Svako zlo ima svoje dobro. Spektakularno izlivanje tajne diplomatske prepiske pokazalo je da u Parizu imamo pravog čoveka, Njegova Ekselencija g. Bataković ne reklamira samo svoje knjige u našem kulturnom centru nego pomno motri šta se o našoj zemlji i o njenim sinovima blebeće u sve pokvarenijem svetu. Jer, i g. Jeremić se obreo u opštem ogovaračkom kolopletu, navodno ga je savetnik francuskog predsednika u nekoj depešici Amerikancima omalovažio i takoreći oklevetao, ali – što je više kleveta i laži, Jeremić je sve draži i draži. Batakoviću zasigurno, a bio bi i svima nama kad bismo ga lično poznavali i kad bi nam bio nadređen!

Šta je bilo?

Žan David Levit, inkriminisani sarkozijanac, proigrao je prostodušno Batakovićevo poverenje i može ga povratiti samo ako oštro napadne ionako progonjenog Australijanca i ako javno opovrgne svaku reč koju je navodno ili odistinski otkucao o Jeremić Vuku.

Žana i Dušana viđali su rođeni Parižani, naturalizovani Francuzi, lažni azilanti i brojni turisti u njihovim svakodnevnim šetnjama duž Sene i drugde. Ako su zbog mnoštva obaveza ponekad bili separe, slali su jedan drugom SMS poruke, telefonirali, razgovarali preko skajpa i, gle, ni u jednom se razgovoru Žan nije izlanuo da će Amerikancima poslati (ili da je poslao, zbog čega se kaje, stidi, izvinjava etc.) depešu sledeće sadržine: „Jeremić je čovek koji ne ispunjava obećanja i u Parizu nije rado viđen!“

Bataković u žaru istinoljubivosti ne brine da li će ostaviti utisak udvorice, niti ga zanima kome će više nauditi, kletom sajtu ili Sarkozijevom savetniku, verolomcu par excellence! Jer: ili Wikileaks nudi tešku krivotvorinu, ili je, naprotiv, depeša verodostojna što će reći da Žan Batakoviću govori jedno a Amerikancima piše nešto petnaesto!

Pretpostavljam da je svako malo Levit Batakoviću dosađivao: „Kad se možemo nadati viziti g. Jeremića, nagovorite ga da nam to obeća, on uvek drži reč, znate, mon chere ami, Pariz je ljubomoran na zabiti po kojima enfant prodige nagovara vladare naših bivših kolonija da ne priznaju lažnu državu, kakve su šanse da nam ga dovedete u Jelisejsku palatu i hoće li moći da ostane bar nedelju dana?!“ A Bataković će: „Tačno je da šef ispuni sve što obeća, ali dok se u Prištini ne zavijori naša mila trobojnica, u čemu nam Vaša zemlja malo je reći odmaže, nemojte mu se nadati! Preneću mu svejedno tu čežnju, koja je Vaša lična, francuske vlade, ili možda Evropske unije?!“

Tako su savetnik i ambasador divanili, divanili, a sad našijenac mora u Bekoovim „Novostima“ da pribegava dvostrukim negacijama koje će prevodiocima na vodeće svetske jezike zadati dosta muke: “Sprski šef diplomatije Vuk Jeremić nije čovek koji ne ispunjava obećanja i svakako nije nerado viđen gost kod zvaničnog Pariza!“ Hm: nije čovek koji ne ispunjava, svakako nije nerado viđen… Umalo da kaže: svakako nije rado neviđen!…

Nešto je i požrtvovanog državnog nameštenika zaustavilo te ni kraj najbolje volje nije mogao da za naš najtiražniji dnevni list prevali preko usana ono što bi bilo pismenije, odrešitije: „Sprski šef diplomatije Vuk Jeremić je čovek koji ispunjava obećanja i svakako je rado viđen gost kod zvaničnog Pariza!“ Bi li i reč „svakako“ v takom sluchae trebalo preinačiti? U šta?! U „bez sumnje“? Ili u „kako bih vam to rekao?“. Dakle: „Srpski šef diplomatije V. J. je čovek koji ispunjava obećanja i zvaničnom Parizu je, kako bih vam to rekao, ponajdraži gost, samo nema on vremena za svaku državu koja bi da mu oda počast za njegovu malo je reći doslednost!“

Bilo bi sve u redu da je Levit sve što će osvanuti na internetu (ali ko se tome nadao!?) najpre poverio Batakoviću, da ga ovaj ispravi ako greši, da ga spreči u tom nedostojnom naumu, ili da Jeremićevu ne baš laskavu karakteristiku u četiri oka, ko zna, nezvanično možda i potvrdi, ovako se naš velepredstavnik našao u čudu – da je nešto mimo njegovog znanja moglo otići u Vašington, a odatle širom međunarodne zajednice koja takve niskosti baš jedva i čeka.

Ali, sve je dobro što se dobrim svrši, naša javnost i sam junak poslanice osvedočili su se da je depeša sročena i poslata bez Batakovićevog znanja, MIP ostaje jedinstven, a mala, desetominutna savetnikova izdaja neće poremetiti ionako ne bog zna kakve odnose Francuske i Srbije, evo, uostalom, kako ih Nj. Ekselencija istorijski ocenjuje: „Naši odnosi sa Francuskom su stabilni, čak u usponu, i stalno se unapređuju.“

Hvalim te, Bože!

Međutim: „Međutim, u bilateralnim odnosima povremeno ima i nesuglasica…“

Imamo, dakle, (1.) naše odnose sa Francuskom, koji svakog dana u svakom pogledu napreduju, jer mi smo ti koji žele dobro celovitoj i nedeljivoj Francuskoj, ali imamo i (2.) bilateralne odnose, gde se i Francuska nekako postavlja prema nama, e, tu već nije naravno sve cakum-pakum, a zašto, zato što se „njihova politika priznavanja naše južne pokrajine, kao samoproglašene države, kosi sa našom državnom politikom“.

Tako besedi najviši diplomatski predstavnik.

Vojnik JNA sučeljen svojevremeno sa slovenačkom narodnooslobodilačkom vojskom a koga ovim putem pozdravljam izrazio se bio sažetije: „Oni se kao otcepljuju, a mi im kao ne damo!“

Peščanik.net, 02.12.2010.