Toliko se lošeg susteklo u skandalu koji je otvoren tekstom Šta je ostalo od velike Srbije crnogorskog književnika Andreja Nikolaidisa!

U središtu je poznata priča o značenjima Republike Srpske. Stvoreno u ratu, ovo 49% teritorije Bosne i Hercegovine moglo bi i nas u Srbiji jasno da asocira na strašnu tragediju i nedopustiv zločin. Umesto toga mi, u Srbiji, namigujemo komšijama preko Drine brojeći godine koje su preostale do ujedinjenja braće sa dve strane reke. Više od drugih primera, Republika Srpska nas vraća pitanju postojanja moralne kolektivne odgovornosti za posledice ratne politike koju je Srbija vodila devedesetih. To je pitanje koje nikada nije ni zaživelo, samo se koprcalo ispod prokažene kovanice suočavanja s prošlošću.

Takvu Republiku Srpsku kadili su na dvadesetogodišnjicu od osnivanja sveštenici srpske crkve zajedno sa srpskim državnicima i tu kreće talas jada i bede. Predsednik Srbije je čašćen ordenom na lenti, pronosao ju je Banja Lukom, verovatno se ne sećajući da je u svojoj državi nepune dve godine ranije jedva progurao rezoluciju o Srebrenici, koja, ako ništa drugo, uspostavlja moralni otklon od mogućnosti kićenja lentom Milorada Dodika.

Usred toga, pismom se iz Podgorice javio Andrej Nikolaidis, pisac, koji je uz još jedanaest evropskih pisaca nedavno dobio nagradu Evropske unije za književnost i u neko doba ranije postao savetnik predsednika crnogorske skupštine Ranka Krivokapića. Dve su zamisli iz njegovog pisma privukle pažnju. Inspirisan dijalogom iz filma Starship Troopers, autor navodi da se „na tvrdnju da Republika Srpska nema budućnost, jer je nastala na genocidu, mora odgovoriti: recite to američkim Indijancima“. Potom kreće metafora i ta zamisao priče jeste vredna.

Ova druga, pak, otkrila je ponore samog Nikolaidisa. To je misao o fiktivnom civilizacijskom iskoraku preko atentata koji je, opet, smešten u zamišljeni kontekst. Kako god da se čita problematični pasus u Nikolaidisovom tekstu, koliko god u tom čitanju uvažavali kontekst teksta, ne može se videti ništa drugo do primer neodgovornog i razobručenog govora. Naknadno podsećanje da su to misli pisca, a ne savetnika samo su utopile piščev moral u političku pragmatičnost. A to nije vredno ni pohvale ni pokude, ničega.

Ovaj cirkus užasa posebno je začinio srpski ministar policije Ivica Dačić. Zapretio je Sretenu Ugričiću, direktoru Narodne biblioteke Srbije da crnogorskog „pisca-teroristu“ može braniti iz zatvora, ali ne sa pozicije direktora državne kuće, jer bi samo takvo postupanje bilo moralno. Data nam je slika čoveka, Ivice Dačića, koji je tokom nastajanja Republike Srpske pre dvadeset godina objašnjavao u ime Socijalističke partije Srbije zašto je neophodno ratovati. U ime te politike i u ime nas, građana Srbije, izvršen je na teritoriji Republike Srpske a za Republiku Srpsku genocid. Najstrašniji zločin u čitavih pola veka. I sada se akter te politike, bez trunke griže savesti zbog hiljada ubijenih u Srebrenici, javlja da arbitrira o terorizmu pisca i Ugričićevoj odbrani teroriste. Sreten Ugričić je smenjen.

Sve ove slike učinile su jasnijom jednu stvar. Da naše društvo, poput savremenih razvijenih društava, mora počivati na izvesnim moralnim principima kako bi zaživele institucije, poredak postao stabilniji i mi normalno živeli. Naše društvo danas je potpuno razbijeno, nikakva suočavanja se zaista nisu desila, nikakve norme nismo uspostavili, pa je zato moguće da političari bez kompasa slave Republiku Srpsku i njen dvadeseti rođendan, da nas na moralne osećaje podseća portparol ratničke stranke, a da buru u javnom prostoru stvara reč ili rečenica lošeg savetnika i kolumniste.

Peščanik.net, 21.01.2012.