Napokon stigoše i beogradski izbori, lokalni po pravnoj prirodi, a državni po političkom prostoru koji su zauzeli u javnom životu cele Srbije.
Neverovatno je koliko se kod nas sve podređuje borbi za vlast u “izbornim procesima”. Kod zatečene vlasti svi realni resursi se uprežu radi “otpora opoziciji”, a kod onih koji se nadaju da će zameniti stranke na vlasti najčešće se, navodno privremeno, žrtvuju “ideološka i programska opredeljenja” radi ostvarenja izborne prevage. U tom smislu, daleko su opasnije predizborne igre vladajućih institucija jer one su te koje danas raspolažu realnim novcem i efektivnim politikama, dok se “troškovi” opozicionih manevara ispostavljaju mnogo kasnije, kao neizlečive “ideološke viroze” koje su dobile hronični karakter.
Nije samo problem u tome što se stiče utisak da su beogradski izbori blokirali čak i rad Vlade Srbije, pa i odbora Narodne skupštine; glavni problem je u tome što se cela državna politika u vreme svakih izbora “vraća na Kosovo” i ponovo zaklinje Rusiji na vernost. To su, prema raširenom uverenju, čini se, dva nepresušna politička resursa u Srbiji. Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, na primer, kaže da ga nema u beogradskoj izbornoj kampanji, ali se zato razmahao u akciji da spusti broj država koje su priznale nezavisnost Kosova ispod 100 – te tako preventivno spreči svaki mogući kompromis između Beograda i Prištine. Kompromis koji od Srbije i Kosova traži Evropska unija. To je Dačićeva podrška SPS-u u beogradskim izborima i njegova “postizborna pretnja” vladajućim koalicionim naprednjacima.
Nije Dačić usamljen u tome, jer se i predsednik države Aleksandar Vučić trudi da ne zatvori vrata prema Moskvi i da sebi i svojima ostavi mogućnost da dignu ruke od Evropske unije (zbog “volje ovdašnjeg naroda” i njenih navodno preteranih zahteva u pogledu Kosova), što je u krajnjoj liniji i racio takozvane “politike dve stolice”. Uoči nekih budućih “presudnih izbora” za vlast u Srbiji.
U praktičnom smislu, na nivou ekonomske politike, primeri “predizbornog zastoja” su mnogobrojni iako manje upadljivi. Pogledajmo samo šta se sada dešava u domenu “akcizne politike”. Prvo, kada cene sirove nafte na svetskom tržištu porastu u jednoj godini, na početku sledeće, do 1. februara, država bi, po zakonu o akcizama, trebalo da smanji iznos akciza do 20 odsto, i obrnuto, trebalo bi da ih poveća ako su te cene bile u padu – ali to se nikad nije dogodilo. Ni ove godine to pravilo nije primenjeno, a nije primenjena ni korelacija sa stopom inflacije. Naime, akcize početkom ovog februara nisu povećane tri odsto (prošlogodišnja stopa inflacije), a nema ni korelacije s prošlogodišnjim kretanjem cena sirove nafte – verovatno se čeka da prođu beogradski izbori.
Inače, o nelogičnostima akcizne politike u Srbiji trebalo bi pisati iscrpnije. Na primer, akcize na auto-goriva su između 2010. i 2017. godine povećane ovako: na dizel su povećane sa 30,47 dinara po litru na 53,34 dinara; na benzin sa 44,70 dinara na 54,86 dinara; na TNG sa 15,24, čak na 41,65 dinara. Dakle, na sirotinjski pogon na auto-gas akcize su povećane skoro tri puta, dok je BDP Srbije za isto vreme povećan svega 7,3 odsto. Pritom, srpske akcize su u 2017. godini bile oko 118 odsto od proseka zemalja u regionu, pri čemu je bruto nacionalni proizvod bio svega 68 odsto od proseka susednih zemalja.
Da ne idemo dalje u detalje, ovde ćemo samo izneti tvrdnju da se akcizna politika Srbije u velikoj meri vodi u skladu sa interesima ruske državne firme koja je većinski vlasnik NIS-a, a koja ima interes da se na domaćem tržištu za neke sirovine i proizvode održe visoke cene. Uzgred budi rečeno, stručnjaci su izračunali da je NIS, otkako je prodat Gaspromu, iz vojvođanskih nalazišta nafte iscrpio oko 8,9 miliona tona nafte, od ukupno 11 miliona tona, koliko je bilo utvrđeno da se nalazi pod našom zemljom. To znači da će kroz dve godine nestati “domaće nafte”. Vlasnike NIS-a to ne bi trebalo da brine, jer će oni ostati gospodari distribucione mreže i “kontrolori” akcizne politike Srbije
Novi magazin, 01.03.2018.
Peščanik.net, 01.03.2018.