Ilustracija: Eva Bee, The Guardian
Nema tog problema u arapskom i muslimanskom svetu koji zapad neće rešiti sa – još bombardovanja. To su predložili i lideri Britanije i Francuske kada je izbeglička kriza u Evropi konačno skrenula pažnju na užase građanskog rata u Siriji. David Cameron odavno traži odobrenje parlamenta za britanske vazdušne napade na položaje Isis-a u Siriji. Sada je dobio podršku bivšeg kenterberijskog biskupa i Murdochovih huškačkih medija. Ministar finansija George Osborne izrazio je spremnost da podrži napade na “Asadov zločinački režim”, jer bi se tako izbeglička kriza rešila „na izvoru“. Francuski predsednik François Hollande namerava da pojača vazdušne udare na Siriju iz Iraka, pravdajući ih terorističkim pretnjama Francuskoj.
Na obe strane Atlantika, neokonzervativci i liberalni intervencionisti traže uvođenje zone zabrane leta i angažovanje kopnenih trupa. U izveštaju pod naslovom „Za Ajlana“ – nastradalog trogodišnjeg sirijskog dečaka – tabloid Sun se zalaže za hitnu vojnu intervenciju, a laburiste proglašava „kukavicama“ koje se boje rata. Britanskom premijeru je toliko stalo do bombardovanja Sirije da je obelodanio da su u napadu dronom prošlog meseca već ubijena dvojica britanskih pripadnika Isisa u gradu Raka. Cameron ovo pravda kao odbrambenu meru, jer je jedan od njih navodno pripremao terorističke napade u Britaniji. Ali ti napadi su sprečeni pošto je osumnjičeni ubijen, pa Cameronove tvrdnje postaju besmislene. Britanija se tako pridružila SAD i Izraelu u likvidacijama svojih građana bez sudskog procesa, što postaje jedna od glavnih odlika našeg 14 godina dugog „rata protiv terorizma“.
U akcijama američkih snaga već su nastradale hiljade ljudi, uključujući i veliki broj civila. Zbog loših obaveštajnih podataka, u „nasumičnim udarima“ su pored ciljanih militanata ubijeni ili osakaćeni mnogi nedužni ljudi. Američki napadi dronovima svakodnevno regrutuju nove pripadnike Al Kaide i talibana, od Pakistana do Jemena. Posle desetak godina vazdušnih napada, talibani u Avganistanu su sve jači, kao i Al Kaida u Jemenu. Britanci su izveli jedan sličan napad, uprkos odluci parlamenta iz avgusta 2013. kojom su se poslanici izjasnili protiv vojnih akcija u Siriji – na meti napada nisu bili pobunjenici, već vlada u Damasku.
Pridruživanje britanskih pilota američkim napadima na Siriju protiv odluke parlamenta dokaz je slabljenja demokratskih procedura. Nema legitimnog osnova za izvođenje napada na sirijskoj teritoriji bez odobrenja Damaska ili neposredne (nepostojeće) pretnje zapadnim zemljama. U svakom slučaju, američka intervencija protiv Islamske države u Iraku i Siriji nije donela željene rezultate. Navodno su ubijene hiljade ekstermista, kao i stotine civila. Godinu dana posle početka kampanje, teritorija koju kontroliše Islamska država je veća nego ikada. Rat se ne može dobiti samo vazdušnim napadima, bez kopnenih jedinica na terenu. U slučaju Sirije, jedine snage na raspolaganju su sirijska vojska i radikalne islamističke milicije, od Fronta al-Nusra povezanog sa Al Kaidom, do islamističke grupe Džaiš al-fatah koju podržavaju zalivski režimi. Koga su tačno zapadne države imale na umu? Pobunjeničke grupe koje one finansiraju i dalje su marginalci.
Iskustvo kampanja u Iraku i Avganistanu je pokazalo da angažovanje zapadnih vojnih snaga neizbežno izaziva doživljaj tih snaga kao okupatorskih i vodi totalnom ratu protiv njih. Posle niza vojnih intervencija sa katastrofalnim posledicama, nije jasno zašto se i dalje insistira na bombardovanju. Da bismo shvatili šta to znači u praksi, dovoljno je setiti se haosa koji je usledio posle NATO intervencije u Libiji – još jednoj tranzitnoj ruti izbeglica na putu ka Evropi. Jastrebovi tvrde da je problem u tome što intervencija nije isterana do kraja: NATO je „izneverio“ Libiju, a da su Amerika i njeni saveznici izvršili invaziju na Siriju 2011, ili je bar bombardovali 2013, rat bi bio završen do božića.
U stvarnom životu, broj žrtava u Siriji – gde se očekuje jači otpor nego u Iraku – sigurno bi bio mnogo veći. Isto važi i za zone zabrane leta. Ali najbizarnija je tvrdnja da zapad još uvek nije intervenisao u Siriji. Amerika, Britanija, Francuska i njihovi regionalni saveznici neprekidno intervenišu u Siriji, finansiraju, obučavaju i naoružavaju pobunjenike – mada znaju da su to pre svega ekstremisti, kao što je naglašeno i u nedavno procurelim američkim obaveštajnim dokumentima. Rezultat intervencije može biti samo podela zemlje, pri čemu bi vlada kontrolisala manji deo teritorije, ali na kojoj živi većina stanovništva, uključujući i veliki broj izbeglica sa područja koja su zauzeli pobunjenici.
Da je Cameron pre dve godine nametnuo svoju volju parlamentu, od toga bi najviše koristi imala Islamska država. On će to opet pokušati u oktobru računajući na zgroženost javnosti nad slikama brutalnog nasilja u Siriji. Ministrima je naravno jasno da britanski bombarderi neće poraziti Islamsku državu, niti doprineti kampanji koju već sprovode SAD. Radi se o još jednoj epizodi ciničnog politikantskog poziranja, koja treba da izazove razdor među laburistima i povrati Britaniji titulu glavnog imperijalnog poslušnika u beskrajnom američkom ratu na Bliskom istoku. Ako poslanici budu glasali za bombardovanje Sirije, to će biti glas za eskalaciju rata i produbljivanje izbegličke krize.
Jedini način da se sukob u Siriji okonča su mirovni pregovori u kojima bi učestvovale sve zemlje iz regiona. Rat u Siriji se vodi preko posrednika – uz podršku Rusije i Irana Asadov režim se sukobljava sa snagama iza kojih stoje zalivske diktature, Turska i zapad. Poslednjih meseci, glavni akteri su započeli pregovore o prekidu sukoba i sticanjem prednosti na ratištu pokušavaju da steknu prednost za pregovaračkim stolom.
Rat i sektaški sukobi u regionu pogoduju Islamskoj državi. Jedini način da se ona marginalizuje i porazi jeste okončanje sukoba. Za to je potreban pritisak zapada na svoje klijente u Zalivu, a ne još jedna vazdušna kampanja. Rešenje izbegličke krize jeste u Siriji – ali to je mirovni proces, a ne još bombardovanja.
The Guardian, 09.09.2015.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 11.09.2015.
Srodni linkovi:
Julija Latinjina – Opet smo namagarčeni
Ежедневный журнал – Rusija se upliće u još jedan rat
Ежедневный журнал – Rekviziteri
Ежедневный журнал – Ne poslasmo mi džabe vojsku u Siriju
Radio Eho Moskve – Da li ćemo se zaglibiti i u Siriji
The New Yorker – Povratak u rat
Glenn Greenwald – Obama, Kongres i Sirija
Adam Curtis – Amerika i Sirija
The New York Review of Books – Ne dirajte Siriju!
