Prošlog četvrtka smo išli na venčanje naše rođake u Kirjat Šmonu. To je bio i njen rastanak sa rodnim gradom. Pre nekoliko godina smo bili na venčanju njenog starijeg brata. I on je odlučio da se sa svojom novom porodicom nastani daleko od Galileje. Više od 80% njegovih vršnjaka je takođe otišlo na jug, ili u neki od kibuca u okolini. Pri svakoj poseti roditeljima on dobija vesti o drugarima iz detinjstva koji su napustili grad, o mesnom centru koji je bankrotirao, biblioteci koja se zatvorila i klubu za slepe koji je zauvek zatvorio svoja vrata. Čak je i sudbina doma kulture u pitanju. Na nesreću Kirjat Šmone, umetnici nisu bojkotovali ovaj dom kulture, kao što su to činili za onaj u Arijelu, niti se neki ministar borio za njegovo postojanje.[1]

Dan godišnjice pobede u Šestodnevnom ratu jeste Dan Nakse – dan poraza pragmatičnog cionizma. On je ustupio svoje mesto cionizmu čija pouka je izražena u provocirajućoj i razdvajajućoj paroli sa rasističim prizvukom: “još hektara, još koza”. Naselja na teritorijama čije je proširenje služilo da se dokaže da “su ona neodvojivi deo Izraela”, preuzela su primat nad naseljima kao što su Kirjat Šmona i drugi pogranični gradovi. Umesto da udaljavanje vojne pretnje od izraelskih granica popravi status naselja koja se nalaze na liniji sukoba, arapski poraz je vodio i ka tome da ona izgube na važnosti. Sve dok rakete sleću na ove gradove političari dolaze, obećavaju i odlaze. Kada je tiho – Galileja od njih ne dobija ništa.

Predsednik Šimon Peres koji je izrazio (skromno) žaljenje zbog svog doprinosa podizanju tog čudovišta zvanog naselja na okupiranim terotorijama, procenio je pre pet godina da je država u njih uložila oko 60 milijardi dolara. I dalje se daje. Kada je sadašnji premijer bio ministar finansija u vladi Arijela Šarona, držao je govor u Kirjat Šmoni i hvalio se ekonomskim procvatom. Jedan mladi čovek iz kraja koji je prinuđen da posao traži u centralnom delu zemlje, upitao je gosta kada će stanovnici Kirjat Šmone uživati u tom ekonomskom procvatu. “Vi ste kao treća ili četvrta kola na semaforu”, odgovorio je Netanijahu, “čekajte strpljivo promenu svetla i stići ćete na red”. Kirjat Šmona još uvek čeka svoj red.

Prema podacima Centralnog zavoda za statistiku, 2009. godine je migraciona stopa stanovništva na severu zemlje bila negativna i kretala se u visini od 3%. Na jugu je takođe negativna migraciona stopa bila 4.2%. Nasuprot tome, kretanje stanovništava u Judeji i Šomronu je bila pozitivna i iznosila je 14.2%.

Kao što je objavljeno u Haaretzu, savet za visoko obrazovanje je odlučio da poveća državnu pomoć za 1.600 studenata koje država stipendira na koledžu u Arijelu (on je dobio status univerzitetskog centra). Koledž u Tel Haju će morati da se zadovolji povećanjem od 657 studenata koje finansira država, a akademski koledž Jezreel za 570 studenata.

Kada bi ogromni budžeti koje država ulaže u naselja koja su nastala od 1967. godine bili usmereni ka naseljima koja su nastala u prvim godinama od stvaranja države, Kirjat Šmona bi mogla da udvostruči svoj broj stanovnika, koji je stao na nekih 25.000. Kada industrijska zona u Arijelu ne bi nudila posebne mogućnosti, Galileja bi mogla da privuče i ponudi radna mesta i stanove za diplomce sa lokalnog univerziteta. Kada bi se naseljenici zadovoljili sa manje hektara zemlje i koza, mogli bi da žive u Galileji i onda bi Šestodnevni rat postao zaista pobednički.

Ceo svet uključujući i Arapsku ligu predlaže Izraelu da prizna granice od 4. juna 1967. godine, sa sporazumnim ispravkama i rešenjem problema izbeglih 1948. godine, bez prava povratka u suverene delove. “Granice odbrane” se ne ocenjuju samo kroz širinu zemlje i dometom neprijateljskih raketa. One se mere i unutrašnjim konsenzusom i međunarodnim ugledom, brojem škola i punim pozorišnim salama. Velika, jaka i plodna Kirjat Šmona će doprineti izraelskoj moći više nego Arijel, Afra i Kirjat Arba. Kada će se promeniti ono Netanijahuovo svetlo na semaforu?

 
Akiva Eldar, Haaretz, 06.06.2011.

Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Peščanik.net, 08.06.2011.

———–    

  1. U leto 2010. izraelski umetnici su organizovano protestovali protiv otvaranja kulturnog centra u Arijelu, gradu koji se nalazi na okupiranim teritorijama u Šomronu smatrajući ovo naselje ilegalnim. Među potpisnicima su bili nosioci prestižne Izraelske nagrade, akademici, univerzitetski profesori. Izraelski ministri su oštro osudili ovaj protest govoreći da bez obzira gde žive, svi stanovnici bi trebalo da imaju priliku i mesto gde će moći da uživaju u kulturi i umetnosti.

Leave a Reply