Nema mira za istoriju! Neprekidno se arči, na nju se stalno neko poziva, na njoj se zasnivaju nacionalne fantazije, zloupotrebljava se za dnevnu upotrebu. I, kao što je već toliko puta rečeno, time se ne govori ništa o samoj prošlosti. To je uvek i jedino podatak o našoj sadašnjosti.

Kako ta sadašnjost izgleda ako analiziramo govor premijera Dačića u Dragincu, kraj Loznice? Turobno. Premijer je pokazao nekoliko dubinskih znakova totalitarnog načina mišljenja. Pokazao je da istoriju ne vidi kao stalno promenljivi proces, nego kao zaleđenu sliku prošlosti. U takvom shvatanju, vreme stoji, a promena nema. Uloge su odavno podeljene, linije razdvajanja povučene, a neprijatelji zauvek zacrtani. To je epska koncepcija vremena u kojoj su oduvek i zauvek svi zajedno – preci i potomci neprekidno ponavljaju od iskona zadate uloge. I svi su tu istovremeno: Kraljević Marko i Karađorđe, Miloš Obilić i Miloš Obrenović, car Dušan i Slobodan Milošević… Srbi i Nemci.

I ništa se, za premijera, tu ne može promeniti. Nije on poverovao ni Adenaueru, ni Viliju Brantu. Niti je ikada naseo na to da je savremena Nemačka nastala upravo na pobuni protiv one Hitlerove. Da je Nemačka postala ono što je danas povlačeći duboki rez prema onome što je bilo juče. Da je uspeh Nemačke zasnovan na suštinskoj promeni politike, koja se od opsesije teritorijama okrenula ka unutrašnjem razvoju i evropskim integracijama. Sve to za premijera nije ubedljivo – za njega vreme stoji, a promene nema.

Drugi totalitarni sadržaj vidi se u tome što premijer govori o „Nemcima“, ne praveći razliku između nacističkog režima i „svih Nemaca“. Kao svaki iskreni totalitarac, on, dakle, veruje da „narodi“ imaju jednu misao, da su homogeni i da dele samo jednu ideju. On polazi od antipluralne pretpostavke da društva nisu podeljena, da u njima nema različitih struja i da mogu disati samo zajedničkim plućima. Takvo uopštavanje, esencijalizacija čitavih naroda i njihovo svođenje na jedan „karakter“, tipični su za sve režime bliske onom koji je u Nemačkoj nastao 1933. godine. Baš se taj režim zasnivao na ideji da čitavi narodi imaju iste osobine i da oni s lošijim karakteristikama nisu poželjni.

Tu je još jedna poznata ideja. Rekao je premijer da su poražene nacije danas postale važnije nego Srbija i sprski narod. Tu imamo dva nivoa: jedan je onaj poznati da su pobeđeni preleteli na stranu pobednika. Tu se, pritom, zaboravlja da su ti „pobeđeni“, u najvećem broju slučajeva, posle poraza doživeli velike unutrašnje potrese i da su, kao dubinski promenjeni, bili prihvaćeni od strane nekadašnjih protivnika. Nikad nisam do kraja razumela tu misao, ali izgleda da bi to značilo da nemate pravo da se promenite i da u novoj situaciji budete na drugačijem mestu od onog koje vas je dovelo do poraza. Slutim i da u toj misli leži razlog što Srbija uporno ne menja stranu i što, u inat, stoji na strani poraženih bez namere da se odatle pomeri.

Pored toga, iz premijerove rečenice viri još jedna ideja, i to poznatija od ove prethodne: da Srbija dobija u ratu, a gubi u miru. Jer, kaže on, poraženi su sad važniji od nas – pobednika. Ta ideja, proistekla iz vremena smrti, odvela je Srbiju direktno u ratove devedesetih, noseći u sebi militarističko oduševljenje i ubeđenje da Srbija rat ne može izgubiti. Bio je to poklič koji je pozivao da se sve „nepravde“ nanete u miru isprave novim ratom. Upravo je ta ideja nosila u sebi onu nacionalnu aroganciju koja „pobedniku“ daje pravo da lupa šamare, drži lekcije i postavlja uslove, što nas je prethodni put, sa Dačićevim šefom na čelu, odvelo u sankcije i bombardovanje.

I, na kraju: ono što danas određuje moderne države nije ono što se desilo u Drugom svetskom ratu, već odnos koji one danas imaju prema Drugom svetskom ratu. Ako to prihvatamo, onda je idejnim osnovama Drugog svetskog rata danas bliža Srbija od Nemačke. Jer Srbija je danas ta koja rehabilituje one koji su s nacistima sarađivali, ratovali, vladali i ideološki se slagali. Vlast koja staje iza ideje da je najpametnije bilo potpisati pakt s Hitlerovom Nemačkom i rehabilituje kneza koji je to potpisivanje podržao, jeste vlast koja je u dubokom nesaglasju sa antifašističkom Evropom i sa antifašističkom Nemačkom. I zato premijer još jednom pokazuje svoj anahroni intelektualni sklop kad se žali što, kako je rekao, u Evropi nema mesta za Srbiju koja je ratovala na antifašističkoj strani. Time pokazuje da ne shvata da Evropa ne prima članice na osnovu zasluga iz 1941. godine, već na osnovu onoga što one danas imaju o tome da kažu. A Srbija uporno govori da iz Drugog svetskog rata još nije izašla i da joj još nije jasno koje mesto u tom ratu treba da zauzme. Takva predstava o prošlosti oslikava ne samo turobnu sadašnjost, već i obećava tamnu budućnost.

Peščanik.net, 16.10.2012.

The following two tabs change content below.
Dubravka Stojanović
Dubravka Stojanović, istoričarka, magistrirala 1992 („Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918“), doktorirala 2001 („Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914“) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1988. do 1996. radi u Institutu za noviju istoriju Srbije, pa prelazi na Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde 2008. postaje vanredna, a 2016. redovna profesorka na katedri za Opštu savremenu istoriju. U saradnji sa Centrom za antiratne akcije 1993. radi na projektu analize udžbenika. Sa Milanom Ristovićem piše i uređuje školske dodatne nastavne materijale „Detinjstvo u prošlosti“, nastale u saradnji istoričara svih zemalja Balkana, koji su objavljeni na 11 jezika regiona. Kao potpredsednica Komiteta za edukaciju Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna, urednica je srpskog izdanja 6 istorijskih čitanki za srednje škole. Dobitnica je odlikovanja Nacionalnog reda za zasluge u rangu viteza Republike Francuske. Knjige: Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918 (1994), Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o “zlatnom dobu srpske demokratije” (2003, 2019) – Nagrada grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2003; Srbija 1804-2004 (sa M. Jovanovićem i Lj. Dimićem, 2005), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914 (2008), Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (2010), Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011), Iza zavese. Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914 (2013), Rađanje globalnog sveta 1880-2015. Vanevropski svet u savremenom dobu (2015) i Populism the Serbian Way (2017).
Dubravka Stojanović

Dubravka Stojanović (Svi tekstovi)