zabrane zapošljavanja. Šta ćete onda kad imate gomilu nekih mladih ljudi, koji traže posao, koji su puni entuzijazma, koji žele da rade, a ne date im mogućnost da rade ovde, on će naravno ići inostranstvo, ići će u privatne klinike, ili će odustajati od medicine.
Niko ne pita ljude koji rade u bolnici, da li nam treba ili ne treba kadar, da li nam treba ovo ili ono. To su nekakve ćate sa eksel tabelama, to su tipovi sa laptopovima koji nešto preračunavaju i koji nemaju veze sa realnim životom i realnim potrebama, i onda smo došli do toga što se desilo. Taj sistem je samo čekao da se uruši. Dr Branislav Lukač, ugledni radiolog, davno je rekao: zidove našeg zdravstva su pojeli termiti, i držali su se samo na farbi. I prvi vetar koji je dunuo, a to je bila ova korona, je srušila i tu farbu.
Pričalo se često o takozvanom pucanju sistema, pa je Kon i ekipa skupljena oko tog štaba za izazivanje kriza, rekla kako nam još nije pukao sistem, još se održava. Ne, sistem je pukao onog momenta kad je prvi KBC ušao u kovid sistem. Znači to je bio momenat pucanja sistema, kad ste vi prvih 100, 200, 300, 500 lekara, koji umesto da operišu, umesto da porađaju, umesto da leče svoje pacijente i da se bave svojom primarnom delatnošću, angažovali da leče kovid pacijente, tad ste pukli. A sve ostalo što je posle toga, nije bilo pucanje, nego raspad. A posledica raspada je tih 40 hiljada mrtvih, a to će vam trajati u najoptimističnijem scenariju, najmanje sledećih 5 godina, i to ako se odmah dozovemo pameti. Računajte da ćete na kraju imati bilans od barem 100-200 hiljada ljudi koji će umreti, što bi se reklo pre roka, je li. Nije problem da kupite i 100, i 200, i 500 hiljada respiratora i da opremite salu, ali ko će da radi? Nema ljudi koji će da rade. Vi niste edukovali.
Da biste imali iskusnog lekara, ili iskusnu sestru, znači iskusnog zdravstvenog radnika, vi treba od momenta kad je on postao lekar, računajte još deset godina dok završe specijalizaciju, i dok stekne dovoljno tog specijalističkog iskustva da bude potpuno samostalan i sposoban da se nosi sa svim problemima koji mogu da ga zateknu, znači dok stekne to neko iskustvo. Pritom, pazite, ne pričamo o ljudima koji imaju 17-18 godina, pa imaju deset godina fore, pa su još mladi. Lekari završavaju medicinu sa 25, 26, 30 godina. Znači vi imate već 35-40etogodišnjaka koji tek tad pokušava da se ostvari na neki način, porodično. finansijski, i u svakom drugom pogledu.
Ako ste vi tog mladog čoveka sprečili u tome, tj. ako mu niste dali šansu nekim zapošljavanjem, nekakvim ulaganjem u njega, naravno da će otići u inostranstvo, naravno da će se baviti nečim drugim. A to se odražava tako što mi imamo stravičan problem sa kadrom. To se sve dešavalo i po istočnoj Evropi, to se dešavalo na neki način i na zapadu. Međutim, šta: zapad je imao odakle da uveze lekare i sestre, mogao je da uveze iz Rumunije, Bugarske, Poljske, Srbije, Hrvatske, Makedonije, i Indije, Pakistana. Znate kako, retko kad ćete sad na zapadu i sresti belog lekara. Znači, oni su imali jedan ogroman pul odakle su mogli da vuku, a ja ne znam kome mi šta možemo da ponudimo pa da dođe ovde da leči ljude.
Svetlana Lukić: Vi ste govorili o problemu na nivou primarne zaštite, šta se dešava sa sekundarnom, šta su tu glavni problemi?
Anđela Gavrilović: Koliko sam upoznata, u svim beogradskim sekundarnim zdravstvenim ustanovama, odnosno KBC-ovima, imamo 30-40% manjka specijalista. Bilo da su u pitanju hirurške grane, bilo da su u pitanju internističke grane, o anesteziologiji neću ni da pričam, jer već su svi shvatili da je anestezija sada hleb nasušni za ovu pandemiju. I ovo što mi imamo anesteziologa u Srbiji se samo prevrće iz jedne u drugu kovid bolnicu. To su ljudi koji se multipliciraju između operacija na hladno, hitnih intervencija Urgentnog centra, kovida, održavanja pacijenata u intenzivnim negama, to je sve njihov posao, uvođenje u anesteziju…
Svuda postoji najmanje 30-40% manjka kadra, i sad recimo ja mogu da pričam konkretno o svom odeljenju. Nas bi trebalo po sistematizaciji da bude 15, a nas je 8, od tih 8 troje ima preko 60 godina, jedna žena je invalid rada i tako dalje i tako bliže. Broj specijalista se smanjuje, obim posla se neminovno povećava zato što naša populacija stari.
Moja grana je takva, neurologija, da nama pripadaju pacijenti starijeg životnog doba. Svojevremeno su iz domova zdravlja povukli neuropsihijatre odnosno neurologe, i sada se neurologija svela na tri beogradska KBC-a, tako da svi pacijenti u Beogradu koji imaju bilo kakav problem, počevši od toga da su dobili išijas, preko toga da su dobili šlog, imali epilepsiju ili već razni dijapazon ovoga čime se mi bavimo, ti ljudi svi dolaze kod tri lekara koja u tom trenutku u Beogradu rade u ambulanti. Jedan je u Zemunu, jedan je kod nas u Gradskoj bolnici, jedan je u Urgentnom centru. I sve to pod uslovom da neka od tih ustanova nije u kovidu. Svojevremeno je po nekom normativu doneta odluka da specijalista u domu zdravlja treba mesečno da uradi 120 pregleda, što kad se raspodeli na 5 dana u ambulanti u toku radne nedelje, bude recimo 7-8 pacijenata dnevno. Pošto mi imamo jednu ambulantu nedeljno, jer ostalo vreme mi smo konsultanti, rade se dopunske dijagnostike, dopleri, imaš pacijente na odeljenju koji su naša primarna briga…
Zlatko Bokun: Ambulanta vam je realno 10% posla.
Anđela Gavrilović: Tako je. To se svede znači na 4 ambulante mesečno, odnosno na 30 pacijenata dnevno, što ti je 7 minuta po pacijentu. Taj pacijent u 7 minuta treba da uđe, da ga pozdraviš, da ti objasni o čemu se radi, da ga pregledaš, da mu ti iskucaš izveštaj, da mu objasniš o čemu se radi, i plus da ga uputiš, da mu odštampaš da ga dalje šalješ na neki skener, na EG… i to se svede na tri čoveka u Beogradu. A za unutrašnjost da ne pričam gde ih još i nema. I u tih 7 minuta, eto to ti je što ti je, ili to ili ćeš ići kod privatnika. Sad je bila prilika da se privatnici uključe u celu ovu priču sa pandemijom, da se neke fondovske cene postignu da bi se eto ipak pomoglo i tim ljudima i nama, međutim to nešto nije došlo na red.
Jednostavno rečeno, u sekundarnoj zdravstvenoj zaštiti u stvari specijalisti obavljaju posao primarne zdravstvene zaštite i sekundarne zdravstvene zaštite, što nas opet vraća na to da kadra nema, i onda sad šta ti bog da i koliko si ti vičan da to uradiš, ili ćeš da ga ofrlječiš u tih 7 minuta, ili ćeš da rastegneš pa ćeš da ostaneš 14 sati na poslu, i plus će ljudi da ostanu na čekanju – ono čuveno, nema termina. Ili ćeš da iskačeš iz sale da pregledaš nekoga, da umesto da ideš na pauzu da još troje na hodniku nešto posavetuješ, ili će da te zovu na kuću ako si dao broj telefona, pa će onda jadni da te jure po društvenim mrežama, nekako da se snađu, eto na to se svelo.
Zlatko Bokun: Srpsko zdravstvo se održava na entuzijazmu…
Anđela Gavrilović: Na entuzijazmu.
Zlatko Bokun: …10% lekara koji se nalaze u njemu i na našoj sposobnosti da hakujemo sistem. Znači sistem je apsolutno usmeren i protiv lekara i protiv pacijenata. Ovaj kakav postoji, sistem je naš najveći zajednički neprijatelj. To vam je kao da imate onu Polineziju, Mikroneziju – ostrva, to su vam neki specijalisti koji mogu nešto da vam pomognu, i sad koliko pacijent ima snage da prepliva od tog jednog do drugog ostrva, trećeg ostrva da dođe do izlečenja, to vam je to; i koliko mi možemo da mu pomognemo da preskoči sve te administrativne i druge zavrzlame koje se nalaze na njegovom putu. Eto, tako vam se održava i pre kovida srpsko zdravstvo, a sad pogotovo nakon kovida.
Svetlana Lukić: Kako je na hirurgiji?
Zlatko Bokun: Znate kako, hirurški pacijenti i sami hirurzi su pretrpeli veliku žrtvu tokom ove pandemije… na drugi način nego što su ostale kolege. Šta je to specifično za hirurgiju? Hirurgija je također i manuelni posao. Ono što je opasno za hirurge je da ne rade po dve godine, je to znači gubitak tog hirurškog tempa koji je vrlo specifičan, Anđela jako dobro zna, znači mi smo nekakve mazge koje non-stop nešto rade, nešto vuku, i kad to usporite, teško vam je ponovo se pokrenuti. Druga stvar, gubi vam se ta mišićna memorija, to je fizički posao i to vrlo precizan, to je na nivou, ‘ajde da ne preteram, ali jeste na nivou filigranskog rada. Morate da vežbate, morate da trenirate, kad niste u treningu to nije dobro…
Svetlana Lukić: To je kao kod vojnih pilota, oni moraju da imaju…
Zlatko Bokun: Tako je, bukvalno, moraš da imaš toliko i toliko naleta. Ako te godine nisi imao ne znam koliko, 100 sati naleta, ti gubiš licencu. Znate, sad vi tržite tolike hirurške grane koje su i pre toga strašne liste čekanja. Evo mogu za sebe da pričam, da ne bih pričao o drugim kolegama. Recimo ja sam imao zakazanih elektivnih – to su te takozvane hladne, elektivne operacije koje, kao, mogu da čekaju, najviše tih kila, žučnih kesa i sličnih operacija, pre početka pandemije, imao sam samo ja na svojoj listi 80. U međuvremenu i ovo kad smo izlazili kovida pa ponovo ulazili u kovid, mi smo radili samo hitne operacije i karcinome. Naravno, operacije i karcinomi ne idu na tu listu, jer oni ne čekaju, znači kad imate karcinom primate ga što god možete pre, hitnu operaciju naravno primate taj dan u dežurstvu i operišete odmah.
Ali znači samo tih hladnih slučajeva ja sam lično imao 80 zakazanih. E sad zamislite: od toga je prošlo više od godinu i po dana, tih 80+ svih ovih godinu i po dana čekanja… ako sad krenem da ih operišem, do 2025. neću stići, pogotovo što imamo takođe problem sa nedostatkom anesteziologa koji su svi rastrzani na 100 strana, koji su po kovid bolnicama i dalje. Jer znate kako, otvore bolnicu i onda vam uzmu anesteziologe. To me podseća na vic kako je Bugarska trgovala sa SSSR-om. Pita: pa kako trgujete s njima? Kaže: fino, mi njima damo naftu, oni nam uzmu ugalj, e tako je i ovo bilo. Znači mi njima damo hirurški kadar da pokriva kovid, onda nam oni uzmu anesteziologe – bez kojih smo mi praktično invalidi; hirurg bez anesteziologa ne može ništa da uradi. Druga stvar, ono što je jako ružno, država je prebacila odgovornost na nas.
Znači ja sam taj koji se sreće sa mojim pacijentom, ja sam taj koji njemu po 4-5 put objašnjava, čoveku koji je došao da uradi ili žučnu kesu, ili da mu se zatvori kolostoma, ja sam taj koji ga vraća po 4-5 puta. Dođite posle, dođite posle, dođite posle i on će onda mene da vidi kao svog neprijatelja ili će da misli da sam korumpiran pa da mu tražim novac, jer njima nije jasno da smo mi tu bespomoćni, da nemamo niti kadra da završimo to što njima treba, i da nam svako malo govore idete u kovid. Znate kako nama to jave? Pošalju nam poruku na grupu, e od sutra ste u kovidu. Pa super. Sveže operisane pacijente ti raseljavaj po bolnicama, znači to je jedna apsolutna nezainteresovanost za tu neku humanu, ljudsku stranu, od strane tih tipova sa eksel tabelama.
Svetlana Lukić: To se donekle moglo razumeti prošle godine, na početku pandemije, zavladala je panika, ali, pobogu, prošlo je skoro dve godine, valjda smo nešto naučili, sabrali se…
Zlatko Bokun: …Ma, ne. Ovo nigde u svetu više nema. Svi smo mi u kontaktu sa našim kolegama što sa fakulteta, što sa specijalizacija, koje su sada po inostranstvima. Kad je to krenulo, bilo je stvarno angažovanja svih tih bolnica u kovid. To je trajalo po celom svetu, sem po zemlji Srbiji i vidim malo i po ovom regionu, 2-3 meseca. I onda su se svi organizovali tako da taj posao ne trpi. Ono što sam pomenuo malopre, pucanje sistema: čim ste jedan KBC a ne 4 koja su konstantno u kovid režimu u Beogradu, čim konstanto držite 4 KBC-a vama sistem ne da je pukao nego se raspao koliko je pukao. Jer to nigde u svetu nemate. Svugde neurolozi rade svoj posao i ginekolozi i hirurzi, i svi rade svoj primarni posao. Tako je zdravstveni sistem organizovan da se kovidom bave lekari koji su za to zaduženi. A ovako se kovidom bavim ja, znate nakon 21 godinu bavljenja hirurgijom, znate, ne da ne umem, umem, ali ne bi trebalo da vam ja procenjujem rendgen pluća i da vam lečim respiratornu infekciju.
Svetlana Lukić: Zlatko je pomenuo specijalizacije i subspecijalizacije, a to je još pre ove vlasti, je l’ tako, praktično bilo nemoguće. Znači, mi smo i u tom periodu izgubili jako mnogo stručnjaka koji bi sada trebalo da nose zdravstveni sistem, zar ne?
Anđela Gavrilović: Tako je. Ako se ja dobro sećam, 2000. godine je poslednji put data volonterska specijalizacija, znači da si posle fakulteta mogao po svojoj želji, jel’…
Zlatko Bokun: 2001. Ja sam bio ta generacija.
Anđela Gavrilović: Tako je, tada si mogao volonterski od svog novca, svog vremena, da li si ti zaposlen u kući nekoj ili nisi, da se specijalizuješ i da onda čekaš ili moliš boga, ili ti se ukaže prilika da se zaposliš na radnom mestu kome gravitiraš i za koje si procenio da ćeš sa puno ljubavi i stručnosti raditi. A mali broj zaposlenih u svojim matičnim ustanovama su dobijali plaćene specijalizacije, odnosno ustanova ih je slala tamo gde su imali potrebe da ih pošalju. Posle te zabrane volonterskih specijalizacija, ljudi su prosto posle medicinskog fakulteta mogli ili da idu u inostranstvo ili da se više nikad ne bave medicinom.
Masa kolega je otišla u farmaceutske kuće, u saradnike, promenila struku, nikad se više nisu osvrnuli na medicine. I sa tim volonterskim specijalizacijama, posle 4 godine za neke interne grane, sa subspecijalizacijom još 2, a 6 do 8 za hirurgije, ti i dalje čekaš posao jer postoji zabrana zapošljavanja. I normalno da nije ni čudo da ćeš ti da se spakuješ u svojih 35-6 godina i da kažeš: slušaj, stvarno ne vidim dokle ću ja više da ulažem u sebe i dokle ću da čekam.
Zlatko Bokun: Znate ono groblje super automobila u Dubaiju gde imate hiljadu Ferarija koji stoje tamo na suncu i u prašini… e to smo mi uradili sa tim kadrom. Mi smo imali hiljade Ferarija koje smo ostavili da istrunu tako negde i… džabe. Verujte, uopšte nisu pare u pitanju.
Anđela Gavrilović: S kim god da smo pričali, nisu bile pare u pitanju. Prvo, u pitanju su uslovi rada, u pitanju je to gde ćeš da radiš, sa čime ćeš da radiš. Recimo, meni je mnogo žao što smo mi jedini KBC u Beogradu, a drugi po veličini posle kliničkog centra. Mi smo najveći KBC po broju postelja i kadra koji smo imali pre korone, koji nemamo magnetnu rezonancu. Imamo neka dva skenera koji su nedovoljni za visoko sofisticiranu medicinu kakva je u 21. veku. Od posteljine za pacijente, od lekova koje nemaš, od liftova koji se kvare, od kreveta koji ne mogu da se…
Zlatko Bokun: … raspadaju…
Anđela Gavrilović: Da, uniformi koje kupujemo sami, od obroka koje ne dobijamo u 24 sata, znači nemamo neku užinu, flašu vode, sendvič, preko tih pacijenata koji prosto više ne veruju da njima iko želi dobro. Jer za ove dve godine na koja god su vrata zakucali, ta su vrata bila zatvorena.
Svetlana Lukić: Mi smo jednog časa imali skoro 10 hiljada hospitalizovanih kovid pacijenta. U drugim zemljama, ne samo ovim najbogatijim i najorganizovanijim, broj hospitalizovanih u odnosu na broj zaraženih je bio daleko manji. Otkud to da mi imamo tako ogroman broj hospitalizovanih kovid bolesnika, koji opet, zauzimaju mesto ljudima koji bi morali da dođu kod vas na operaciju?
Zlatko Bokun: Bolja primarna zdravstvena zaštita, pre svega. Oni su mnogo kvalitetnije selektovali i lečili pacijente u toj primarnoj zdravstvenoj zaštiti, znači na tom nekom ambulantnom nivou. Kod nas je kriv sistem, ali i ljudi su krivi, nisu ni pacijenti baš, što bi se reklo, cvećke, pili su razne ivermektine, neke bapske lekove, zanemarivali svoje stanje i onda dolazili u te kovid ambulante u stanjima kad zaista više nisu bili za kućno lečenje, nego su bili za momentalnu hospitalizaciju.
Anđela Gavrilović: Oprosti Zlatko, ti zaboravljaš prvu stvar, a to je da smo mi u martu čuli da je ovo najsmešnije sa svetu…
Zlatko Bokun: A da ne pričam o tome, to je jedno potcenjivanje…
Anđela Gavrilović: Da je ovo za Srbe jedna smejurija… znači dok vi gledate u Italiji one strahotne scene, u Lombardiji, mi se ovde podsmevamo, mi smo super, kako beše…
Zlatko Bokun: Lavlji geni, plavooki vanzemaljci.
Anđela Gavrilović: Tako je, mi smo lavlji geni, ovo je sve smešno, ovo je sve ovako, ovo je sve onako.
Zlatko Bokun: Kašnjenje sa svim merama… vi ste imali potpuno sumanute mere kao ona zatvaranja i ono zaključavanje penzionera, što je bilo suludo, ili smo imali potpuno ono raspašoj, što bi se reklo.
Anđela Gavrilović: Znači virus ne postoji, neću da se testiram, nema testova, imam temperaturu ali sigurno nije to, otišao sam pa sam čekao 16 sati u nekom trijažnom centru, infektivna klinika, 18 sati čekaš da te prime, pa normalno da ćeš da se vratiš kući, ako uopšte imaš snage da se vratiš kući. Pa se onda lečiš malo privatno, pa zoveš telefonom, pa odeš, pa je to 14. dan… Ti imaš generalno bolesne ljude, zapuštene, koji su sad samo dokusureni.
Zlatko Bokun: Mi smo star i bolestan narod.
Anđela Gavrilović: Tako je.
Zlatko Bokun: Naš prosek godina je mislim ili 43 ili 45, što je apsolutno nenormalno. U bivšoj Jugoslaviji vam je bio već visok, prosek nam je bio 38 godina. A onda je sad bilo priče kako je u Africi manja ta pandemija… kao prvo, oni jadni ništa ne beleže, a drugo tamo je prosek godina 22-23. Ili Indija koja ima čak i manji prosek godina od Afrike, znači to su ljudi koji će u proseku mnogo lakše da se izboriti sa svime time. Ali činjenica je da je na početku bilo jako izraženo ignorisanja objektivne opasnosti. Mi smo tog prvog dana kad je proglašena epidemija dobili na poslu maske od gaze. Znači odjednom su volšebno nestale sve hirurške maske, ovi FF iliti N95 nije bilo još uvek, dobili smo one kineske što nam se usecaju, redovno uši otpadaju, tek nakon nekog vremena…
Anđela Gavrilović: I kese za đubre umesto skafandera.
Zlatko Bokun: I kao neke kaže mantile koji su realno obične kese za đubre, obična kesa za đubre znači bukvalno, samo što nije crna nego je žuta, nema nikakve razlike. Ali ovo je bio stvarno kao poraz medicine u tom momentu, dobijete masku od gaze. Ja se 21. godinu bavim hirurgijom, nisam video masku od gaze do tada verujte, nikada. Kroz tu masku od gaze proći će ne virus, može i manji miš da vam prođe bez ikakvih problema.
Anđela Gavrilović: Ta, što je na početku pogrešno imenovano kao socijalna distanca, ta fizička distanca koja se na zapadu recimo podrazumeva da ti nećeš ulaziti čoveku u gestualni prostor, nama je trebalo odavno neko da nas na to podseti. Kada je bio neki školski program, kad je bio obrazovni program. I opet moram da se vratim na vakcinaciju, znači nije antivakserski pokret isplivao sa koronom. To se odavno gaji i dopušta, nezavisno od ove vakcine, odnosi se na sve vakcine. To je jedno zdravstveno prosvećivanje koje je postojalo i kad su naše babe na selu znale da treba da se operu ruke kad se izađe iz toaleta. Tu smo mi fulali i nije ni čudo što nam se desilo ovo što nam se dešava. A drugo, razni šarlatani, profiteri, lažovi, manipulatori, ne znam kako bih nazvala, su po tim istim medijima.
Zlatko Bokun: I zaradili su ogromnu lovu. To da ne zaboravimo, to je jako veliki biznis.
Anđela Gavrilović: Tako je, tako je. Stalno pričaju vakcine su farmaceutska mafija, a niko se ne seti da i Ivermektin, probiotik, hajdučka trava… koštaju.
Zlatko Bokun: Cela antivakserska logika pada, znači vakcina ti košta sad kako koja, od 5 dolara koliko je Astra do 30 dolara, još kineska ispadne i najskuplja. Jedno kućno lečenje kovida, blažeg oblika će vam odneti najmanje 200 evra, što u vitaminima, što u lekovima, što u izgubljenom poslu, dobiti i svemu tome. Ja sam počeo bez ikakve političke korektnosti već odavno da antivaksere nazivam debilima, to samo debil ne može da shvati, niko drugi, znači, tu osnovnu logiku, pre svega tu finansijsku, a da ne pričamo dalje. Ali su podržani znate.
Anđela Gavrilović: Na televizijama sa nacionalnom frekvencijom mnogo više su se pojavljivale osobe koje su pričale antinaučne, potpuno sumanute teze i teorije, a vrlo malo prostora je dato ljudima koji se bave time, koji znaju nešto o tome, koji su došli iz kovida, mislim na naše eminentne infektologe, epidemiologe…
Zlatko Bokun: Najmanje vam je bilo na televiziji, ili uopšte u medijima, ljudi koji zaista leče kovid pacijente. Imate navodno suprotstavljene dve strane koje ne znam koja je gora, s jedne strane imate antivaksere koji su zaista ono…
Anđela Gavrilović: Ubice brate i samoubice…
Zlatko Bokun: Divno ih je Žižek opisao znači kao egocentrične idiote, a sa druge strane imate taj je li Štab za izazivanje kriza, pošto ne mogu da ga nazovem Kriznim štabom, nego Štab za produkciju kriza, i te neke neostvarene naše, koji nisu videli pacijenta u životu, a kamoli kovid pacijenta. I onda su oni suprotstavili dve strane, a mi koji smo zaista radili sa tim pacijentima smo između dve vatre. Dve grupe idiota vam pričaju, jedna priča da je sve to laž, da će vakcine da vas čipuju, a s druge strane imate ovu drugu grupu koja pojma nema o tome kako izgleda kovid pacijent i lupaju neke procene, neke izjave…
Anđela Gavrilović: I koji su sve učinili da izgube poverenje, a onda očekuju da ti sa puno poverenja odeš i vakcinišeš se.
Zlatko Bokun: Da, da. Oni su nama naneli stravičnu štetu. Moram da objašnjavam zašto ovaj ne zna i zašto ovaj manipuliše podacima da bi se meni verovalo, a ja sam taj koji radi sa tim kovid pacijentima i čak, ‘ajde, nisam ni ja pozvan toliko da pričam koliko, što je rekla Anđela, ti ljudi: infektolozi, pulmolozi, virusolozi. Njih vam je bilo najmanje.
Anđela Gavrilović: Imali smo hajku na nas koji smo, ‘ajde uslovno da kažem, provakserski nastrojeni jel’ tako, kad je počela priča o vakcinaciji dece, kad je bila priča kako kovid neće na decu i tako dalje, pa delta možda ipak hoće. Pojavio se ceo jedan pokret zaštitimo našu decu od zlih vakcinaša, nećemo da ih vakcinišemo, te se izaziva sterilitet, te će da ih otmu vanzemaljci, nemam pojma šta sve… dok prvo dete nije umrlo. E sad poslednji put, to je bilo dok smo mi bili u kovidu, poslednji put kad sam ja ispratila statistiku iz Sjedinjenih američkih država, bilo je oko 680 dece koja su preminula od kovida. I mi smo imali jako mlade pacijente koji su loše završili, doduše punoletnih, i imali smo nažalost situaciju da su nam i tinejdžeri stradali. I pojeo vuk magarca, nikom ništa. I sad ne znam gde su ti branioci prava na život, na slobodu, na kretanje, na ovo, na ono. Kad su sada shvatili nužnost vakcinacije dece preko 5 godina, meni pade na pamet, pa kako taj Izrael i ta Amerika i te ne znam kakve zemlje odlučiše da pobiju tolike ljude i toliku svoju decu vakcinom, a mi pametni Balkanci, nek se zaraze pa šta im Bog da, i neka piju te neke lekove za koze.
Zlatko Bokun: To već spada u taj naš paganski fatalizam.
Anđela Gavrilović: Tako je. A niko nije došao i rekao: ovaj lekar, imenom i prezimenom, će da izgubi licencu bre sutra, zato što je načinio veliku štetu, zlo, pobio taj narod koji je savetovao da se ne vakciniše, da ne ode kod lekara, da ne pije antibiotik, nego da pije ne znam već kakve… mislim, ne mogu stvarno o tome.
Svetlana Lukić: Pa evo, kad ste to pomenuli, vidim da je tek juče, znači dve godine posle početka pandemije, dekan Medicinskog fakulteta rekao da će snositi odgovornost lekari, profesori Medicinskog fakulteta koji budu iznosili antinaučne stavove. Pa šta ste čekali dve godine?
Anđela Gavrilović: Dobro, dekan je nov doduše.
Zlatko Bokun: Pa dobro, jeste, da. Znate, kao dinosaurusi su tako izumrli zato što bi ga danas recimo pogodilo nešto u rep pa bi on sutra reagovao. Tako se i ovaj naš dekan setio nakon dve godine, a Komora se još nije setila. Komora polako može da se seti, za neku godinu.
Anđela Gavrilović: Neće se setiti.
Zlatko Bokun: To što je izvršeno nad ljudima, ne znam da li je težak termin, možda i nije pošto se sad svi razbacuju s tim terminima, je autogenocid. Nad samim sobom smo to izvršili tim nečinjenjem ili pogrešnim činjenjem i puštanjem tih dezinformacija, nereagovanjem institucija koje su za to bile zadužene. Sve pretvorilo u jedan rijaliti. Ovo je Korona farma, Korona zadruga.
Anđela Gavrilović: Svi se zatvaraju, svi zatežu mere, svi proglašavaju obaveznu vakcinaciju, mi slavimo nove godine, mi skijamo, naše granice su otvorene, mera nema, ovo je farsa sa ovim kovid propusnicama…
Zlatko Bokun: Od 8 do…
Anđela Gavrilović: Ma ne samo to, nego znaju svi da se te kovid propusnice falsifikuju, i ne proveravaju se. I dok ceo svet vodi računa o tome da mu narod se ne porazboljeva, ne pomre, da zdravstveni sistem pretekne, da se pomogne upravo ovim pacijentima o kojima pričamo, mi radimo sve suprotno od toga, kao da nam je želja da nas sutra više nema, zaista.
Zlatko Bokun: Ovde je prepušteno stihiji. Meni se čini da je neko ko je sagledao celu tu situaciju, rekao: ma ovo je nemoguće, neka ide tako kako ide, ovaj narod je ionako navikao da umire. Vidite da smo potpuno neosetljivi, umro ovaj, umro onaj, pa nema veze, umrlo dete… pa to je tako. Narod je potpuno neosetljiv. I onda je neko skapirao, ma pusti ih, 50 hiljada, 10 hiljada više manje. Smanjiće se penzioni fond. Mislim da se oni rukovode tom logikom. A eto, nagrabusili su ljudi koji su bili disciplinovani, i nagrabusili su u krajnjoj liniji zdravstveni radnici. Pošto smo mi, kažem, između dve vatre; između ovih koji ne veruju i ne poštuju ništa, i između ovih koji ih nečinjenjem maksimalno potpomažu.
Anđela Gavrilović: A ti 6, 7, 8, 12 nedelja ne izlaziš iz skafandera, kad je bolnica u kovidu ti lečiš samo kovid pneumonije, nema slepo crevo, nema šlog, nema infarkt, postoje znači samo kovid pacijenti, i ne može da se uradi pregled, kontrola, ne znam šta. Znači u kovidu izgaraš lečeći te ljude, a van kovida u tim kratkim intervalima ti se sumanuto upregneš da sad sve ono nadoknadiš što se gomila, liste čekanja…
Zlatko Bokun: Ne možete da postignete ni 10%.
Anđela Gavrilović: Ne možeš. A pritom, da vam kažem, možda bismo se mi nekada malo i odmorili.
Zlatko Bokun: Velikodušno vam daju 5 dana, ali nemojte baš sad, pa onda kao evo moći ćete da uzmete dve nedelje, e ne možete, opoziva se, jer sad ponovo ulazimo u kovid. I tako nas muštraju dve godine. Ljudi su razočarani, iscrpljeni… znate, kad imate nemotivisanog zdravstvenog radnika, to vam je nešto najgore.
Svetlana Lukić: Bilo je šokantno porediti broj lekara i medicinskog osoblja koje je umrlo čak i u odnosu čak na region. Juče sam čula na konferenciji Sindikata lekara i farmaceuta, da je umrlo više od 130-oro zdravstvenih radnika.
Zlatko Bokun: To vam je ceo jedan KBC. Znači vi ste izgubili ceo jedan KBC lekara, koji je mogao da pokriva 500-600 hiljada ljudi, možda i više. Znači vi ste izgubili, ne izgubili, nego ste svesno žrtvovali te ljude. Ono, pustili ste ih da umru. Ja mislim da je to zločin za koji zaista jednog dana neko mora da odgovara.
Svetlana Lukić: Mi govorimo o smrtnim ishodima, ali postoje i teške fizičke patnje ljudi koji ne mogu da se leče, kako neko ko je slomio kuk da čeka operaciju tri godine.
Zlatko Bokun: To će trajati. Imate taj takozvani sekundarni mortalitet, i imate sekundarni morbiditet ili obolevanje koje će se isto loše završavati u nekom momentu. I zato kažem, da sutra prestane epidemija i da volšebno nestane korona virus, narednih 5 do 10 godina mi ćemo samo rešavati te repove i to što je zaostalo, komplikacije koje su nastajale u međuvremenu. Jako će to teško ići, sa ovim odlivom kadra, sa ovim neulaganjem. Ovde niko ne razmišlja strateški, razmišlja se unapred mesec, dva, tri ili kad se nešto desi. A da se razmišljalo strateški, već bi se razmišljalo i o planiranju kadra i planiranju kapaciteta.
Svetlana Lukić: O upisnoj politici na Medicinskom fakultetu…
Zlatko Bokun: Tako je, i o upisnoj politici.
Anđela Gavrilović: Ne samo to, nego i ova deca koja su sada na specijalizaciji, mi stvarno imamo krasne mlade doktore, tu smo imali sreće. Deca koja su klinički doktori i čekaju specijalizaciju, njima se i to prolongiralo ove dve godine, jer svako ko je bio radno sposoban bio je angažovan u kovidu. Tako da mi starimo, kolege će da odu u penziju za dve, tri godine, a oni još nisu sazreli da dođu da rade. I kad dobiješ mladog specijalistu treba još vremena da ga uvedeš u posao. I praktično opet imamo jednu rupa koja ne može lako da se popuni, prosek godina kod nas je očajan. Ja sam na mom odeljenju najmlađa sa 45 godina. Mlada sam da umrem, ali baš da sam najmlađi lekar na odeljenju…
Zlatko Bokun: Evo jedva da sam stigao da se vodim pod srednju generaciju hirurga, 21 godinu sam na hirurgiji.
Svetlana Lukić: Mi smo videli, ne samo i na početku da je privatni zdravstveni sistem u mnogim zemljama, po različitim modalitetima, bio uključen u borbu protiv pandemije. U Bavarskoj od 13 hiljada testova koji se rade svakoga dana, 11 hiljada se uradi u privatnim laboratorijama. A nijedna naša privatna laboratorija nije dobila pravo da radi PCR testove.
Anđela Gavrilović: Tako je, nisu akreditovani.
Svetlana Lukić: A s druge strane svako od nas je tokom ovde dve godine dao već hiljade evra Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, a morali smo da se lečimo privatno. Kako je moguće da ni u ovom trenutku nema nikakve saradnje između javnog i privatnog zdravstvenog sektora?
Anđela Gavrilović: Ja, verujte mi, nemam odgovor na to pitanje. Ne mogu čak ni da zamislim šta bi moglo da bude u pozadini toga, zašto nije napravljen neki dogovor i da…
Zlatko Bokun: Možda sam ja na tragu ideje zašto to nije. Kad ste pomenuli zapad, znate kako je to kod njih organizovano? Znači, imate paralelno privatni i državni zdravstveni sistem i imate fond koji vam recimo ceni neku medicinsku uslugu, ‘ajde da lupimo sad hiljadu evra. I pacijent nema pojma da li je tu medicinsku uslugu dobio u privatnom ili državnom fondu. Jer taj fond isplaćuje, da li državnoj da li privatnoj ustanovi, zavisi gde se on javio. Znači oni samo provuku karticu i ta usluga ima istu cenu. Kod nas prosečan pregled kod privatnika recimo košta negde između 3 i 5 hiljada dinara. A nama fond isplaćuje taj pregled kod istog lekara po rangu 200-300 dinara.
Svetlana Lukić: Oko 3 evra, to sam negde pročitala.
Zlatko Bokun: To je otprilike to, 300 dinara. Ja znam da se za operaciju koju najčešće izvodim, laparoskopska operacija žučne kese, državna bolnica od Fonda dobije negde oko 300-350 evra. U te pare vi morate da uklopite i anesteziju i instrumente, a samo oni portovi, naši instrumenti za jednokratnu upotrebu koštaju 400-500 evra za jednu operaciju. Kako da vam kažem, to je već u startu totalan gubitak. Kad bi ste uključili privatnike, morali biste da date bar koliko toliko realnu cenu. Ako biste dali realnu cenu privatnicima, onda i državne ustanove imaju puno pravo da kažu: a čekaj, zašto ti njemu za ovo daješ 1000 evra a meni daješ 100 evra, pa nisam ja baš budala. A pružamo istu uslugu.
I onda bi se otvorila jedna pandorina kutija, i to je glavni razlog zašto se ne pokušava sa tim objedinjenjem fondova. Kako da kažem, svuda u svetu privatnici su vrlo popularni zato što državi to odgovara. Ne ulaže u kadar, ne ulaže u opremu, ne ulaže u resurse, znači samo ti plate uslugu, a ti vidi kako ćeš da platiš svoje doktore i kako ćeš da nabaviš instrumente i ovo i ono. To je jedini realan razlog zašto se to ne radi – pošto bi bilo dobro i za lekare i za pacijente da se sve to objedini. Sumnjam da je tu neka silno velika korupcija u pitanju. Znate, u tom Fondu vi možete sa tim parama da radite šta hoćete. Ovako bi to sve moralo da bude mnogo transparentnije, morao bi svaki dinar da se prikaže, i onda su verovatno procenili da je bolje da mi ovo držimo odvojeno, da se pravimo blesavi.
Recimo, poznajem iskustvo kolega iz Dubaija gde su kovid pacijenti razgrabljeni od strane privatnih ustanova. Baš zato što su Emirati davali jako dobar novac za lečenje tih pacijenata. I onda su ih odjednom privatnici, koji su do tada bili jako oprezni sa kovid pacijentima, vrlo rado prigrlili jer su shvatili da je to profitabilno. Kovid je, ako ćete da gledate kroz novac, dok ne dođe naravno do intenzivne nege kad postaje užasno skup za lečenje, kovid je jeftina bolest za lečenje. Jedna moja operacija je skuplja nego nedelju dana lečenja kovid pacijenta na odeljenju. Znači, ne u intenzivnoj nezi, nego na odeljenju. Znate, fond je na neki način uštedeo ogroman novac, koliko operacija, koliko invazivne dijagnostike, koliko pregleda se uštedelo, jer se nije radilo. Znate, to jeste jedna čudna logika ali kad se lekar, pogotovo lekar pun entuzijazma vi uopšte nećete razmišljati na taj način. A onda vam neko otvori oči i kaže čekaj malo, to što ti nisi operisao ovih 80 pacijenata, pa ti si državi uštedeo silnu lovu. Kad uđu u administrativci da se bave medicinom, nema ničeg goreg.
Anđela Gavrilović: Ja sam onako simplex vulgaris lekar, ne znam to ali recimo mi svake godine unapred pravimo plan, koliko ti planiraš da uradiš pregleda, koliko pacijenata ćeš imati na stacionaru, koliko godišnje se uradi neke visoko specijalizovane dijagnostike, i ti sad treba da…
Zlatko Bokun: Kao baba Vanga da unapred znaš šta ćeš da radiš i šta će da se desi, što je potpuno suludo.
Anđela Gavrilović: Tako je, i da li će da iskrsne pandemija ili će ne znam šta drugo da se desi, poplave, šta smo sve pregurali, i da ti spram toga planiraš neki novac, a ako si podbacio ne valja, ako si prebacio ne valja.
Zlatko Bokun: A to je samo zato da bi olakšao posao tom nekom ćati iz ministarstva. Znači, polome se silne klinike da bi taj neki Pera, mali Lazin koji je dobio posao u ministarstvu, da bi mu bilo lakše da unosi nešto u eksel tabelu. Druga stvar koju ste pomenuli ove velike centre, Beograd, Niš, Novi sad, situacija je tu malo drugačija. To su gradovi koji su žrtvovani.
Svetlana Lukić: Kako?
Zlatko Bokun: U Srbiji što se tiče ove cele pandemije, vi imate mnogo gradova koji su imali neka svoja kovid odeljenja, ali recimo taj neki redovan, normalan rad je funkcionisao sve vreme. Vi ste samo u Beogradu i, ne znam, u Nišu i Novom Sadu pozatvarali, ne pozatvarali nego maltene celu medicinsku ponudu ste prebacili u kovid. To se nije desilo u gomili manjih gradova u Srbiji. Bolje vam je bilo sad biti, ne znam, u Šapcu ili Paraćinu, tokom ove pandemije.
Anđela Gavrilović: Sad kad smo se čuli sa kolegama, 5. talas – mi u Gradskoj bolnici, Bežanijska kosa i Mišović smo u kovidu, Zemun grca jer od 4 KBC-a koji su u normalnom funkcionisanju jedva postižu da urade standardni i hitan posao…
Zlatko Bokun: Pritom, uzimao i njihov kadar, oni su u non kovidu ali se stalno uzimaju njihovi lekari za Batajnicu i da se pokriva…
Anđela Gavrilović: Tako je, Zemun grca jer je jedini, mi grcamo što smo u kovidu, onda kad se sve otvori, onda ‘ajd sad krpi ove repove, što kaže Zlatko. Pa onda, pošto ti ne možeš čarobnim štapićem taj kovid izolovati da ne postoji, tebi opet uđe kovid u bolnicu, jer ne možeš da ga sprečiš, i neminovno si ti opet nekako kovid frendli. Ali onda se zaražavaju pacijenti, onda opet prevodi u Batajnicu…To je sistemski bag.
Svetlana Lukić: Kad ste pomenuli sistemski bag, evo, prema zvaničnim podacima po broju obolelih od malignih bolesti smo na 18. mestu u Evropi, ali po smrtnosti od tih bolesti drugi. Tu sad postoji jedan užasan višak ljudi koji su umrli a nisu morali…
Zlatko Bokun: To je ono što sam vam pričao o onoj Polineziji, znate, i koliko ima snage da otpliva od jednog do drugog specijaliste, to se upravo odnosilo na tu onkologiju.
Anđela Gavrilović: To je ovo što smo pominjali: prvo što smo mi zdravstveno neprosvećeni jer ćemo radije da odemo kod frizera nego na preventivni ginekološki pregled jednom godišnje, drugo što izgubiš volju da se uopšte baviš time, ako ti prvo zoveš telefonom pa je zauzeto, pa onda odeš da zakažeš, pa ti on kaže nema termina, pa onda posle mesec dana zakažeš za tri meseca. Pa se za svaku tu dijagnostičku proceduru, od rendgena pluća standardnog, mi smo nacija koja puno puši, pa se za svaki taj pregled ti ozbiljno pomučiš da zakažeš, realizuješ, pokvario se aparat, doktor nije tu, taj jedan kad nije tu nema zamenu…
Zlatko Bokun: Demotiviše se potpuno.
Anđela Gavrilović: Tako je, ljudi su demotivisani i tu sad ne računajući kovid, ti sigurno gubiš par meseci u tom nekom preventivnom lutanju i zakazivanju. I mislim da je tu problem prvo te, znači, preventive, manjka kadra, opet sve ovo o čemu smo pričali. A drugo što se mi generalno kasno javljamo lekaru, jer nemamo tu kulturu da odemo dok nas nešto potpuno ne sastavi. A mislim da je tu problem i siromaštva, jer ljudi kažu: molim te, nemoj da idem na bolovanje. Ja sam danas radila ambulantu i kažem ženi: Vi biste stvarno morali od ponedeljka da dođete u bolnicu da mi nešto preduzmemo da… Ona kaže: Nema teorije, jer kad ja odem na bolovanje to je 65% plate, i to je kraj.
Zlatko Bokun: Ili će dobiti otkaz, to je stvarno surovo.
Anđela Gavrilović: Ili neće imati ko da čuva dete, ili dete ne može u vrtić i tako dalje…
Svetlana Lukić: To kao kad otvarate one babuške, dalje, i dalje, i dalje…
Anđela Gavrilović: Kao babuške da, da.
Zlatko Bokun: Kažem to se dugo taložilo, mi smo započeli da pričamo o nečemu što traje preko 30 godina, samo smo zagrebali, a ova korona je samo dunula prašinu da se vidi koliko tih babuški ima.
Svetlana Lukić: Kako vi vidite naredne mesece? I sa stanovišta svog posla, i sa stanovišta nas pacijenata?
Anđela Gavrilović: Kao dan mrmota. Ovo će trajati dok poslednji na planeti ne oboli ili se vakciniše, neće stati dok ne pronađe i zaista poslednju osobu na planeti. Mi smo se tu malo uspavali, mislim ono što se ne pominje, to je da pacijenti boluju i dva i tri puta imaju koronu, ne samo jednom. Vakcinalni status ističe ljudima koji su pravovremeno otišli i vakcinisali se u januaru. Ovo će ići u nedogled, talas peti, šesti posle korone. Što je rekao profesor Delić, naš uvaženi i eminentni infektolog, oko 3.000 trenutno poznatih patogena čeka svoj red i da bukne neka sledeća pandemija.
Zlatko Bokun: Kako se otapa permafrost videćemo šta ćemo tek da dobijemo iz Sibira…
Anđela Gavrilović: Tako je, pa kad ne bude korona biće nešto drugo. Mi moramo da nađemo neku ravnotežu i da nađemo neki način da sa tom koronom ili nekom budućom koronom, živimo u nekom primirju gde ćemo mi da preduzmemo sve što je do nas da nas ne zakači, ne savlada, a da se obezbedi ovim drugim jadnim ljudima, kao da više nijedna druga bolest ne postoji, adekvatna zdravstvena nega i zaštita. A da se pritom i na nas neko osvrne, jer, mislim, ne možemo ni mi da se punimo kao mobilni telefon non stop, jer ovo je već druga godina mislim…
Zlatko Bokun: Samo poslednja tri meseca sam napisao više umrlica za mlade ljude nego što sam za 21. godinu na hirurgiji.
Anđela Gavrilović: Naš najmlađi pacijent ima 23 godine.
Zlatko Bokun: Ja sam njegovom ocu javio da njegovo dete umrlo, to su neke užasno teške stvari. Znate mi nismo navikli da nam toliko mladi ljudi umiru, nigde nikad toliko.
Anđela Gavrilović: A da nisu morali.
Zlatko Bokun: A da nisu morali, pogotovo da nisu morali. Znate ja za 21. godinu na hirurgiji toliko nisam umrlica ispisao, i to hirurgija, gde se umire. Taj non kovid će nas na kraju balade skuplje koštati. Kada se i ako se bude suvislo merio, za jedno 5 godina će se ispostaviti, verujte mi, što bi rekao naš predsednik, verujte mi, je li, da će taj mortalitet biti veći nego ukupni mortalitet od samog kovida.
Svetlana Lukić: Hvala vam mnogo na ovom razgovoru.
Zlatko Bokun: Hvala vama.
Anđela Gavrilović: Hvala i vama na pozivu.
Peščanik.net, 14.12.2021.
KORONA