Razgovor vodio Miloš Ćirić

 
Sulejman Ugljanin je u subotu uveče sa stotinak svojih pristalica pokušao da nasilno uđe u novopazarski Dom kulture da bi povratio prostor koji je sebi i svojoj stranci dodelio za vreme svoje vladavine. U petak je gradska vlada donela odluku da je taj prostor nezakonito uzurpiran i vratila prostorije nameni Doma kulture. Ovde se može raspravljati o pravnoj valjanosti odluke, ali činjenica je da od pre dve godine postoji i sudsko rešenje po kojem prostorije Doma kulture treba vratiti njihovoj nameni. Ovo pokazuje i da se sudu u Novom Pazaru ne veruje, jer sve što je u poslednjih nekoliko godina učinjeno na štetu građana Novog Pazara, a iza čega je stajala administracija Sulejmana Ugljanina, nije bilo moguće rešiti preko suda. Preko 80 odsto sudija i zaposlenih u tužilaštvu i sudu bilo je pod kontrolom Ugljaninove SDA.

Incident u subotu niko nije očekivao. Svi smo mislili da će Ugljaninove pristalice održati nekakav protest, ali se situacija promenila kada je probijen bočni ulaz Doma kulture uz urlike Ugljaninovih razbijača i povike Alah ekber. Onda su demolirali prostor koji pripada svim građanima Novog Pazara. To je u potpunosti u skladu sa Ugljaninovim stilom i ponašanjem koje je pokazivao dok je bio na vlasti prethodnih osam godina.

Važno je znati da Ugljanin ništa ne radi dok ne dobije odobrenje od svojih mentora iz Beograda. Pre svega mislim na državno-bezbednosne strukture. On poslednjih dvadeset godina igra tu igru. Bio je i veoma blizak Miloševićev saradnik, zadužen za pravljenje incidenata u Sandžaku.

Ugljanin je najbolji pokazatelj gde se Srbija nalazi kada su manjine u pitanju, jer on i dalje obavlja poslove koje naručuju državno-bezbednosne strukture. Onog trenutka kada Ugljanin bude politička prošlost, ja ću znati da Srbijom više ne vladaju neki ljudi iz senke. Tim mračnim tipovima koji su pravili ratove u bivšoj Jugoslaviji odgovara da uvek imaju neko trusno područje. Stalna nestabilnost u Sandžaku im odgovara. Podsetiću vas da je prošlo dve godine od kada su se pojavile vehabije, koje su bile glavni razlog za odabir ministra policije. Danas o njima više niko ne govori.

Mislim da je ovoga puta Ugljanin bez znanja svojih mentora  napravio incident u subotu. Dok je Ugljanin bio uposlenik Vojislava Koštunice, mogao se pratiti ritam nasilja i malverzacija. O ovoj vladi ne želim da mislim tako, ali mi se čini da nju ne zanima šta se dešava u Sandžaku i da zato dopušta Ugljaninu da igra na svoju ruku i pravi ovakve opasne poteze.

U celoj priči najopskurnija je uloga stranke G17 i ministra Dinkića, koji je ponovo amnestirao Ugljanina. Pre četiri godine Dinkić je kao tadašnji ministar finansija sakrio izveštaj republičke finansijske inspekcije o malverzacijama koje je Ugljaninova administracija činila od 2000. do 2004, tako da ne iznenađuje što se i u ovom mandatu Ugljanin nalazi na ministarskom mestu i to bez portfelja. Očigledno je jedini cilj bio da se on skloni iz Sandžaka, jer je ovde počeo politički da umire. Ovim postupkom sebi je zabio autogol i da vlada nije ovako mlaka, on bi kao ministar morao da bude razrešen zbog svog ponašanja.

Politika Beograda prema Sandžaku je katastrofalna, kao i načelna politika prema manjinama. Priča o tome da smo mi država koja ima dobar odnos prema manjinama je apsolutno  lažna. Kroz medije se dugo provlači opasna teza da su područja gde žive manjine po pravilu trusna područja koja neprestano destabilizuju Srbiju. Što će reći da bi Srbija inače bila sjajna zemlja, ali je ti prokleti Bošnjaci, Mađari, Albanci i drugi stalno destabilizuju. Sandžak je indikativan primer i mislim se ovaj problem mora rešavati u Beogradu, jer se on tamo i zakuvava.

Kada bi aktuelna vlada Srbije želela da raskine sa prošlošću, ona sigurno ne bi dala amnestiju Ugljaninu i postavila ga za ministra, jer je on čovek koji je poslednjih 8 godina pljačkao opštinu i sprovodio teror u Novom Pazaru. Niko nije mogao da se zaposle bez izričite dozvole Sulejmana Ugljanina i njegove stranke. U predizbornim kampanjama na gotovo svakome zidu pisalo je Mi ovde vladamo, što dovoljno govori o njihovom stavu prema vlasti. Beograd je godinama preko Ugljanina pravio probleme u Sandžaku. Muslimani i Bošnjaci su predstavljani kao krajnje primitivni ljudi i remetilački faktor. Tokom devedesetih Ugljanin je pljačkao naše ljude iz dijaspore i tim novcem finansirao ubijanja Bošnjaka u Bosni.

Ugljanin se uvek prilagođavao trenutnoj strukturi na vlasti. Prvo je bio protiv Đinđića, posle ga je odobravao, Koštunicu je nazivao najvećim salonskim četnikom, pa ga je posle mesec dana veličao kao najvećeg zaštitnika Bošnjaka. Pre formiranja ove vlade Esad Džudžević je na televiziji B92 decidirano izjavio da SDA nije sigurna kome će se prikloniti, Tadiću ili Koštunici i Nikoliću, i rekao je da čeka najbolju ponudu.

S druge strane, Rasim Ljajić i SDP su prilično zadužili Borisa Tadića koji je u ovim krajevima i dobio izbore zbog kampanja koje su vodili ljudi iz SDP-a. Mislim da, izuzev Beograda, u Srbiji nije bilo mesta gde je Tadić imao tako izrazitu podršku. Zato je logično što Ljajić sada traži podršku, koja je zatajila. Ne želim da verujem da je vlada zlonamerna, već mislim da je jednostavno traljava i da je ne zanima previše šta se dešava u Sandžaku. Premijer Cvetković je ceo spor sveo na problem vlasništva nad prostorom, što je potpuni nonsens. U pitanju je nasilničko ponašanje zvaničnika vlade koga ta ista vlada amnestira i daje mu podršku time što ne reaguje.

Patentirani Miloševićev metod je da se uvek ima jedan ili više remetilačkih faktora kakav je Ugljanin, pa kada se u zemlji dešava neka afera, privatizacija nekog preduzeća ili slično, da se taj problem aktivira kroz incidente.

Očigledno je da se u Srbiji sprema neka svinjarija tog tipa, pa je potreban nemiran Sandžak koji bi podigao dimnu zavesu i zamaglio oči javnosti sa stvarnog problema ili neke afere. Tako je bilo u prošlosti i ja verujem da se taj metod i dalje koristi.

U Sandžaku ima raznih naoružanih grupa. I jedan i drugi lider imaju svoje naoružane ljude, pa čak i muftija, što samo produbljuje spiralu straha i nasilja. Ugljaninova strana puna je kriminalaca i sa strane finansijera i branilaca koji su bili plaćeni iz džepova građana Novog Pazara. Slučajno sam saznala da je na spisku regionalne televizije bilo plaćano 10 telohranitelja, ljudi koji su do tada ili bili osuđivani ili živeli po selima, koji su odavno poznati policiji Novog Pazara i koji su istovremeno bili najbliskiji saradnici Sulejmana Ugljanina. Ja imam loše iskustvo sa njima, moje kretanje je u jednom trenutku bilo ograničeno, zabranjen mi je ulaz u skupštinu, kao i desetinama drugih ljudi.

Pitanje je šta će vlada Srbije uraditi ako se utvrdi da je Sulejman Ugljanin prekršio svoja ovlašćenja i da za to treba da snosi neke posledice. Što se nas iz Novog Pazara tiče, nama ostaje da čekamo neki novi sukob, neku novu dimnu zavesu naručenu iz Beograda. Ponoviću, sve dok je Sulejman Ugljanin politički aktivan, ja neću imati poverenja u državu Srbiju i njenu dobronamenost prema sandžačkim manjinama.

 
Peščanik.net, 21.01.2009.

Leave a Reply