mačor pozira
Foto: Predrag Trokicić

Poslednji kvartal svake godine tradicionalno je neprijatno doba, kako za EU, tako i za vlasti u Srbiji. Dok ovi prvi treba da našu sivu stvarnost autokratije uviju u diplomatski prihvatljive oblande godišnjeg izveštaja – i tako još jednom razočaraju mnoge koji očekuju konkretniju kritiku – vlast i takav blatnjav kolač treba najširoj javnosti da predstavi kao švarcvald tortu, ili makar da primeni neki od poznatih mehanizama manipulacije (otvoreno laganje o tome šta u izveštaju piše ili jednostavno predstavljanje negativnih aspekata izveštaja kao delo nekog nesposobnog briselskog birokrate koji nema pojma kakvo je stvarno stanje na terenu). Ovogodišnji izveštaj je za nijansu stroži nego inače (i za nekoliko desetina nijansi blaži nego što bi trebalo) pa je od strane glasnogovornika vlasti dočekan kao nestručan i neopravdano nepovoljan. Oni koji su priželjkivali značajno oštriji ton opet su nezadovoljni zato što se nije jasno pokazalo koliko Srbija zapravo nazaduje u osnovnim civilizacijskim standardima i koliko se udaljava od Evrope a približava Severnoj Koreji, na primer.

Dobro sakrivene i tradicionalno skrajnute teme zapošljavanja i socijalne politike koje su predmet pregovaračkog poglavlja 19, opet su ostale zanemarene u medijima koji se uglavnom bave (naravno, izuzetno važnim) problemima vladavine prava, korupcije, nezavisnosti pravosuđa, slobode medija. Radne i socijalne teme međutim neraskidivo su povezane sa svime navedenim i problemi u tim oblastima se reflektuju i na poglavlje 19, u velikoj meri definišući položaj radnika ali i svih građana koji su korisnici (da ne kažem žrtve) nekog oblika socijalnih davanja. Na primer, da postoji vladavina prava ne bi se mogla uvoditi radna obaveza u redovnim okolnostima – tako nešto je krivično delo i za to se ide pred sud, poželjno i u zatvor. Da postoji efikasan nadzor nad primenom radnog prava (i volja da se on vrši) u zatvoru bi se pomenutima u većem broju pridružili i srpski poslodavci. Da postoji efikasno sudstvo, ili na primer radni sudovi, ne bi radnici čekali godinama na pravdu u radnom sporu – ili u potpunosti odustajali od sudske zaštite, nespremni da se nose sa birokratijom koja ih čeka.

Zanimljivo je dakle videti kako Evropska komisija vidi naše politike zapošljavanja, privlačenja stranih investicija, socijalnih davanja. Već na samom početku Izveštaja o napretku za 2020. godinu napominje se da relativno povoljno stanje na tržištu rada nije rezultat politike zapošljavanja, već ogromnog emigriranja stanovnika Srbije u druge zemlje. EU zna o čemu piše – prema njihovim podacima, samo u 2019. godini je oko 52.000 ljudi otišlo iz Srbije na rad u EU i tamo legalno boravilo; kada se tome dodaju podatak da je oko 13.000 građana Srbije uhvaćeno u nelegalnom boravku (i radu), kao i nepoznata cifra koliko je građana Srbije uspelo da ne bude uhvaćeno u ilegalnom boravku u EU, jasno je da se samo u Evropsku uniju godišnje odlije gotovo 100.000 ljudi, što je u poslednjih 10 godina (a cifre su manje-više postojane za taj period) gotovo milion stanovnika. I to je samo egzodus ka državama EU, a gde su SAD, Kanada, Švajcarska, Australija, Novi Zeland, Rusija, pa i sve popularnija Kina… Procena Evropske komisije je da će, ako se nešto ne promeni, sa demografskim godišnjim padom broja stanovnika od 0,5% i istovremenim masovnim migracijama, tržište rada u Srbiji biti u velikoj krizi i da će biti jedan od faktora koji će sprečavati dalji privredni rast.

Prema Izveštaju, Srbija je „umereno pripremljena“ (moderately prepared) za ulazak u EU kada je reč o temama koje pokriva poglavlje 19 – zapošljavanje i socijalna politika. Ta ocena se nije drastično menjala u odnosu na prethodne izveštaje, a struktura teksta je takva da se mnoge konstatacije ponavljaju iz prethodnih godina. Ipak, kroz analizu pojedinih pitanja (i problema) čini se da je umerena pripremljenost zapravo samo politička oblanda u koju je uvijena prilična katastrofa koja se dešava u ovim oblastima.

Kada je reč o radnim zakonima, konstatuje se nekoliko poražavajućih činjenica. Pre svega da još uvek nije donet novi Zakon o štrajku, kao i da je Zakon o inspekcijskom nadzoru, uprkos isteku roka za njegovo usaglašavanje sa konvencijama Međunarodne organizacije rada pre više od godinu dana, i dalje neusaglašen (drugim rečima, nije preduzeto ništa da bi se usaglasio). Reč je veoma značajnoj izmeni zakona, koja bi omogućila inspekciji rada nenajavljene nadzore kod poslodavaca pri svakoj vanrednoj kontroli. Konstatuje se takođe da je udeo radnika na crno u ukupnom broju radnika 18,2% (što je u apsolutnim ciframa oko 350.000 ljudi) kao i da se nije značajno promenio uprkos (neefikasnim) pokušajima inspekcije rada da se pozabavi ovim problemom. Izveštaj je koncipiran tako da se ne bavi dubljom analizom ovih pitanja, ali je izvesno da bi zaključak bio da država ne ulaže dovoljno u inspekciju rada – sa sadašnjim kapacitetima, uslovima rada i nadležnostima, nije realno da će inspektori rada moći da se izbore sa problemom takvog obima.

Dalje, u oblasti zaštite na radu i bezbednosti na radu, konstatuje se da nema nikakvog napretka, a da se iz godine u godinu povećava rekordan broj smrtnih slučajeva na radu. Autorima izveštaja očigledno nisu bili dostupni izveštaji o nepostojanju zaštite medicinskih radnika u toku epidemije, kao ni čvrsta rešenost države da ne reaguje na kršenje zakonskih obaveza o zaštiti radnika od strane velikih poslodavaca – inače bi ton izveštaja u ovom delu svakako bio daleko oštriji.

Konstatuje se da je socijalni dijalog slab, što je veoma umerena ocena imajući u vidu da on zapravo ne postoji. Jako je važno što se u Izveštaju primećuje da kolektivnog pregovaranja na nivou posebnih (sektorskih) kolektivnih ugovora praktično nema u privatnom sektoru i da su gotovo svi kolektivni ugovori takvog tipa (kojima se vlast povremeno hvali) zaključeni u javnom sektoru. Ocena Evropske komisije da Srbija nije uspela da kroz izmene zakonodavnog okvira pospeši socijalni dijalog je tačna, ali zapravo prikriva gorku istinu da država nije samo inertna i ne podstiče dovoljno socijalne partnere, već se aktivno uključuje u sprečavanje ili obesmišljavanje socijalnog dijaloga – to je sasvim izvesno još od skandaloznih rešenja koja su primenjena prilikom izmena i dopuna Zakona o radu 2014. godine.

Analizirajući politiku zapošljavanja, autori Izveštaja čini se idu korak dalje nego prethodnih godina. Naime, pored konstatacije da je (statistički) situacija na tržištu rada bolja nego prethodnih godina, upuštaju se u nešto detaljniju analizu koja otkriva da postoji niz problema – sa sistemskom (dugotrajnom) nezaposlenošću, zapošljavanjem mladih, žena, Roma, radnika bez kvalifikacija ili sa niskim kvalifikacijama. Jako je značajno što se ukazuje da aktivne mere zapošljavanja ne daju rezultate i da se u njih ulaže izuzetno malo sredstava, dok im je domašaj zanemariv. Takođe je značajno pomenuti da su se u tom kontekstu plasirale i kritike državi što je radnike van radnog odnosa u potpunosti izostavila iz bilo kakvih mera zaštite zaposlenja tokom epidemije. Šteta je što u okviru ovog pitanja nije obuhvaćen i problem kvaliteta novih poslova. Ukazivanjem na to da se radi o nesigurnim oblicima angažovanja, za najprostije poslove i sa izuzetno niskim zaradama (ili drugim primanjima), u potpunosti bi bila razotkrivena mantra o tome kako aktuelne politike zapošljavanja daju veličanstvene rezultate. Ipak, i ovaj iskorak u pravcu dublje analize šta to nije u redu na tržištu rada u Srbiji i pored statistički pozitivnih pokazatelja, vredna je pohvale.

Deo koji se odnosi na socijalnu inkluziju i socijalnu zaštitu takođe nalikuje na prethodne. Iznose se krajnje zabrinjavajući podaci o siromašnim građanima Srbije, kao i onima koji su u riziku od siromaštva – vidi se jasno da postoji velika razlika u kvalitetu života u odnosu na EU prosek. Poražavajući podaci su da 58,4% domaćinstava u Srbiji smatra da je siromašno i da ne može da zadovolji najosnovnije potrebe, dok 10% zaposlenih živi u siromaštvu i pored činjenice da primaju (nekakvu) zaradu. U Izveštaju se po prvi put pominje i kritika ozloglašenog Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, što jeste svojevrsna (mada krajnje simbolična) satisfakcija za napore koje su organizacije civilnog društva uložile kako bi skrenule pažnju na užasna rešenja sadržana u ovom propisu, koja se i pored neustavnosti primenjuju već gotovo dve godine.

Kada je reč o pitanjima zabrane diskriminacije i rodne ravnopravnosti, konstatuju se manje-više isti problemi koji se godinama ponavljaju. Sasvim je jasno da antidiskriminaciono zakonodavstvo i kvalitetan sistem koji je uspostavljen Zakonom o zabrani diskriminacije nisu implementirani kako valja, kao i da državu za tako nešto jednostavno nije briga. Rodni jaz koji postoji na polju zapošljavanja i rada je i dalje prisutan u velikoj meri i Izveštaj samo konstatuje da u nizu pitanja koja ostaju otvorena – nije načinjen nikakav napredak, dodajući i novu konstataciju koja je inače sasvim jasna od prvog dana epidemiološke krize – da su radnice na prvoj liniji (one koje rade u rizičnim profesijama) iznele najveći teret krize, da su pogođene profesije u kojima su žene dominantne, kao i da država tokom najvećeg dela trajanja epidemije nije obezbedila adekvatne mere za uspešno usklađivanje porodičnih i poslovnih obaveza.

Kako se može oceniti stav Evropske komisije o napretku Srbije u pogledu pitanja obuhvaćenih poglavljem 19? Važno je napomenuti da, i pored politički korektnog stila pisanja, može biti indikativno što apsolutno nijedno pitanje nije dobilo otvorene pohvale, niti je napredak u nekoj oblasti ocenjen kao odličan. Umesto toga postoji veći broj izraza koji su upotrebljeni u negativnoj konotaciji (izostanak primene zakonodavstva, slab socijalni dijalog, delovanje bez značajnih posledica, sredstva daleko ispod dovoljnog nivoa, i slično) u odnosu na skoro svako obrađeno pitanje. Od ovakve vrste izveštaja se ne može očekivati mnogo više, budući da zapošljavanje i socijalna politika – iako se poslednjih godina lagano penju na lestvici prioriteta – nisu u primarnom fokusu Evropske unije. Ipak, poruka koja je poslata ovim izveštajem je jasna – Srbija ne samo da nije u stanju da zatvori pregovore za poglavlje 19, već ovim tempom neće uskoro biti u stanju ni da ih otvori. Ono što je izvesno jeste da se vlasti u Beogradu nadaju da će poglavlje 19 deliti sudbinu nekih drugih „manje važnih“ pitanja i da će formalno sprovođenje Akcionog plana za poglavlje 19, koje je preduslov otvaranja tog poglavlja, biti dovoljno da se pregovorima pristupi, a u paketu sa drugim političkim ustupcima i da se oni zatvore, čak i u slučaju da se sprovođenjem Akcionog plana zapravo ne izvrši potpuna harmonizacija, ili se ona izvrši kroz pravni okvir koji će biti prepun namerno postavljenih rupa i praktično neprimenjiv (kako je nedavno urađeno sa Zakonom o agencijskom zapošljavanju). Da li će se tako nešto dogoditi, ostaje da se vidi. Svakako ne bi bio prvi put da se EU odrekne insistiranja na rešavanju nekog pitanja zarad „viših političkih ciljeva“ iz nekog drugog poglavlja. Ipak, donekle može da ohrabri činjenica da je ovaj godišnji Izveštaj uglavnom napisan u realističkom kritičkom tonu i da je to možda najava da neće biti popuštanja i zatvaranja pregovora pre nego što se Evropska komisija uveri u primenu nekih osnovnih radnopravnih i socijalnopravnih standarda. Ostaje nam da vidimo kako će se stvari odvijati, kao i da pokušamo da period usaglašavanja propisa sa pravnim tekovinama EU iskoristimo da se socijalna davanja uvećaju, a da se radnicima obezbedi što bolji položaj u zakonodavstvu. Koliko smo nisko pali sa radničkim pravima to čak ni ne bi trebalo da bude previše teško, ali će ipak verovatno biti, jer nova-stara premijerka najavljuje kontinuitet sa prethodnim politikama – što za radnike i građane koji primaju socijalna davanja može samo značiti dalje urušavanje dostojanstva i tešku borbu za puko preživljavanje u godinama koje slede.

Peščanik.net, 14.10.2020.

Srodni linkovi:

Vesna Rakić Vodinelić: Izveštaj EK o Srbiji 2020 – pravosuđe i vladavina prava

Nemanja Nenadić – Šta je EK rekla o korupciji


The following two tabs change content below.
Mario Reljanović
Mario Reljanović je doktor pravnih nauka, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu. Bavi se temama iz oblasti radnog i socijalnog prava, ljudskih prava i pravne informatike. U periodu 2012-2018. radio je kao docent i vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union. Na istom fakultetu je u periodu 2009-2018. bio na čelu pravne klinike za radno pravo. Predsednik je udruženja Centar za dostojanstven rad, koje se bavi promocijom radnih i socijalnih prava. Saradnik je više drugih organizacija civilnog društva i autor nekoliko desetina stručnih i naučnih radova. Za Peščanik piše od 2012. godine.
Mario Reljanović

Latest posts by Mario Reljanović (see all)