Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Tim rečima je, kako se jasno čuje na snimku, jedna aktivistkinja prokomentarisala hapšenje dvojice aktivista koji su ministra rada, na čelu jučerašnje prvomajske sindikalne protestne kolone, pitali zašto se u martu 2017. ubio jedan radnik Goše. U toj proverbijalnoj frazi aktivistkinja je sažela paradoks jučerašnjeg obeležavanja Praznika rada. Sindikati su pozvali ministra rada da im se pridruži u zahtevima za bolje uslove rada i veće plate. Ministar se ljubazno odazvao iako stiže iz režima koji je u proteklih šest godina devastirao radno zakonodavstvo i praktično obespravio radnike, pored toga što ih je i ekonomski gotovo uništio, a sve zarad stranih investicija u bezočnoj trci ka dnu.

Tlačitelj i potlačeni tako su se našli u istoj koloni. Ministar rada, kao tlačitelj i režimski zaštitnik bogatih, šetao je juče i zahtevao od samoga sebe da poboljša položaj radnika. Čelnici sindikata i radnici šetali su sa njim i tražili to isto – ali od koga? Dvojica aktivista sabrali su dva i dva i obratili se direktno ministru. Pošto su jedino njih dvojica bili uhapšeni, ostaje da se zaključi da svi ostali jučerašnji šetači svoj zahtev nisu uputili ministru i njegovoj vladi. Njihova poruka odlutala je u nepoznatom pravcu.

Pokazalo se ponovo: s jedne strane imamo uzurpatorski režim a s druge – ništa, barem kada je reč o formalnim predstavničkim telima. Od tog ništa ne vide se obespravljeni i svake političke moći lišeni građani, radnici, žene… Vrlo pojednostavljeno, uređeni sistemi funkcionišu zahvaljujući ravnoteži moći. Spram svakog opunomoćenog tela stoji kao neka vrsta protivteže ili kontrole telo koje predstavlja osobe (građane, radnike, žene…) čiji interesi padaju u delokrug opunomoćenog tela. Ova kontrolna predstavnička tela po definiciji moraju biti nezavisna od vlasti koju kontrolišu. U tom odmeravanju snaga dogodila se promena za koju mi se čini da je najprikladniji pridev – podmukla.

Ranije bi autoritarni ili otvoreno diktatorski režimi pukom silom lomili ili zabranjivali predstavnička tela. To je međutim skup i rizičan način vladanja. U današnjem svetu nije zgodno otvoreno odbaciti demokratsku legitimnost (bar za sada). Pa su se diktatori na čelu antisistemskih i nedemokratskih stranaka dosetili: umesto gušenja, najbolje je preuzeti nezavisna, predstavnička ili kontrolna tela i to tako što će se na njihovo čelo postaviti režimski poslušnici ili kolaboranti. Tako nezadovoljni građani ostaju bez efektivnog glasa unutar sistema, a sam režim ipak ne gubi privid demokratskog legitimiteta. Primer: jučerašnji prvomajski protest.

Da li je radnicima u Srbiji loše? Jeste. Da li su sindikati zatražili da se to promeni? Jesu. Da li je vlast primila k znanju poruku sindikata? Jeste. Da li se sa njom saglasila? Jeste: ministar je šetao zajedno s radnicima koji su nosili parole o svom lošem položaju. Da li je to slika i prilika demokratskog poretka? Jeste. Da li će se onda nešto zaista promeniti na korist radnika? Neće. Da li će vlast za to odgovarati? Neće. Zašto neće? Zato što se krug zatvorio. Da li će radnici opet izraziti nezadovoljstvo? Hoće. Da li će ih vlast podržati? Hoće. Da li će se tada nešto promeniti? Neće.

Jedini način da se izađe iz ovog podmuklog kruga jeste vansistemsko odmeravanje snaga – na ulici. I to upravo onako kako su to nedavno uradili građani Niša. Otevši sve ustanove i sva predstavnička tela, ovaj režim praktično poziva građane da izađu na ulicu i obračunaju se sa njim.

Peščanik.net, 02.05.2018.

Srodni linkovi:

Ljubodrag Stojadinović – Psovka i njena čednost

Milutin Mitrović – Psovke

Mario Reljanović – Izvrnuta sindikalna torta

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).