Umro je Mirko Kovač; da pođem u Rovinj na sahranu nema ni govora, jer jedva se krećem i po kući. Ćutim. Negde u zaupokojenoj liturgiji zvuče kobno reči: Da molčit paki usjakaja tvar čelovečeskaja. Nema smisla ni da nešto pišem – o mrtvima se uglavnom laže. Dosadile su mi knjige o I. Andriću, svi pišu i ispada baš se njima na ramenu Andrić ispovedao. Sve što me veže za Kovača to su neka prisećanja koja ne umem – nemam ni želju – da artikulišem. Pisao sam o romanu Vrata od utrobe negde u NIN-u, dobio sam poruku neku – ne sećam se jasno – a priča o Malvini Trifković me je bila toliko opsela da sam pisao o njoj i niko da objavi; svi su tvrdili da je dobro ali o tome nije zgodno, jer ga poredim sa nekim austrijskim piscem Thomasom Bernhardom. To je mnoge zbunilo. Nisam siguran da je Bernhard tada uopšte bio preveden kod nas. I to je sve. I nije. Posle onog u Domu omladine otišao je – da se ne vrati – u Rovinj. I stizale su knjige, i neke poruke uvek nekako preko nekog ko dolazi – besneo je rat i ratni haos je vladao. Jednom je stigla knjiga sa posvetom, Isus na koži, objavila ju je Faktura 2003, a posveta je nešto čudno, gledam je sada i nije mi mnogo toga jasno. Veliki pozdrav „svetloj tački u našoj balkanskoj krčmi“ – krležijanski zvuči. Laskavo naravno. Nikada to nisam pominjao. Malo smo se znali i retko se viđali i do tada. Od pisaca najviše volim knjige.
I još – još jedno sećanje na davne dane pre rata, a bilo je to negde blizu hotela Excelsior. Bilo nas je više.
Povremeno je iz Zagreba dolazio Miodrag Racković romanopisac koji je iz ratnog Beograda pobegao u Zagreb. Branio me je u novinama svuda posle fizičkog nasrtaja na mene u vezi s nekim mojim esejima o Nikolaju V. Bila su to opasna vremena. Hodali smo a Racković je bio opsednut samo jednim pitanjem, kuda vodi ovo srbovanje, hrvatovanje i divlji nacionalizam koji je već posejao grobove širom Balkana. Umro je uskoro u Zagrebu – pošao je liftom i nije se vratio – našli su ga kasnije pred vratima lifta. Odlazimo i povratka nema. Mirko Kovač je išao ispred nas s nekim čovekom, a Racković večito samo ono svoje pitanje. Nešto sam promrsio – hitao sam na autobus – da što se mene tiče „ja sam više običan čovek i republikanac a manje Srbin“ – tada se Kovač okrenuo. Ja sam ono što ste preveli iz L. Šestova uzeo i to kao svoju devizu, da pisac treba tragom intuicije sve da kaže pa makar izgubio zbog toga i čast i ime, i porodičnu i druge naklonosti ili bio proglašen za izroda. Onda se još jednom okrenuo prema meni i Rackoviću i rekao: kako ste to dobro rekli, zapisaću. Nisam ja to rekao, nego Romen Rolan. Gde, kada bože, nisam znao a celog sam R. Rolana rekao bih čitao. Ja sam tu frazu Romena Rolana celu tada naveo: „Ja se mnogo više osećam republikancem nego Francuzom, ja bih izdao i svoju domovinu u ime Republike“. Vratio se nazad i stavio mi šaku na rame, široku, meni se činilo sveg me je pokrila – šaku punu Isusa i neke topline. I danas osećam tu široku šaku Kovačevu na oznojenom ramenu. Krenuo je dalje ali me je gledao i tako koračao u pravcu kafane London. Nisam mu zapamtio lice, ali toga Isusa na koži i danas osećam s onom njegovom šakom tako širokom kao da nije ljudska.
Niko mi nikada nije dao njegovu adresu, nikada nisam bio u Rovinju – i to je sve. A nekrologe ne umem da pišem i mislim da nikom ni potrebni nisu. Smrt je privatna stvar, eventualno porodice ali to su konvencije, a knjige nisu neka privatna stvar. One su naše a i još nečije. Više su nečije nego naše kada nas više nema. Jednom sam dobio neku poruku od njega, ne znam čoveka koji mi ju je doneo, rekao mi je to na ulici – pita Kovač znam li nešto o nekom Krležinom zapisu o popu Janjiću, znao sam nešto ali gde je to nisam bio siguran, nisam mu odgovorio niti sam mogao, nemam adresu nikakvu. Taj pop Voja Janjić je bio neki agitator iz vremena 27. marta 1941. To je bilo vreme beogradske „krvave litije“ SPC.
To je sve što znam o čoveku i piscu Mirku Kovaču, a sećanja su nešto što se ne može iznuditi, niti naručiti.
A postscriptum ovom zapisu o M. Kovaču će mnoge zbuniti, kao što je zbunio i samog pisca ovih palanačkih zapisa – to ne krijemo.
Premijer I. Dačić je položio venac na grob Aleksandra Rankovića na Novom groblju. Ostavio je, kaže Dačić, Ranković „dubok trag“, a nikako da kaže i ne sme da je Ranković ostavio ne samo dubok nego i krvav trag. Bio je i ostao Staljinov „čekista“, a među njegovim žrtvama je najviše Srba – ako ćemo po nacionalnoj pripadnosti. A dalje je Dačić propustio da kaže i to da je Ranković smenjen zbog politike „usmerene protiv interesa srpskog naroda i Srbije“. Ispada da Ranković nije bio Srbin ali je vaskrsao kao Srbin – vaskrsenje je čudo. Podigla se buka i krenuo je bes. A neko je rekao – mislim da je to R. Cvjetičanin – da je Milošević rođen na dan sahrane Rankovićeve. To je tačno, i odakle sada buka i polemika. Gonio je Crkvu a na dan sahrane klicalo mu se kao „velikom Srbinu“. Sedeli smo u neuglednoj kafani Žagubica i sve to gledali i slušali, bio je sparan avgustovski dan.
I pita se autor ovog teksta: a zbog čega je Dačić bio na Novom groblju. Pa valjda se dobro zna zbog čega – izbori se bliže.
I onda nas je još jedan još više zbunio, a držali smo da je ozbiljan komentator, i dan smo proveli čekajući ono što je najavljivao – a najavljivao je da će Gospodar A. Vučić otići na grob mučenika Ivana Stambolića koji je zverski mučen i ubijen. Ponovo polemike i buka i bes. I ništa. Kažu da ako Gospodar A. Weber-Vučić čita ovog Webera i ako hvali R. Konstantinovića da bi to bilo logično. I smrt i vaskrsenje su s onu stranu svake logike. S onu stranu dobra i zla kako bi se ničeanski kazalo. Nije Gospodar Vučić bio na Stambolićevom grobu niti održao besedu kao Dačić svoju. Dačićev postupak je logičan, ali postupak Gospodara Vučića, i da ga je bilo, ne ide ni u kakvu logiku. Dobro bi bilo da je tako bilo, ali tako bilo nije. A dobro je bilo kako je bilo, dobro je što je Dačić bio na grobu zloglasnog šefa tajne policije – jer kako drugačije da bude – dobro bi bilo i da je Vučić bio na grobu Stambolićevom, ali nije bio. Uostalom, jedno je logika a drugo je nešto formalna logika. Nije čudo što je Dačić bio gde je bio, a čudo bi bilo da je Vučić bio tamo gde nije bio. Čuda zapravo nema i sve je jasno – Dačić se nije promenio i bio je u Aleji velikana, a Vučić se promenio ali ne toliko da to bude čudo. Čuda su „preobraženje“; Milošević se rodio na Preobraženje, a umro na Vidovdan. I – niko se nije preobrazio niti je ko vaskrsnuo – osim A. Rankovića. Ostalo je „golovolomka“ kako to Rusi zovu, odnosno metafizika. A politika nije metafizika niti metafizika politika.
Srpske glavolomke su malo banalnije i uglavnom smešne.
Zapisi iz palanke
Peščanik.net, 26.08.2013.
Srodni linkovi:
Svetlana Slapšak – Mirko Kovač 1938-2013.
Predrag Lucić – Canettijeva olovka za Mirka Kovača
Mirko Kovač – Neprilagođen
Saša Ćirić: Mirko Kovač – intervju
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mirko Đorđević (see all)
- Naša su kašnjenja kobna - 20/04/2024
- Mirko Đorđević i Druga Srpska crkva - 20/04/2024
- Decenija bez Mirka Đorđevića - 18/04/2024