Na skupu u Berlinu „Europe?“, autorka je izvestila sa Beogradske debate o Evropi, održane u decembru 2014.
Depresivan, pesimističan, gorak. Možda bi se tim pridevima najbolje mogao opisati skup održan u Beogradu na temu „Šta mislimo kad kažemo Evropa“, na kome su učestvovali vodeći intelektualci iz bivše Jugoslavije. Bez obzira da li dolaze iz Slovenije, koja je više od 10 godina članica EU, iz najnovije članice Hrvatske ili onih država koje su kandidati ili kandidati da postanu kandidati, gotovo svi učesnici su delili isto raspoloženje: fatigue. Uz to, najoštriju kritiku Evrope mogli smo čuti upravo od intelektualaca iz država članica. Drugi su još imali neku nadu.
Ubedljiva većina učesnika je govorila s nostalgijom prema Jugoslaviji, možda čak i prema socijalizmu, čiji su žestoki kritičari bili kad su u njemu živeli. I Jugoslavija i socijalizam su na Beogradskoj debati izgledali kao prosperitetniji i srećniji svet od ovog evropskog. Da li su to bile obične intelektualne žalopojke, kontemplacije večno nezadovoljnih, jalove kuknjave koje ne nude rešenja?
Odakle taj integration fatigue? Mislim da društva bivše Jugoslavije imaju nekoliko posebnih razloga za to. Kada su u ratovima 90-ih jugoslovenski narodi stvarali svoje nacionalne države, neki i prvi put u istoriji, očekivali su da će taj novi državni okvir rešiti sve probleme, da će odmah po sticanju nezavisnosti postati uspešniji, slobodniji, ili kako su tada govorili – „svoji“. Kad su ostvarili cilj, nisu se sami sebi dopali. Nisu uspeli da izgrade institucije, da učvrste vladavinu prava, slobodu pojedinaca, ekonomski napredak, socijalno blagostanje. I tada je nastao problem. Za svoj neuspeh više nisu mogli da krive ni Jugoslaviju ni komunizam. Morali su da se suoče s tim kakvi su kad su „svoji“. Hitno je morao da se nađe krivac. Neumitno, to mesto je zauzela Evropa. Razočarani su Evropom, jer su razočarani sobom.
Razočarani su sobom, razočarani su Evropom, jer kad kažu Evropa sebe vide kao zapušteno zadnje dvorište iza zgrade s raskošnom fasadom. S Jugoslavijom su bili značajan međunarodni činilac u Hladnom ratu. Sada se osećaju kao siromašni rođak sa sela, u blatnjavim cipelama. Pokušavaju da ih obrišu o pantalone, ali time je njihova sramota samo još veća. Izgubljeni u tranziciji, svoje mesto u Evropi nisu našli, a ni Evropa nije videla sebe u njima. Zato su mnogi učesnici govorili o neokolonijalnom odnosu, o orijentalizmu, o neoliberalnom kapitalizmu koji produbljuje razlike, hrani se siromašnima. Jugoslovenski socijalistički raj zbog toga izgleda kao ideal budućnosti, a ne kao odavno odbačena prošlost. Fatigue prerasta u otpor i uspon nove, evroskeptične levice.
U međuvremenu, i Evropa je negde zagubila samu sebe. Zato smo i „mi“, koji dolazimo iz backyarda, videli pojednostavljenu sliku – Evropa je EU, EU je Brisel, u Briselu je blagajna, a u blagajni više nema novca. Kako je u Beogradu rekao mladi levičar iz Zagreba Srećko Horvat : „Došli smo na afterparty“. Evropa je dozvolila da se o njoj stvori percepcija lošeg roditelja: onog koji vaspitava novcem, a kad novca nestane on ostaje bez argumenata. I tada deca, najčešće, izlaz traže u pobuni ili u potrazi za nekim drugim autoritetom.
Ta razočarenja sobom i Evropom, došla su na spremno tlo. Kad se analizira diskurs o Evropi u zemljama bivše Jugoslavije, kao što su to pokazali neki od učesnika Beogradske debate, može se zaključiti da se Evropa iz tih zemalja gleda spolja, da se ona vidi kao „drugi“. Po tom narativu, zbog Evrope moramo da poštujemo zakone, gradimo institucije, pazimo nacionalne manjine, čuvamo slobode. Ona se vidi kao napor, odustajanje od „sebe“, nepoželjna stega. Tako je vide i desnica i levica. Desnici ona ugrožava nacionalni identitet, globalizuje ga, tera u melting pot multikonfesionalizma i multikulturalnosti. Za levicu ona je antiteza socijalnim pravima, ekploatacija siromašnog juga, golo tržište ispražnjeno od vrednosti. Kriza u Evropi dala je argumente i jednima i drugima.
Pogled iz bivše Jugoslavije bio je pogled spolja, umoran, razočaran i besperspektivan. To mnogo govori o Balkanu, ali još više o Evropi. To je njeno ogledalo. Zamor od proširenja i zamor od čekanja delovi su istog problema. Za Evropu to treba da bude simptom, a ne ponovo pogrešno shvaćena „balkanska egzotika“. Dok se Balkan i Evropa gledaju kao „drugost“, ne uspevaju da vide problem.
Tačno je da Evropa, kao i demokratija, mora da bude u krizi, da je to njeno prirodno stanje. Tačno je i da se pretnje umnožavaju, da je Evropa ugrožena i u Kijevu, i u Parizu. Ali da bi je krize i pretnje učinile jačom, što joj je u prethodnim istorijskim lomovima uspevalo, Evropa mora da se redefiniše i duboko reformiše. Da ponovo razmisli šta je zajedništvo a šta posebnost, dokle ide nacionalna suverenost i gde počinje zajednički cilj. To, sa svoje strane, moraju da urade i države nastale na tlu bivše Jugoslavije, još uvek etnonacionalistički zagledane samo u svoj pupak. Pogled s Balkana pokazao je da je najveći problem Evrope to što je prestala da razume sebe, što više nije „naša“. Zbog toga će ona ponovo biti svoja kad opet postane i „naša“, kad postane ime za rešavanje problema a ne problem sam.
Peščanik.net, 04.03.2015.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dubravka Stojanović (see all)
- Posthumni život Ustava iz 1974. - 23/02/2024
- Prošlost dolazi - 30/11/2023
- Prošlost dolazi, 2. deo - 24/11/2023
