Nastavlja se omiljeni srpski provod: prvo su jarca krstili, a sada ga muzu u sito. Naravno da je reč o još jednoj rezoluciji; ovoga puta onoj za Generalnu skupštinu UN. Ništa više ne vole nego da razne rezolucije donose i onda odnose, po pravilu u zaborav, na đubrište istorije, pa makar i preko Njujorka.
Setimo se samo svih tih rezolucija u ovih dvadeset godina. Ako bismo ih pročitali iznova, što ne savetujem, pocrveneli bismo od stida (ko to još može, naravno; valjda je još neko ostao). Sada, naime, posle tolikih godina i kako stvari stoje, te su rezolucije bile objave naše vlastite gluposti, bezobrazluka i besplatnog kurčenja; mangupska posla, jednom reči. Sve samo „nikad“ i „uvek“, po proverenom principu „mi smo, svi smo; mi ćemo, sve ćemo“. I kud smo prispeli?
Ovi, nadam se gotovi, vreli dani bili su ispunjeni smarajućom gnjavažom oko toga kako ćemo Generalnu skupštinu onih besposličara i papagaja sa Ist Rivera uveriti da tu rezoluciju izglasaju i pored nalaza Međunarodnog suda pravde, a stanju na terenu uprkos. Prvo su ovi naši pametnjakovići rezoluciju doneli; onda su se setili da je možda, ipak, malkice preoštra za ukus važnih igrača; pa su se svađali oko toga da li da je promene, kako i koliko; pa se 9. septembar opasno približio i na kraju šta? Ništa, kao i obično.
Onaj mučenik Gvido Vestervele potegao je čak iz Berlina da im još jednom objasni očigledno, ali – alles uzaman. Jeste on u pravu, rezonuju ovi naši, ali i mi smo još više, pa – u dobar čas i uz Božju pomoć – možda naša rezolucija prođe, pak smo na konju. Hajde da vidimo: sve i da prođe, za šta postoji, doduše i istini za volju, teorijska mogućnost; šta onda? Opet ništa: duplo golo, kako im je Vestervele lepo objasnio po ko zna koji put. Lepo im je čovek rekao da će pre ili kasnije morati da sednu i da sa Prištinom počnu pregovore oko osnovnih, elementarnih stvari, a to su mogli i odmah. Sve me to podseća na narodnu priču koju je moj tata voleo da navodi kad je o Miloševiću bila reč; sledi korisna digresija.
Dakle, živeo u selu mlad mangup iz bogate kuće. Uznemiravao je žene, pravio pijan razne skandale i pokore, nasilnički se ponašao sa naročitom upornošću i bio jednom rečju nepodnošljiv tip. Toliko je dosadio seljanima da su organi lokalne samouprave, kmet i seosko veće, rešili da ga kazne ne bi li se urazumio. Pozovu ga na sud i saopšte mu da je dosta toga bilo i da će biti kažnjen, ali mu, kao znak milosti, predlože da bira između tri kazne: ili da pojede kilo ljutih feferona ili da dobije 25 batina; ili da plati globu od 30 dukata. Lakomisleni klipan odluči se za feferone, ali posle nekoliko njih u suzama pristane na batine; posle desetak udaraca shvati da to mnogo boli i pristane da plati globu od 30 dukata. Tako je umesto jedne kazne probao sve tri. Tako se, govorio je moj tata, ponašao Milošević, tako se ponaša i naša politička klasa.
Sve ovo sa i oko Kosova ispašće na kraju obično mangupiranje, jevtini seljački štosovi i šibicarenje bez one kuglice, prazna priča. To što svi ti analitičari mudruju i popuju, profesori i diplomati smatraju i ukazuju, onaj (harvardski li beše) japi Jeremić svako malo saopštava, radikali svih pasmina terciraju i podbrckuju – ne pomaže nimalo. Stvar je jasna, car je golišav (na stranu što nema pašče za šta da ugrize). Ovi naši umetnici hteli bi Kosmet (i Metohiju!), ali bez Albanaca, ako može. E, pa ne može. Probali su 1999. po Šešeljevom programu, pa nije moglo i dobili su pride preko one stvari. Rezolucijama se svašta može postići, kao što znamo, osim nemogućeg. E, a ovi su zapeli da postignu nemoguće. Čak i omiljenoj 1244 polako ističu rok trajanja i kritični resursi, što bi se reklo u avijaciji; uskoro će biti prećutno zaboravljena, na olakšanje velikim silama, čekajte samo. Groblje (pre otpad) međunarodnog prava zatrpano je rezolucijama, doktrinama, paktovima, nagodbama i „poslednjim ozbiljnim upozorenjima“. A tek naš politički otpad!
Za to vreme se po Kosovu događaju druge, mnogo životnije priče. Ustavni sud je iz nekog razloga, čiji uzrok nam izmiče, rešio da je „kosovski dodatak“ neustavan. Eto ti ga sad! Državni službenici koji formacijski spadaju na Kosovo, mada žive što na severu Mitrovice, što po Kuršumlijama i sličnim administrativnim sedištima u egzilu, ciknuli su kao ljute guje. Tu je onda došlo i do očekivane „diferencijacije“, je li, pošto su neki Srbi s Kosova počeli da gunđaju na temu da je, otprilike, bilo vreme za to. Oni za razne medije kažu, neki javno, neki anonimno, da im je više dosta državnih službenika koji dolaze na Kosovo samo po duplu platu, a žive sa porodicama u Srbiji. Sve se to znalo i ranije, da se razumemo. Postoje sudovi, tužilaštva, opštine, uprave, sekretarijati itd, kao virtualna administracija „Južne pokrajine“ koje nema. Sve to prima platu i smatra da mu pripada. Ako ih čovek na to upozori, odgovor je jasan i glasan: šta, ti misliš da Kosovo nije Srbija? Tako se jedan moj drug, rođen i sa prijavom boravka u Donjem Lapcu, do 1995. švercovao po tramvajima u Zagrebu; kontroli bi pokazao ličnu kartu i upitao: kako ne možete poslati prekršajnu prijavu, hoćete reći da Donji Lapac nije u Hrvatskoj?
Nema, kao što vidimo, te blesave fikcije od koje neko ne bi parazitirao. Tu Ustavni sud nešto nije razumeo, ali daleki su to putevi, izvan naše smrtničke moći poimanja. Fiktivno Kosovo, kao što vidimo, pruža krajnje opipljive izvore prihoda. Vlada je onda smesta rešila da Ustavni sud zaobiđe putem nekakvih uredbi, dekreta i smicalica, na čemu se, čujem, upravo radi. Vlada ne sme da dopusti ni najmanju primisao da Kosovo nije u Srbiji, pa makar i zato što neko na toj fikciji parazitira na našoj grbači.
Danas, 29.08.2010.
Peščanik.net, 30.08.2010.
KOSOVO
