Pakistan, Balakot, Leica Liker blog, photo: Pieter Ten Hoopen

Pakistan, Balakot, Leica Liker blog, photo: Pieter Ten Hoopen

Dejan Ilić u svom tekstu pravi dobru paralelu sa 11. septembrom u Americi kad predviđa da će desničari i fašisti svih boja u Evropi, a možda i izvan nje, brzo krenuti da zloupotrebljavaju emocije građana posle tragedije u Parizu, i da politički profitiraju na tome. To se već dešava, čujte samo šta pričaju i kako likuju Najdžel Faraž iz britanskog UKIP-a, članovi/simpatizeri PEGIDA-e u Nemačkoj, ili fašistička Paris Hilton – Marin Le Pen. U svaku izjavu o terorističkom zločinu u Parizu uvale i po neku svoju ciglu koju već decenijama pokušavaju da prodaju glasačima – bio to nacionalizam ili antievropejstvo, homofobija, tradicionalizam, mržnja prema sugrađanima koji nisu beli hrišćani ili želja za radikalizacijom imigracione politike. Srećom, ekstremni desničari nemaju toliko vlasti u Evropi koliko je Bušov režim imao u Sjedinjenim Državama da bi komotno mogli da sprovode pomenute programe, ali se opasno bliže tome. Pitanje koje se postavlja je zašto sada ove populističke ekstremne partije, koje tržištu nude istu robu već decenijama, imaju toliki porast u podršci (najjače partije svojih država na nedavnim izborima za EP), posle toliko godina koje su proveli sa procentima ispod margine? Instant odgovor je da demagozi i populisti uvek profitiraju u vreme ekonomske (ili bilo koje druge) krize, ali izgleda da je situacija malo komplikovanija.

Bojim se da su oni zapravo samo krenuli da grabe onaj deo političkog tržišta koji im je svojevoljno prepustio njihov novi, neočekivan saveznik – ono što u prethodnom tekstu nazivam moralno bankrotiranom evropskom levicom. Uglavnom je reč o socijaldemokratskim, socijalističkim i zelenim partijama. Mislim da je levica u Evropi napravila ozbiljnu grešku kad se okrenula od vrednosti poput odbrane slobode govora, feminizma, antifašizma, antiklerikalizma, osude zločina i borbe protiv lokalnih nacionalizama. Mnoge od ovih stranaka su batalile čak i ekonomske teme kojima su nekada privlačile birače. Mesto koje je pripadalo ovim vrednostima, zamenio je postmoderni pogled na svet koji insistira pre svega ostalog na poštovanju kulturnih različitosti, čak i kada su one potpuno nekompatibilne sa pomenutim levim i liberalnim vrednostima za čije su ostvarenje generacije i generacije ljudi izgubile živote i bez kojih se ne bi ni stvorile okolnosti za razvoj bilo kakvog multikulturalizma. U odsustvu zastupnika ovih vrednosti, građani koji nisu dovoljno politički edukovani, okreću se onima koji im, poput dilera, nude instant relief za akutne boljke.

Ovi problemi najbolje dolaze do izražaja posle tragedija poput masakra u Charlie Hebdo-u. Ako i tada neko ne može da osudi masovno ubistvo i dovede ga u vezu sa političkim islamom, bez ikakvog ”ja osuđujem zločin, ali…”, taj se trenutno odrekao svih vrednosti koje sam pobrojao, a sve što je izgovorio pre tog ”ali” jednostavno može da se otpiše. Precizna ilustracija ovoga o čemu pričam su tekstovi Jakoba Augsteina ili veći deo teksta Dejana Ilića koji sam pominjao.

Apsolutno se ne slažem sa Ilićevom konstatacijom da su u pitanju ”samo” ubice, i da je ovo samo ”obično” ubistvo, što je centralna teza koju pokušava da plasira.

Ubistvo novinara satiričnog časopisa koji je objavljivao karikature Muhameda je par excellence primer politički motivisanog zločina. Počinioci nisu ubili random komšije ili ljude u Geant Casino supermarketu. Braća Kuaši su godinama indoktrinirani i trenirani izvršioci naloga koji je odavno javno objavljen, i egzekutori pretnje u čijoj senci su karikaturisti živeli već godinama. Pretnje koju su sročili nosioci projekta političkog islama, i koji je sasvim u skladu sa doktrinom njihove religije.

Evo šta o tome još kaže Ilić:

Islamizam ne priznaje granice ni razlike, ceo svet tretira kao javni prostor u kome moraju važiti (makar ih uterivali i silom) samo ona pravila koja on odobrava i kojima je privržen. Zapad svoje vrednosti u odnosu na ta pravila vidi kao superiorne i stoga zahteva njihovu univerzalnu primenu. Lažu, naravno, i jedni i drugi. Niti su navodni pobornici zapadnih vrednosti poštovali redakciju pariskog magazina dok su njeni članovi bili živi i (vrlo) aktivni, niti je pobornike islamizma zaista briga za zaštitu lika proroka Muhameda. I jednima i drugima bitna je samo moć koju izvlače iz napetosti i krvavih podela.

Možda se i možemo složiti da tzv. ”pobornici zapadnih vrednosti” nisu poštovali redakciju Charlie Hebdo-a, ali drugi deo ”jednačine” je krajnje sporan. Čak i ako teroriste nije iskreno bila briga za proroka Muhameda, siguran sam da ih je bila briga za nepoštovanja njihovih ubeđenja o tome kako svet treba da izgleda, i za izazov koji im je redakcija uputila svojim karikaturama. Stoga se ne može reći da su karikaturisti ubijeni bez razloga, već upravo sa debelim ideološkim i političkim razlogom. Baš zato ovde niko nije ”običan” ubica, niti ”obična” žrtva, niti se situacija može porediti sa upadom pljačkaša u nečiji stan, pri kojem bi se desilo “obično” ubistvo.

Da li je po toj logici i ubistvo Đinđića ”obično” ubistvo, za koje je jedini krivac Zvezdan Jovanović, ili nam je ipak bilo važno da saznamo koja je bila uloga zemunskog klana, JSO, Legije, i (možda i najvažnije) ko su bili politički inspiratori ubistva? Koji mediji su, kako, i za čiji novac stvarali atmosferu u kome je to ubistvo bilo moguće i poželjno? I na kraju, koja je ideologija predstavljala zaklon ubicama? Koja je istorija te ideologije na ovim prostorima? Ko su ljudi koji su bili ideolozi i propagatori velikosrpskog nacionalizma, teorija krvi i tla, i osvete, koje su na kraju dovele do Srebrenice, i do toga da ubice Zorana Đinđića tvrde da su tako branile ”srpstvo”. Naravno da su oni istovremeno bili i obični kriminalci i dileri droge, i da ne možemo znati koliko su iskreno patili zbog Đinđićeve ”izdaje srpstva”, ali to na kraju uopšte nije ni važno. Pitanje je da li postoji nekakav uzročno-posledični lanac između onoga što su pričali ljudi kao Dobrica Ćosić i njemu slični sa jedne, i atentata na Đinđića ili Srebrenice, sa druge strane? Da li postoji veza između ideologije nacizma i ubijanja Jevreja, to jest, da li bi se masovna ubistva desila bez ideološke osnove, da li i tu postoji direktna veza? Ako kažemo da postoji, onda ne možemo da kažemo da ne postoji veza između ideologije i ideologa militantnog islama i ubistava koje su počinila braća Kuaši.

Dalje, Ilić kaže:

Razgovor o slobodi govora, to jest o borbi za vrednost slobode govora kao kontekstu u koji se smešta ovaj zločin (možda i bez svesne namere) povratno opravdava ubilački čin. Taj razgovor nameće pitanje imaju li ubice pravo da određuju granice slobode govore. Iz „našeg“ ugla – ne, naravno; ali iz nekog drugog, „njihovog“ ugla – da.

Ovde deluje kao da nije jasno da život i uvreda jednostavno nisu podjednako važni? I da nas možda baš briga za perspektivu nekoga kome jesu, i da imamo puno pravo da je smatramo manje vrednom? Inače, u ovome rezonovanju se krije postmodernistička ideja koja negira samu mogućnost imanja bilo kakvog sistema vrednosti – ideja o tome da su perspektive i ideologije samo “različite”, a nikako “bolje” ili “gore”, što može da zvuči kao plemenita misao dok se ne susretnemo sa teškoćama u nečemu što bi trebalo da bude lako – da bez ikakvog “ali” kažemo da ubistvo nikako ne može biti odgovor na uvredu. Dodatno zakopavanje je sledeća ideja:

Tako se generiše i održava podela: s jedne strane smo „mi“, a sa druge – „oni“. Čim smo uveli koncept „slobode govora“, pristali smo i na postojanje te druge (iz našeg ugla „inferiorne“) strane.

Ne razumem šta ćemo sa tim? Da ukidamo pomenute koncepte samo da ne bismo imali načina da izrazimo neslaganje?

Tu je i Augsteinov ”argument” da su počinioci nekako ”manje” islamisti, zato što su rođeni u Francuskoj? Pa, zar u Francuskoj nisu mogli da budu indoktrinirani radikalnim islamom (pored školice u kampu Al Kaide u Jemenu, but that’s beside the point)? To bi bilo kao da neko kaže da potomci i sledbenici četnika iz Libertvila i ustaša iz Argentine nisu ”pravi” nacionalisti, jer su rođeni u Americi, što Severnoj, što Južnoj. Ilićeva teza da se radi o ”bratoubilačkom ratu” tek nema smisla. To što kaže da su i neke žrtve i počinioci Arapi uopšte ne znači da svi moraju pripadati istoj civilizaciji i deliti shvatanja i sisteme vrednosti. To bi čak bilo rasističko očekivanje. A odgovor na pitanje kako su braća Kuaši postali ubice, a žrtve bili lojalni građani, krije se u jednostavnoj činjenici koja se uporno izbegava – ovi prvi su islamistički ekstremisti koji žele da nametnu svoj pogled na svet svima, a ovi drugi jednostavno nisu.

Na kraju, tu je i teza da neprijatelj može biti samo država, i da se protiv tog neprijatelja može samo ratovati. Ne, neprijatelj može biti i ideologija (da budem konkretan – džihadistička) protiv koje se može boriti i drugačijim obrazovanjem. Da li je moguće da Ilić, koji se godinama bavi upravo temama obrazovanja, ovo ne razume? Ili ga, jednostavno, ne interesuje? Ili smatra da se protiv takve ideologije ne bi trebalo boriti?

Da skratim priču, ne verujem da ijednu od ovih zjapećih nelogičnosti Dejan Ilić ne vidi ili ne razume. Mislim da je samo upao u zamku odbrane neodbranjivog da bi se sačuvala neka jednostavna vizija sveta i sopstvena uverenja, u koju evropski levičari i predstavnici liberalne inteligencije često upadaju. Problem sa tom zamkom je što i mudri i obrazovani ljudi zarad te odbrane postaju spremni da zaborave na sve ostalo. I na logiku, i na činjenice, i na istinu, i na ljudske živote, i na to što desničarima i ekstremistima svakodnevno daju pogonsko gorivo.

Peščanik.net, 12.01.2015.

TEMA – NAŠ TERORIZAM