Nemačko ministarstvo inostranih poslova je tokom Hitlerove ere bilo „zločinačka organizacija“, a ne „leglo opozicije“ iz kojeg je nacističkom režimu „pružan snažan i kontinuiran otpor“. Tako je istoričar Ekart Konce sažeo zaključne nalaze knjige koja je unutar nemačke spoljnopolitičke elite izazvala veliku pometnju. Tvrdnja o „otporu“ sadržana je u propagandnoj brošuri koju je Ministarstvo inostranih poslova (MIP) štampalo sve do 1979. godine.

„Ministarstvo i prošlost: Nemački diplomati u Trećem Rajhu i Saveznoj Republici“ (Das Amt und die Vergangenheit: Deutsche Diplomaten im Dritten Reich und in der Bundesrepublik) je studija čiju izradu je pre pet godina naložio tadašnji ministar inostranih poslova Joška Fišer. Studiju je napisala i uredila grupa od pet veoma uglednih istoričara, uključujući Koncea. Sa njenim objavljivanjem je među političarima, diplomatima, istoričarima i drugim javnim radnicima obnovljena stara debata o tome da li je MIP – ili bar neki od njegovih pripadnika – tokom nacističke diktature moglo ostati „čisto“.

Ovu raspravu je teško shvatiti, jer su čak i najšokantnije činjenice navedene u ovoj knjizi na svetlost dana izašle mnogo ranije, u drugim publikacijama: na primer, obračun troškova službenog putovanja, gde je kao svrha putovanja upisano „likvidacija Jevreja“; ili upletenost Ernsta fon Vajczekera, tada državnog sekretara u MIP, koji je otac bivšeg predsednika[1] Riharda fon Vajczekera. Decenijama nakon Drugog svetskog rata, međutim, glavni argument u korist odbrane nebrojenih stotina manje ili više odgovornih zvaničnika koji su se trudili da se ponovo nađu u diplomatskoj službi, sada posvećenoj stvari demokratije, bio je da je baš Ministarstvo inostranih poslova predstavljalo žarište otpora tokom nacističke ere.

Najprostija aritmetika je dovoljna da se obesnaže tvrdnje da je toliki broj funkcionera i dostojanstvenika bio u opoziciji režimu: cinici kažu da ih je tokom dve posleratne decenije bilo više od ukupnog stanovništva nacističke Nemačke. Teorija o fireru – pokušaj da se kolektivna krivica Nemaca zameni kolektivnom nevinošću – pokazala se neodbranjivom.

Dosad je praktično svaki aspekt nacističke države detaljno proučen, a svi rezultati su jasni: široki segmenti elite su suštinski podržavali Hitlerove ciljeve kao što je poništenje „ponižavajućeg“ Versajskog ugovora, ponovno zauzimanje Sarske oblasti i drugih „izgubljenih“ teritorija starog Rajha, kao i ponovno naoružavanje Nemačke. Mali je bio broj pripadnika establišmenta koji su se odrekli lojalnosti prema državi zbog gađenja nad nacističkom ideologijom – koja je imala ciljeve kudikamo dalekosežnije od revizije Versajskog ugovora. Činjenica je da je generacija univerzitetski obrazovanih Nemaca rođenih posle 1910. karijeri dala najviši prioritet.

U posleratnoj Nemačkoj su štampani mediji odigrali važnu ulogu u dizanju vela tišine sa ove teme. Nedeljnici Špigl i Cajt su objavili otkrića o nizu šokantnih smrtnih presuda koje je izrekao nekadašnji mornarički sudija Hans Filbinger, koji je posle rata postao demohrišćanski premijer u pokrajinskoj vladi Baden-Virtemberga. Dramski pisac Rolf Hohut je kasnije uspešno odbranio svoje pravo da Filbingera javno nazove „monstruoznim sudijom“, a 1978. je pravnik Ingo Miler objavio dokumente o „neispitanoj prošlosti našeg pravosudnog sistema“.

Novinar Ernst Kle je na svetlost dana izneo „Aušvic, nacistički lekari i njihove žrtve“. U saradnji sa istoričarima, drugi novinari su raskrinkali mit prema kojem Vermaht, regularna nemačka vojska, nije počinila zločine kakve su činili SS, Gestapo i druge nacističke jedinice. Oni su objavili podatke o nemačkim firmama koje su zaradile ogromne profite proizvodeći oružje ili otrovni gas Ciklon B; identifikovali su arhitekte koji su planirali i gradili za Hitlera, umetnike koji su slikali, pisali ili snimali filmove, kao i sportiste koji su se u takmičenjima naprezali da bi pobedili „za Firera, Narod i Otadžbinu“.

Mediji nisu propustili ni da konstatuju da bi masovno uništavanje Jevreja bilo nemoguće bez svesrdnog sudelovanja državne železnice i predanih i marljivih državnih činovnika. Ipak, dok su istoričari i novinari istraživali svaki trun u očima drugih i objavljivali svoje nalaze, poslenici tih dveju profesija u sopstvenim očima nisu primećivali cele balvane. Već se bilo zašlo u devedesete godine XX veka, a među zaposlenima u demokratskim novinama osnovanim uz pomoć i usmeravanje zapadnih okupacionih sila nije se postavljalo pitanje gde su urednici koji su im šefovali naučili svoj zanat. Na 50. godišnjicu prvog demokratskog lista u američkoj okupacionoj zoni, „novinar“ jednog sindikalnog lista je napisao: „Bivši nacisti nisu imali šanse“. Tako je trebalo da bude, ali je istina bila drugačija. Pri osnivanju skoro svih zapadnonemačkih novina osnovanih posle rata, u uredničkom sastavu su bili bivši propagandisti koji su nekada radili za Gebelsa. Čak i u vodećim listovima koje su kontrolisali Amerikanci i Britanci, kao što su Noje cajtung (Nove novine) i Di Velt (Svet) u uredničkim foteljama su od početka sedeli bivši nacisti. I istoričari su dugo bili van debata na temu prošlosti pripadnika njihove profesije. Čak se ni Hans Momsen, autoritativni osamdesetogodišnji stručnjak za nacional-socijalizam, nije usuđivao da načne tu temu. Njemu sigurno nije bio moguće da objektivno oceni ulogu svog oca, takođe istoričara. „Otac je pokušao da učini šta je mogao“, bio je njegov suštinski nenaučan odgovor na pitanja koja su mu postavljana. Drugi, kojima je bilo dozvoljeno da i dalje drže nastavu, „bili su dublje uključeni“, primetio bi.

Autori nove istorije nemačke diplomatske službe došli su do nepogrešivog zaključka: „Mišlju, rečima i delima Ministarstvo je nastupalo u ime režima“. To se odnosi i na sva rukovodstva i administrativne strukture totalitarnog sistema. Glavnina Nemaca prihvata argument da je nacizam nastao zbog kolosalne nespremnosti establišmenta da mu se suprotstavi. Činjenica da neki pripadnici današnjih elita – mnogi od njih su potomci nekadašnjih rukovodećih ljudi – i danas pokušavaju da preskoče tu činjenicu, može se shvatiti kao ljudska. Ona je, međutim, neprihvatljiva.

 
Peter H. Kepf, The German Times, vol. 5, br. 1/2011.

Preveo Dušan Bogdanović

Peščanik.net, 16.03.2011.

———–    

  1.  Od 1984. do 1994.

Leave a Reply