Ubistvo u Itamaru (ubistvo petočlane izraelske porodice 11.03.2011) me je podsetilo na priču iz knjige Hansa Falade Sam u Berlinu o SS vojniku, „dobrom sinu“ poštanske službenice koji se hvali fotografijom na kojoj razbija glavu trogodišnjeg dečaka o blatobran automobila. Ovoga sam se ponovo setio kada sam pročitao u novinama da je Benjamin Netanijahu odgovorio na poziv nemačke kancelarke Angele Merkel da dođe u „posetu pomirenja“ u Berlin. Prekjuče je bilo 46 godina od dana kada je Menahem Begin održao emotivni govor u Knesetu o diplomatskim odnosima između Izraela i Nemačke, kada je rekao da nam žrtve Holokausta zapovedaju da ne pristanemo na potpunu i konačnu normalizaciju odnosa i da tako pred celim svetom izjednačimo generacije istrebljenihih i onih koji su istrebljivali.

Samo sedam godina nakon što su najbolji sinovi nacije, koja je dala Getea i Šilera, Betovena i Baha, poslali milione Jevreja u krematorijume, predsednik vlade David Ben Gurion je stavio svoj potpis na sporazum sa, kako ju je nazvao, „drugačijom Nemačkom“. U žestokim demonstracijama u Jerusalimu koje su održane protiv potpisivanja sporazuma Begin je obećao „rat na život i smrt“ i čak bio spreman da otvori vatru na „one koji prodaju krv naše braće i roditelja“.

U novembru 1977. godine, četiri godine posle pogibije i ranjavanja nekoliko hiljada Izraelaca na egipatskom frontu, isti Menahem Begin, sada kao predsednik vlade, primio je egipatskog predsednika Anvara Sadata u plenarnoj sali u Knesetu. Ove nedelje se navršilo 14 godina od ubistva sedam učenika u Bejt Šemešu. Bez obzira što je počinilac ubistva bio jordanski vojnik, tadašnji predsednik vlade Benjamin Netanijahu nije prebacio odgovornost na „Jordance“. Uprkos tome što se u Jordanu „Protokoli sionskih mudraca“ odlično prodaju, Netanijahu nije optužio kralja Huseina za „podsticanje“ ubijanja jevrejske dece.

Međutim, kada su u pitanju ubistva koja se dešavaju na palestinskim teritorijama, eksces odmah postaje pravilo – genetska osobina koja je karakteristična za muslimane. Jaser Arafat je potpisao sporazum u Oslu, i odbacio Palestinsku konvenciju u prisustvu američkog predsednika. Mahmud Abas je potvrdio da priznaje Izrael i njegovo pravo na bezbednost u okvirima granica iz 1967. godine. Palestinski lider je poslao brojne aktiviste Hamasa u zatvor i pozvao izraelske mirovne aktiviste da obeduju sa njim za istim stolom. Međutim, dovoljno je jedno brutalno ubistvo da bi Netanijahu podsetio izraelsku javnost na dane pojačanih terorističkih napada, dane koji su ga doveli na vlast. Postoji drugačija Nemačka. Postoji drugi Egipat, a u odgovarajućim granicama, čak i Sirija. Drugačija Palestina? Takva neće postojati.

Desničari ne smatraju da je glas umerene većine autentični glas Arapa. Ono što njih određuje jesu radikalna i brutalna ubistva. Desnica čuje samo glas radikalne manjine, i gluva je za pomirujuće tonove kao što su arapska mirovna inicijativa iz marta 2002. godine kojom se predlaže da se neprijateljski odnosi zamene dobrosusedskim (ambasador arapske lige u Vašingtonu, Husein Hasuna je rekao ove nedelje na samitu u Kostariki da je Liga i dalje naklonjena ovoj inicijativi). Netanijahu, koji se žali na „delegitimaciju Izraela“ nije propustio priliku da iskoristi ubistvo u Itamaru da osnaži poznatu krilaticu „nemamo partnera za pregovore“. „Umereni“ ministar obrazovanja Gideon Sar koji je zamrzao sprovođenje mirovnog obrazovnog programa, na skupu u Jerusalimu dodao je ulje na vatru u svom govoru o susedima koji vaspitavaju decu za mržnju, neprijateljstvo i smrt.

Ako su ubice želele da se prodube mržnja, neprijateljstvo i smrt, ako su tražili da u našu svest uđe da ćemo zauvek živeti sa mačem i nožem, Netanijahu im je dao upravo ono što su tražili. Želim mu sretan put u Berlin.

 
Akiva Eldar, Haaretz, 18.03.2011.

Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Peščanik.net, 20.03.2011.

Leave a Reply