Najveći doprinos neoliberalističkoj tezi da posle pada Berlinskog zida levica više ne postoji i da je kapitalizam, kakav oni propovedaju, ostao bez alternative, dali su izbori održani u Italiji 13. i 14. aprila, na kojima je italijanska levica u parlamentarnom smislu prestala da postoji. Italija je danas jedina zemlja u Evropskoj uniji u čijem parlamentu ne postoji nijedan poslanik deklarisane levice. Predistorija seže pre pada Berlinskog zida, a tragedija je toliko duboka da čak i neke desne partije smatraju da je štetno za demokratiju ako levica, makar i ultra, nema mogućnosti da se iskaže na mestu predviđenom za sučeljavanje različitih političkih stanovišta. Italijansku levicu nije eliminisala desnica, već se desilo ono što piše na jednom krajputašu u Srbiji: “Sam sebe ubi iz zasede”.
Bili su izbori, a na izborima…
Baš kao u pesmici Đure Jakšića, o Amidži i sinu na vašaru, tako je i na italijanskim izborima bilo svega i svačega, a slično se nekako i izbor završio – narod bi jarca pečenog. Izbornoj komisiji prijavljeno je 177 partija i grupa sa sopstvenim zaštitnim znakom. Malo u odnosu na Srbiju, gde je prijavljeno preko 400 partija i grupa, ali svakako previše za jednu ozbiljnu zemlju. Nikada više prijavljenih partija i nikada tako malo onih koje su uspele da dobiju 4% glasova i uđu u parlament. Naime, umereni deo italijanske levice četiri meseca pre izbora od dve najveće leve partije napravio je Demokratsku partiju (DP) i za vođu izabrao dotadašnjeg uspešnog gradonačelnika Rima (sa liste Demokrata sa levice) i najpopularnijeg političara Valtera Veltronija. Za kratko vreme on je uspeo da oformi novu partiju, koja nije ni pomenula levicu ili socijalizam u imenu i programu, iako je najveći deo članstva poticao iz partije koja se zvala Demokrati sa levice i bila dominantan deo nasleđa nekadašnje Komunističke partije. Drugi deo te partije čini Margarita – laički orijentisani katolici, deo naslednika demohrišćana. Nastala je nova politička orijentacija sklona reformizmu, demokratiji, modernom društvu i nedvosmislenoj nameri da nalikuje “Obaminim demokratama u SAD”. Nova partija otvorila je vrata svima koji hoće da se uključe u nju, ali bez mogućnosti da iko zadrži svoje partijske osobenosti. Na to su pristali radikali, koji su u Italiji bili izrazito leva partija. U isto vreme, dve komunističke partije (Komunistička obnova i Italijanski komunisti) zajedno sa socijalistima i zelenima formirali su svoju koaliciju nazvanu Levica boje duge. Ta koalicija doživela je katastrofu ne osvojivši ni četiri odsto glasova za ulazak u parlament. U masi novonastalih partija pojavile su se i tri nove komunističke, ali beznačajne kao i većina drugih, koje su na izbore izašle dobrim delom samo zato da bi se očešale o pare koje dobijaju svi učesnici i da bi se makar jednom pojavili na TV.
Desnica je takođe udružila svoje vodeće partije (Forca Italia i Nacionalna alijansa) pri čemu je prva, privatna partija multimilijardera Silvija Berluskonija, a druga je nastala od neofašista koji su se reformirali u tvrdu desnicu evropskog tipa. Njima se kao koalicioni partner pridružila i secesionističko ksenofobna Lega Nord, čiji je vođa, takvog bi se političara i Srbija stidela, izjavio da će pozvati članstvo da uzme puške i krenu na Rim, da italijanskom zastavom može samo da obriše najniži deo leđa, da će proterati strance i uvesti žestoke mere zaštite od strane robe… E ta i takva koalicija dobila je apsolutnu većinu.
Poluperiod raspadanja
Rekosmo da raspad italijanske levice seže u prošlost, preciznije ključna je 1985. godina kada je predsednik vlade u Italiji bio socijalista Betino Kraksi, a predsednik komunista Enriko Berlinguer. Kraksi je želeo svim silama da obori rastuću inflaciju pa je proklamovao da će vlada u narednih godinu dana zakovati svoje troškove i apelovao na sindikate da odustanu od “scala mobile”, automatskog usklađivanja plata sa troškovima života. Od tri sindikalne “konfederacije” demohrišćanski CISL i socijalistički UIL odmah su prihvatili poziv. Predsednik najbrojnijih (46%) komunističkih sindikata CGIL, legendarni Lućano Lama, bio je sklon da se i oni pridruže, ali mu je CK KPI zabranio i izvršio je pritisak da se sprovede referendum među radnicima. Prvi put u istoriji radnici su prepoznali da im je inflacija veći neprijatelj i od poslodavaca, te su glasali da se suspenduje automatsko povećanje plata. Od tada tinja sukob između sindikata i levičara koji smatraju da bolje od radnika znaju šta su radnički interesi. Videćemo da se ista greška ponovila i sada i definitivno dovela do raskola između sindikata i decidirane levice.
Ostavši tada pobedonosno na vlasti socijalisti su dozvolili sebi i drugima masovnu korupciju, kojoj su najviše podlegli demohrišćani. Otišlo je dotle da je formirana sudska grupa “nedodirljivih” zvana Čiste ruke, koji su progoneći korupciju kolateralno srušili Prvu republiku. Kraksi je u četiri procesa osuđen ukupno na dvadesetak godina robije, ali je uspeo da pobegne u egzil u Maroko. Socijalisti se zapravo nikada nisu oporavili od tog udara. Nastajale su i nestajale partije sa rečju socijalizam i crvenim karanfilom kao znakom, da bi poslednja, peta po redu, sada dobila samo 0,9 odsto glasova i završila van parlamenta. Od demohrišćanske partije nastajalo je do danas, i spajajući se i menjajući imena, čak 17 partija, da bi na izborima u aprilu samo jedna od njih, UDC, uspela da preživi i uđe u parlament.
Od KPI 1991. godine nastala je Demokratska partija levice, koja je promenivši ime izbacila srp i čekić kao simbole. U narednoj fazi udaljavanja od komunizma još jednom je promenila ime u Demokrati sa levice i tada se ultralevo krilo odvojilo, vratilo srp i čekić i nastavilo da deluje pod imenom Komunistička obnova. Nije dugo potrajalo, a umerenije krilo iz te partije odvojilo sa kao nova partija sa imenom Italijanski komunisti. Uoči izbora obe komunističke partije, preostali Socijalisti i Zeleni napravili su koaliciju nazvanu Levica boje duge. Na izborima 2006. godine te partije, još neujedinjene, dobile su ukupno 12,2, a ovoga puta samo 3,3 odsto glasova. Osnovna masa članstva nekadašnje KPI pretopila se konačno na izborima u aprilu u Demokratsku partiju (DP) kojoj su se priklonili umereniji, a mnogi doskora zadrti levičari otišli su među desničare Severne lige. Katastrofa dela levice nesklone reformisanju postala je definitivna. No, ni DP nije dobila izbore, rezultat je 46,79 prema 37,55 za Berluskonijevu populističku koaliciju, ali je postavila nova pravila ponašanja.
Genetski nagon rušenja vlasti
Od konglomerata komunističkih, socijalističkih, levih, polulevih, laičkih, hrišćanskih i ekologističkih partija, ukupno njih 14, Romano Prodi je napravio koaliciju koja je vladala od 2006. godine, ukupno 18 meseci. Rezultate tih izbora protivnik Berluskoni nikada nije priznao, tvrdeći da su “komunistička prevara” uprkos dvostrukom naknadnom prebrojavanju rezultata. Nije bilo dana a da Berluskoni nije negde izjavio kako će već sutradan pasti “komunistička” vlada. Hor desnice bio je vešto dirigovan i glasniji od bilo koga drugog. Međutim, teško da bi oni oborili vladu da to nije učinjeno iznutra. Od prve sednice, svaka od političkih grupa, preteći rušenjem vlade, isterivala je svoje zahteve. Kako je na svaku temu bila hrpa suprotnih zahteva, najčešće se dešavalo da pobedi paraliza. Ono malo što bi uspelo da izađe kao predlog vlade doživelo bi blokadu i koalicionih partnera i opozicije u parlamentu.
Predstavnici dveju komunističkih partija izveli su na demonstracije protiv vlade u kojoj oni sami drže resore čak milion nezadovoljnika, a ministri su bili u prvom redu! Zeleni su definitivno uspeli da spreče gradnju brze pruge Barselona–Kijev na ulasku iz Francuske u Italiju. Najdramatičniji sukob odvijao se na programu tzv. Welfare plana – kompleksnog programa poboljšanja materijalnog položaja najugroženijeg dela stanovništva: radnika i sirotinje. Tim planom bilo je, pored ostalog, predviđeno da radničke plate rastu na osnovu kolektivnog ugovora i dodatno na osnovu povećanja produktivnosti. Sa planom su se složili i sindikati i poslodavci, međutim, dve komunističke partije, Socijalisti i Zeleni, zadrto su odbile da se plate vezuju za produktivnost i zapretile rušenjem vlade ukoliko se ne sprovede referendum među radnicima o tom pitanju. Referendum je sproveden, preko pet miliona radnika je glasalo i većina je bila za plan. Raskol sindikata i preostale levice postao je definitivan. Vlada je visila o koncu i desilo se da je jedna mala hrišćanska partija, UDEUR, čiji je vođa bio jedan južnjački namazanko, iskoristila priliku, proglasila izlazak iz koalicije i pad vlade. Ta koalicija odbijanja blamirala je nepovratno pojmove komunizam, socijalizam i levica.
Raspisani su izbori i na njima su sa političke scene nestali i ultralevica i hrišćanska mikropartija, koju je čak i desnica odbila da primi u svoje okrilje iako joj je obavila posao. Naknadne analize izbora pokazuju da se članstvo gubitničkih partija levice delimično priklonilo novonastaloj DP i još više rasističkoj, protekcionističkoj i primitivno desničarskoj Lega Nord (Severnoj ligi) i novonastaloj Lega Sud (Južnoj ligi) podjednako konzervativnoj i mafiji bliskoj partiji na jugu. Staro pravilo da greši zemlja koja ne dozvoljava postojanje komunističke partije, a još više greši zemlja koja joj dozvoli da dođe na vlast, dobilo je žalosnu potvrdu.
Katokomunisti
Za one koji poznaju komunističke principe, ali nedovoljno poznaju italijansku političku scenu, deluje nedovoljno jasno da je DP nastala simbiozom nekadašnjih komunista (DS) i podjednako nekadašnjih demohrišćana (Margarita). Termin katokomunisti kovanica je od katolici i komunisti. Još u vreme postojanja jake Demohrišćanske partije postojalo je značajno krilo vernika naklonjeno komunističkim idejama. Štaviše, postojali su i “popovi radnici”, sveštenici koji su kao misionari radili, živeli i borili se zajedno sa radnicima. Početkom šezdesetih godina Vatikan je zabranio njihovo delovanje, jer su mnogi otišli čak u ekstremnu levicu. Najistaknutiji od njih bio je Danilo Dolći, “Gandi sa Sicilije” (iako rođen u Sežani), koji je živeo i patio sa siromašnima boreći se protiv mafije i eksploatacije. Na poslednjim izborima jedan od kandidata za predsednika provincije u Gorici (italijanski deo grada) bio je katolički sveštenik na listi Komunističke obnove. Razočarani ponašanjem komunista neki sveštenici tog tipa sada žive zajedno sa Romima, deleći njihov nomadski život i boreći se za njihova prava. Italijanska katolička crkva znatno je kompleksnija od predstave koju o njoj imamo.
Većinu katokomunista predstavljale su oduševljene pristalice i poznavaoci ideja poljskog filozofa Lešeka Kolakovskog, naročito onih gde on pokazuje sličnosti hrišćanskih i komunističkih ideja (Religion: If There is No God). Treba imati u vidu da su neoliberali čak i papu Vojtilu zvali “Vatikanski komunista” zbog njegovih sumnji u savršenost tržišta i kapitalizma. Tradicija levičarenja među italijanskim hrišćanima neprekinuta je do danas. S druge strane, čak i za vreme partizanske borbe, postojala je jaka struja komunista katolika, onih koji su dostizali do visokih funkcija u KPI, a pri tom ne samo verovali u boga nego i redovno išli u crkvu. Jedan od takvih je danas predsednik regije Pulja, deklarisani katolik i isto tako deklarisani homoseksualac i najverovatniji kandidat za generalnog sekretara buduće Komunističke partije, ukoliko uspe namera da se sve frakcije ultralevice ujedine pod starim imenom. Ako to što se na italijanskoj političkoj sceni zbiva nije haos, onda je to zasigurno demokratija.
U tu političku scenu sa bezbroj partija, struja i naklonosti, Valter Veltroni, sekretar i osnivač Demokratske partije, pokušao je da unese nešto više tehnologije modernog političkog vladanja, pre svega proklamovanjem stvaranja dve jake partije reformista i konzervativaca, što je desnica rado prihvatila, a rezultati izbora govore da su prihvatili i glasači. Od 34 političke partije i grupe, koliko ih je bilo u dosadašnjem parlamentu, posle izbora je ostalo samo pet! Program demokratske partije podrazumeva odlučnu borbu protiv političke “kaste” – smanjenje broja poslanika, jedan dom parlamenta, smanjenje plata političara na evropski prosek; do sada je Italija, po mnogo čemu poslednja u EU, imala najplaćenije političare, prosek od 13.200 evra mesečno plus nebrojene beneficije. Uvodeći pravilo da niko ne može da bude kandidovan za poslanika po treći put oslobodili su se gerijatrijskih veličina jednim udarcem. DP je objavila udar na nepotizam i klijentelizam u obrazovanju, zdravstvu, medijima i javnoj upravi stvaranjem vladinog tela za rangiranje kvaliteta ustanova i pojedinaca na funkcijama, za čije vrednosti garantuje vlada, umesto sadašnje dominacije nesposobnih i odanih kadrova. Beskompromisna borba protiv mafije – na Siciliji je Veltroni rekao: “Ne želim nijedan glas mafije. Želim da je uništim, jer je ona glavna prepreka Italiji da postane moderna zemlja”. Nijedna politička ličnost, pa čak ni crkva kao institucija, nije imala hrabrosti da tako nešto javno kaže. Rezultat je pobeda “desnice” na Siciliji sa 54,7 prema 25,5 odsto glasova! Ipak, DP je postala simbol moralne upornosti. Valja razumeti – mafija je najjača kompanija u Italiji, obrće 90 milijardi evra godišnje (3,5 BDP Srbije), 7 odsto društvenog proizvoda i daje na jugu oko 30 odsto zaposlenja. DP je zadrla u sve monopole i prljave poslove i u prvom pokušaju nije dobila na izborima. Italija se plaši modernizacije. No, nema sumnje da je Veltroni u pravu kada kaže da samo takva politika nudi normalnu budućnost zemlji. Mlad je i sigurno će dočekati (ako ga ne ubiju, jer tako se od Balkana do Amerike mafije i ekstremna desnica bore protiv progresa) da povede zemlju u normalniju budućnost. DP podrazumeva sve socijalne tekovine, od Gramšija do danas – dostojan položaj radnika i preraspodelu u njihovu korist, ali ne onoga što postoji nego onoga što će biti stvoreno i zato insistira, bez ideoloških predrasuda na svakoj politici koja stimuliše brži razvoj, na sprezi poslodavaca i radnika, a ne na njihovom antagonizmu, na ideologiji koja će priznavati samo materijalni, socijalni i kulturni napredak. Nešto kao Blerova parola da ne postoje leve i desne vlade, nego samo uspešne i neuspešne. Umesto konflikta i polarizacija propagira saradnju i sporazumevanje, ali uz očuvanje osnovnog kreda: da ljudima bude bolje. Najradije citira Ulofa Palmea koji je rekao: “Mi se ne borimo protiv bogatih nego protiv siromaštva”. Nije li se to približilo vreme ostvarenja nade skandinavskog, razumnog socijaliste?
Republika, broj 428-429, 1-31.05.08.
Peščanik.net, 06.05.2008.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Milutin Mitrović (see all)
- Ekonomija nepoštenja - 16/06/2021
- In memoriam - 17/09/2020
- Pandemija - 16/09/2020
