Dragi sugrađani,

Danas stojim ovde, ponizan pred zadatkom koji nas čeka, zahvalan na poverenju koje ste mi ukazali, svestan žrtava naših predaka. Zahvaljujem predsedniku Bušu za njegovu službu našem narodu, kao i za velikodušnost i saradnju u ovom prelaznom periodu.

Četrdeset četiri Amerikanca su do sada položila predsedničku zakletvu. Te reči su izgovarane u doba plime prosperiteta i mira. Pa ipak, s vremena na vreme, zakletva je polagana pod tmurnim nebom i usred oluje. U tim trenucima, Amerika je išla napred ne samo zbog veštine i vizije onih na visokom položaju, već i zato što smo mi, narod, ostali verni idealima naših predaka, verni našim osnivačkim dokumentima.

Tako je bilo. Tako mora biti i sa ovom generacijom Amerikanaca.

Sada se dobro razume da se nalazimo usred krize. Naš narod je u ratu protiv dalekosežne mreže nasilja i mržnje. Naša privreda je jako oslabljena, a to je posledica pohlepe i neodgovornosti pojedinaca, ali takođe i kolektivne nesposobnosti da se napravi težak izbor i da se nacija pripremi za novo doba.  Gube se kuće, poslovi i preduzeća. Zdravstvena zaštita je preskupa, škole često nisu dobre, i svakodnevno dobijamo nove dokaze da način na koji koristimo energiju jača naše neprijatelje i predstavlja pretnju za našu planetu.

Ovo su indikatori krize, koje potvrđuju podaci i statistika. Ono što je manje merljivo, ali što je takođe veoma dubok problem jeste gubitak poverenja širom zemlje – konstantni strah da je pad Amerike neizbežan i da buduća generacija treba da smanji svoja očekivanja.

Danas vam kažem da su izazovi sa kojima smo suočeni stvarni. Ozbiljni su i ima ih mnogo. Nećemo ih tako lako i brzo savladati. Ali treba da znaš, Ameriko – savladaćemo ih!

Danas smo se ovde okupili jer smo izabrali nadu umesto straha, jedinstvo zbog zajedničkih ciljeva, a ne sukob i neslaganje.

Danas proglašavamo kraj sitnim čarkama i lažnim obećanjima, međusobnom optuživanju i izlizanim dogmama koje predugo guše našu politiku.

I dalje smo mlada nacija, ali kao što kaže Sveto pismo – vreme je da prestanemo da budemo deca. Vreme je da potvrdimo naš istrajni duh, da izaberemo bolju istoriju, da predamo generacijama koje dolaze taj dragoceni dar, tu plemenitu ideju koja se prenosi s kolena na koleno: bogomdano obećanje da smo svi jednaki, da smo svi slobodni i da svi imamo pravo na  traganje za srećom.

Dok potvrđujemo veličinu naše nacije, shvatamo da se veličina nikad ne podrazumeva. Ona mora da se zasluži. Na našem putu nikada nismo tražili prečice niti smo pravili kompromise. To nije bio put za slabe – za one koji više vole razonodu od rada ili traže zadovoljstvo u slavi i bogatstvu. Ne, naprotiv, nas su ovi spremni na rizik, ovi koji rade, koji stvaraju – neki od njih proslavljeni, ali češće anonimni u svom radu – izneli uz taj dugačak i strmi put ka prosperitetu i slobodi.

Za nas su oni spakovali ono malo što su imali i prešli okeane u potrazi za novim životom.

Za nas su se mučili po fabrikama i naseljavali na zapadu, trpeli šibanje biča i orali tvrdu zemlju.

Za nas su se borili i umirali, u mestima poput Konkorda i Getizburga, u Normandiji i Ke Sanu.

Mnogo puta su se ovi ljudi borili i žrtvovali i radili, nažuljali ruke, da bismo mi živeli bolje. Oni su Ameriku videli kao nešto više od pukog zbira naših pojedinačnih ambicija, više od svih razlika po rođenju, bogatstvu ili grupi.

Taj put nastavljamo danas. I dalje smo najprosperitetnija, najmoćnija nacija na svetu. Naši radnici nisu manje produktivni otkad je počela ova kriza. Nismo manje inventivni, za našim robama i uslugama ne vlada manja potražnja nego prošle nedelje ili pre mesec dana ili prošle godine. Naš kapacitet je isti. Ali vreme nepopustljivosti, zaštite partikularnih interesa i odlaganja neprijatnih odluka – to vreme je sigurno prošlo. Počevši od danas, moramo se podići, otresti prašinu i početi da radimo na obnovi Amerike.

Jer gde god da pogledamo, treba da se radi. Stanje naše privrede zahteva delovanje, hrabro i brzo, i mi ćemo delati – ne samo da bismo obezbili nove poslove, već da bismo stvorili temelje za novi rast. Gradićemo puteve i mostove, električne i digitalne mreže koje hrane našu trgovinu i koje nas povezuju. Vratićemo nauku na mesto koje joj pripada i upotrebiti čuda tehnologije da popravimo kvalitet i smanjimo cenu zdravstvene zaštite. Iskoristićemo sunce i vetar i zemlju kao gorivo za naše automobile i naše fabrike. I transformisaćemo naše škole, koledže i univerzitete da bismo izašli u susret prohtevima novog doba. Sve to možemo. I sve ćemo to i uraditi.

Ima nekih koji sumnjaju u razmere naših ambicija – koji kažu da naš sistem ne može da izdrži previše velikih planova. Kratko im je pamćenje. Jer zaboravili su šta je ova zemlja već uradila, šta slobodni ljudi mogu da postignu kada se udruže mašta, zajednički cilj i hrabrost.

Ono što cinici ne razumeju jeste da se tlo pod njima sleglo – da bajate političke prepirke koje su nas toliko dugo zamajavale više ne važe. Danas se ne postavlja pitanje da li je država prevelika ili premala, već da li funkcioniše – da li pomaže porodicama da pronađu pristojno plaćen posao, zdravstvenu zaštitu koju mogu da priušte, dostojanstvenu penziju. Ako je odgovor pozitivan, napredovaćemo. Ako je negativan, svaki program je uzaludan. I mi koji upravljamo javnim novcem ćemo imati odgovornost – da mudro trošimo, da reformišemo loše navike i da radimo transparentno – jer samo tako možemo povratiti ključno poverenje između naroda i njegove vlade.

Pitanje da li je tržište snaga dobra ili zla nije bitno. Bitna je njegova moć da proizvede bogatstvo i proširi slobode. Ali ova kriza nas je podsetila da tržište ume da se otme kontroli – da nacija ne može dugo da prosperira kada favorizuje samo uspešne. Uspeh naše ekonomije se uvek bazirao ne samo na našem bruto domaćem proizvodu već i na dometu našeg prosperiteta, na našoj spremnosti da pružimo priliku svakom voljnom srcu – ne samo iz dobročinstva, nego i zato što je to najsigurniji put ka zajedničkom dobru.

Što se tiče naše odbrane, odbijamo lažnu dilemu između sigurnosti i ideala. Očevi naše nacije, suočeni sa opasnostima koje teško možemo i da zamislimo, sastavili su Povelju kako bi osigurali vladavinu prava i prava čoveka, Povelju koja je potpisivana krvlju generacija. Ti ideali i dalje predstavljaju svetlo u tami i mi ih se nećemo odreći zarad koristi. A svim drugim narodima i vladama koje nas danas gledaju, od najgrandioznijih prestonica do sela u kojem je rođen moj otac: znajte da je Amerika prijatelj svakog naroda i svakog muškarca, žene i deteta koji traže mirnu i dostojanstvenu budućnost i da smo ponovo spremni da budemo lideri sveta. 

Setite se da su se ranije generacije borile protiv fašizma i komunizma ne samo projektilima i tenkovima nego i čvrstim savezništvima i trajnim uverenjima. One su razumele da nas ne može zaštititi samo sila, niti da nam sila daje pravo da radimo šta hoćemo. Znali su da naša snaga proizlazi iz njene mudre upotrebe, naša sigurnost iz pravednosti naših ciljeva i moći našeg primera, blagih osobina poniznosti i suzdržanosti. 

Mi smo čuvari ove baštine. Ponovo vođeni ovim principima, suočićemo se sa  novim pretnjama koje zahtevaju još veći napor – još veću saradnju i razumevanje među narodima. Počećemo da odgovorno prepuštamo Irak njegovom narodu i da učvršćujemo mir u Avganistanu. Uz pomoć starih prijatelja i bivših protivnika neumorno ćemo raditi na smanjivanju nuklearne pretnje i zaustavljanju globalnog zagrevanja. Nećemo se izvinjavati zbog načina na koji živimo, niti ćemo posustati u njegovoj odbrani. A onima koji žele da svoje ciljeve postignu terorizmom i ubijanjem nevinih, njima kažemo da je naš duh snažniji od njihovog i da se ne može slomiti – ne možete uspeti i mi ćemo vas poraziti.

Mi znamo da je naše zajedničko nasleđe snaga, a ne slabost. Mi smo nacija hrišćana i muslimana, jevreja i hindusa, i neverujućih. Oblikuju nas jezici i kulture iz svih krajeva sveta; i baš zato što smo okusili gorak ukus građanskog rata i segregacije i jer smo se izdigli iz tog mračnog poglavlja snažniji i ujedinjeniji, verujemo da će stare mržnje jednom prestati, da će granice između plemena nestati, da će se, kako svet postaje manji, otkriti naša zajednička ljudskost i da će Amerika imati ulogu u dolasku tog novog doba mira.

Muslimanskom svetu poručujemo da tražimo novi način pregovora sa njima, zasnovan na zajedničkom interesu i uzajamnom poštovanju. Liderima širom sveta koji traže sukobe ili za nedaće svojih društava krive Zapad – znajte da će vas vaš narod procenjivati po onome šta možete da izgradite, a ne po onome šta ste u stanju da razrušite. Onima koji su na vlasti pomoću korupcije i prevare i gušenja slobode kritike, znajte da ste na pogrešnoj strani istorije, ali i da ćemo vam mi pružiti ruku, ako ste vi spremni da spustite pesnicu.

Ljudima iz siromašnih nacija zaklinjemo se da ćemo raditi zajedno kako bi njihove farme oživele i kako bi imali čistu vodu; obećavamo da ćemo hraniti izgladnela tela i umove željne znanja. A onim zemljama koje poput nas uživaju relativni prosperitet poručujemo da sebi više ne možemo da priuštimo indiferentnost prema patnjama van naših granica, niti možemo trošiti svetske resurse ne obazirući se na efekte. Jer svet se promenio, i mi se moramo promeniti zajedno s njim.

Dok gledamo put koji je pred nama, sećamo se sa zahvalnošću onih hrabrih Amerikanaca, koji upravo ovoga časa služe u dalekim pustinjama i planinama. Oni nam danas nešto poručuju. I pali heroji koji leže u Arlingtonu šapuću nam iz davnih vremena. Odajemo im počast, ne samo jer su čuvari naše slobode već zato što predstavljaju duh služenja: želju da se nađe smisao u nečem što je veće od nas samih. U ovom trenutku – trenutku koji će definisati generaciju – upravo taj duh mora biti živ u svima nama.

Jer koliko god vlada mogla i morala da učini, upravo je vera i rešenost američkog naroda ono na čemu počiva naša nacija. To je spremnost da se u kuću primi neznanac kada brana popusti, nesebičnost radnika koji će pre smanjiti svoje radno vreme nego što će dopustiti da mu prijatelj ostane bez posla – to je ono što nam pomaže da prebrodimo najteže trenutke. To je hrabrost vatrogasca koji trči uz zadimljeno stepenište, ali i spremnost roditelja da odgaja dete – to nam svima kroji sudbinu.

Naši izazovi možda jesu novi. Instrumenti kojima ćemo ih rešiti možda jesu novi. Ali one vrednosti od kojih zavisi naš uspeh – marljiv rad i poštenje, hrabrost i ferplej, tolerancija i znatiželja, lojalnost i patriotizam – to su stare stvari. To su istinite stvari. One su tiha snaga napretka kroz istoriju. Sada nam je potreban povratak tim istinama. Sada se od nas zahteva novo doba odgovornosti – prepoznavanje, od strane svakog Amerikanca, da imamo dužnost prema sebi samima, prema našem narodu i prema svetu; dužnosti koje ne prihvatamo nevoljno već ih prihvatamo sa radošću uvereni da ne postoji ništa što je našem duhu toliko drago, što u toj meri definiše naš karakter, kao što je potpuno posvećivanje teškom zadatku.

Ovo je cena i obećanje američkog državljanstva.

Ovo je izvor našeg samopouzdanja – uverenje da nas je Bog pozvao da oblikujemo neizvesnu budućnost.

Ovo je suština naše slobode i naše vere – razlog zbog kojeg se svaki čovek, žena i dete bilo koje rase i veroispovesti može pridružiti ovoj proslavi i razlog zbog kojeg čovek, čiji otac pre samo 60 godina ne bi bio uslužen u lokalnom restoranu zbog boje svoje kože, sada može da stoji pred vama da bi položio najsvetiju zakletvu.

Obeležimo stoga ovaj dan podsećanjem na ono što jesmo i koliko je dug put koji smo prešli. U godini rođenja Amerike, u najhladnijem mesecu, mala grupa patriota sedi uz logorsku vatru na obali sleđene reke. Glavni grad je napušten. Neprijatelj se približava. Sneg je natopljen krvlju. U trenutku kada je ishod naše revolucije bio najneizvesniji, otac naše nacije je naredio da se ljudima pročitaju sledeće reči:

„Naka budući naraštaji znaju… da su se u sred zime, koju osim nade i vrline ništa ne može da preživi… ujedinili selo i grad i krenuli u susret zajedničkoj opasnosti.“

Ameriko, u našoj zajedničkoj opasnosti, u ovoj zimi naših nevolja, setimo se ovih večnih reči. Nadom i vrlinama, suprostavimo se hrabro još jednoj ledenoj bujici i izdržimo moguće buduće oluje. Neka deca naše dece mogu da kažu da smo bili na ispitu, da nismo posustali na našem putu, da se nismo osvrtali, zastajali, nego da smo očiju uprtih u horizont i uz božju milost preneli veliki dar slobode i bezbedno ga predali budućim generacijama.

 
Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 21.01.2009.

Srodni linkovi:

Barack Obama’s inaugural speech

Video: Obama’s inaugural address