Ovde ćemo o tom kockaru iz naslova i – prozorima.
Čitalac zna, iako je fraza u stvari engleska, da imamo prozor, recimo, za donošenje ustava, pa za ustavne promene, pa onda prozor za izbore ili za prelaznu vladu… dakle za šta god, što je krupno i tiče se čitavog društva. Ideja je jednostavna: kada je situacija krhka, a društvo u previranju, i ako to posmatramo kao jedan manje ili više haotični niz manje ili više povezanih događaja, u tom kontinuumu se redom (reklo bi se nasumice, mimo volje aktera) stiču okolnosti povoljne za neko rešenje – window of opportunity dakle – i taj sticaj traje neko vreme i onda se menja, a šansa za to rešenje više ne postoji.
Deluje gotovo pa bezazleno kada se tako predstavi, a zapravo je vrlo dramatično, jer šanse za spas zajednice jedna za drugom odlaze u nepovrat. Ako na događaje od 1. novembra 2024. gledamo na taj način, onda se proteklih sad bezmalo godinu dana može videti kao niz propuštenih šansi da se mirno izađe iz krize. I to nije sve, kako se koja prilika propusti, ostaje sve manje opcija. Utisak je da ispred nas sad već stoje samo tragična rešenja.
Kada je prethodni nebitni predsednik vlade dao ostavku, bila je to šansa za prelaznu vladu. Pametni ljudi bi i pre toga videli kuda stvari idu i predlagali okrugle stolove vlasti i opozicije i pobunjenih žitelja Srbije. To više nisu opcije. Onda su se u vremenu posle 15. marta stekli uslovi da se razgovara o vanrednim izborima. U proteklih par dana jak je utisak da i ova šansa odlazi u nepovrat. Sve te prozore vlast je treskom zalupila, zatvorila, zazidala.
Reći da se kroz poslednji prozor vidi isključivo krvoproliće tek je eufemizam. Treba to reći mnogo dramatičnije jer je tragično, ali tražiti stilska sredstva da bi se naglasilo kako već padamo u ponor smrti čisti je višak. Svima nam je sve jasno. Rezon je sledeći: posle sukoba na ivici krvoprolića – a u stvari, krv je već pala, samo na strani pobunjenih žitelja Srbije, pa režim to jednostavno ne računa, ali mi moramo – jasno je da nijedna strana neće biti spremna da prihvati rezultat izbora koji joj ne odgovara.
Izbori nisu samo stvar brojanja, oni su i stvar poverenja. Onaj ko izgubi mora verovati pobedniku, to je jedno, ali i pre toga, mora verovati da je dobio pravednu šansu da pobedi na izborima. Režim će lagati da je pobedio, a ako ne može da slaže, reći će da su izbori bili namešteni (da, da, od njih se sve može očekivati, baš sve, i da kažu i da urade). S druge strane, pobunjeni žitelji Srbije imaju bezbroj razloga da nikada ne prihvate rezultat koji bi proglasio režim.
Tako izbori prestaju da budu opcija za mirno rešenje krize i praktično se svode na zakazivanje datuma za konačni (kao u westernima, revolveraški) obračun. Tragedija dakle. Treba se nadati, verovati, moliti, da taj prozor ipak i dalje stoji otvoren. Iako izgleda da nije tako, te da nam je preostao samo pogled na bojno polje (a polje će biti cela Srbija) i potoke krvi. Vanredno stanje, kao i izbori u ovim uslovima, svode se na istu sliku. Nama razloga da pobunjeni žitelji Srbije prihvate da žive u vanrednom stanju pod ovim režimom. I neće prihvatiti.
Udahnimo duboko, i razmislimo: može li se izbeći taj scenario? Šta nam je još ostalo što možemo pokušati da bismo spasili živote i razrešili krizu? Uvek je dobro krenuti od početka. Koliko god teška i dramatična, situacija u Srbiji nije nikakav presedan. I drugde su nešto dugotrajniji nasilni režimi padali posle pobuna i previranja. Sve što smo nabrojali kao šanse za koje su nam se do sad otvarali (i zatvarali) prozori, zapravo su bili putevi za rešavanje sličnih kriza.
Šta Srbiju čini drugačijom od tih drugih primera (španskog, južnoameričkih, afričkih, zemalja bivšeg socijalističkog bloka)? U tim drugim zemljama, režim je imao jasnu svest o tome da mu je došao kraj i tako ulazio u pregovore, s namerom da za sebe osigura što udobniji silazak s vlasti. Mi nemamo posla s tako razumnim (ovo nije pohvala na račun diktatora, više je u vezi s njihovom podlom kalkulantskom prirodom) ljudima.
Mi očito imamo posla s poludelim kockarom koji posle svakog poraza iznova veruje da će mu baš sledeća ruka biti srećna. Zato ne odstupa. Ali nema više srećnih ruku za njega. To je naš problem. Kockara ne možemo izlečiti, ne možemo ga urazumiti, ali ipak možemo i treba da se ponašamo kao da je on razuman i pokušamo s njim da se nagodimo, dok god ima prostora za to. Neko bi, studenti, opozicija, pobunjeni žitelji Srbije trebalo da pita Vučića – šta hoćeš zauzvrat ako pristaneš da mirno siđeš s vlasti?
Tu ponudu treba stalno držati otvorenom pred njim. Jeste, ispravno bi bilo da odgovara za svoja zlodela. Ali postoji i jedan viši moralni rezon, treba sačuvati živote (sve živote, kad smo već kod toga, na obe strane), a to je moguće samo dogovorom, nagodbom, kompromisom. Pošto on nije razuman, treba takođe demonstrirati i silu, kao što on to radi iz večeri u veče. I pobunjeni žitelji Srbije i studenti to rade. Time pokazuju da zastrašivanje, što Vučić vidi kao jedan od svojih izlaza (a možda je to za njega čak i jedini izlaz u njegovoj pomahnitaloj glavi), nije realna opcija.
To je igra po tankom koncu, na ivici krvoprolića. Vučić na tu igru gleda najverovatnije kao na – kad smo već kod window of opportunity – zero game: ili ja ili oni, tako se u neredu roje misli u toj glavi. To je nepodnošljivo, i za njega, ali i za nas. Igru moramo učiniti podnošljivom, treba da sačuvamo razum i razumne opcije i zadržimo ih otvorenim. Ako se prozori i jesu treskom zatvorili, otvarajmo ih ponovo, ispočetka, redom. Zbog zdrave pameti i života, ako ni zbog čega drugog. Jer, režim ih je zatvarao, a na nama je da ih ponovo otvaramo, za naše dobro (što je očigledno), ali i za njihovo (što kockar gubitnik uporno odbija da vidi, shvati i prihvati).
Peščanik.net, 19.08.2025.
NADSTREŠNICA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Revolver za predsednika - 10/07/2026
- Udri Mašu - 07/07/2026
- Ubiti/ne dati Marka - 03/07/2026
