Foto: LSS

Foto: LSS

Nije nikakva tajna da su ljudi razočarani u sindikate u Srbiji. Mnogo puta je na to ukazivano poslednjih godina, i spolja i iz sindikalnih struktura. Sindikati su svakako na ivici egzistencije zahvaljujući smanjenom članstvu i srozanom ugledu, ali i pogođeni aktivnim žmurenjem države na nezakonito ponašanje poslodavaca prema sindikalnim predstavnicima i ideji sindikalnog udruživanja uopšte. Više puta sam imao to nezadovoljstvo da poučim zaposlene ljude da ne moraju da traže dozvolu poslodavca za sindikalno delovanje i da je ono garantovano Ustavom i zakonima, kao i nizom međunarodnih instrumenata. Toliko smo izgubili osećaj slobode da ni takve stvari više ne prepoznajemo kao prirodne. Možda je to i normalno u Srbiji, jer tu vladavine prava nema, a mnoga proklamovana prava su u realnosti samo mrtvo slovo na papiru.

Davne 1886. godine u Čikagu, neki drugi sindikati su se izborili, ili makar otpočeli borbu za neka prava koja nam danas deluju normalno i prirodno, a koja ćemo već za našeg radnog veka izgubiti ako se uskoro ne preokrene pravac državnih politika. Skoro vek i po nakon tih nimalo miroljubivih demonstracija radničke snage, Srbija je na putu da se po kvalitetu radničkih prava vrati u 19. vek. I to će se neminovno dogoditi, jer ona nema sindikate poput onih u Čikagu. Zapravo može se zasigurno reći da Srbija uopšte nema sindikate, već samo sindikalnu fasadu iza koje stoje šuplji govori i još isprazniji potezi.

Teško je ponoviti sramotu koju su sindikati Prvog maja priredili svim ljudima koji su želeli da izraze svoj protest prema državnim politikama koje dovode do urušavanja prava radnika ispod svake granice. Dovesti ministra rada na prvomajski protest, gde će se on osećati sasvim komotno i davati izjave novinarima kako su „neki drugi pre nas“ učinili radništvo u Srbiji jadnim, a kako se od 2012. godine dešava renesansa radničkih prava, udarac je ispod pojasa i predstavlja uvredu ne samo za zdrav razum već i za sve one koji su pokušali da izraze svoje nezadovoljstvo. Ministar je na čelu ministarstva koje je direktno odgovorno za srozavanje dostojanstva radnika ispod svake mere. On podržava i nastavlja politiku koju je njegov prethodnik vodio, kune se u Vučićevu katastrofalnu politiku stranih investicija i ima partijarhalan odnos prema radnicima koje očigledno posmatra kao nepismenu i zavisnu gomilu.1 Zakoni koji su doneti za kratko vreme ministrovanja gospodina Đorđevića podjednako su loši kao izmene Zakona o radu iz 2014. godine. Prisetimo se Zakona o zaposlenima u javnim službama, Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, najavljenog Zakona o sezonskim radnicima. Nema dakle nijednog razloga zašto bi se Đorđević smatrao prijateljem prvomajskog protesta. Naprotiv, u pitanju je jedna od najlicemernijih predstava koje je vlast – u saradnji sa sindikatima – ikada organizovala. A svi oni koji su došli na protest u dobroj veri, da pokažu da nas ima i da se ne damo, mogu se smatrati prevarenima i izigranima.

A sindikati? Oni nisu skupili 5.000 ljudi kako je predsednik Saveza samostalnih sindikata Orbović rekao, već jedva preko 1.000 (hajde da poverujemo policiji da ih je bilo oko 2.000). Mnogi od njih su otišli upravo dok im se Orbović obraćao, sipajući niz fraza koje ništa ne znače i kojima se zapravo nastavlja agonija sindikata, umesto da se predstavi jasan plan protesta, štrajkova i pritisaka na državu. Ovi sindikati to ne mogu i ne umeju. Ovi sindikati jesu država i državni su onoliko koliko i sam ministar Đorđević. Otuda se on oseća sasvim lepo i komforno na čelu sindikalne kolone, jer se nalazi među svojima. Kada je grupa mladih ljudi okupljenih u Levi samit Srbije pokušala da kaže ministru šta misli o njemu i njegovom prisustvu, policija je privela nekolicinu njih iako nisu radili ništa protivzakonito. Koliko je poznato, niko od sindikalnih predstavnika se nije zabrinuo za njihovu sudbinu, krenuo sa aktivistima do policijske stanice ili – a ovo bi bilo sasvim u duhu solidarnosti, da je ima – okrenuo celu protestnu kolonu pred stanicu policije gde su odvedeni. To bi bila demonstracija nepokorivog duha sindikalizma. Umesto toga, ministar i sindikalci su verovatno već bili negde na ćevapima. Solidarnost je njima nepoznata, jer se sindikalizmom bave – čast retkim izuzecima koji postoje! – da bi realizovali svoje sebične interese. I nema državne mere usmerene protiv radnika koja bi ih naterala da se odreknu svog dobrog života zarad očuvanja radničkih prava.

Kao u crtanom filmu, sindikalna torta je izvrnuta i dno je dospelo na vrh. Sledeće godine u ovo vreme biće služen parastos sindikalnom organizovanju koje je danas i zvanično umrlo u Srbiji. Osim ukoliko oni koji su danas sasvim ispravno i pametno bojkotovali sramni skup ne uspeju da se izdignu iznad države koja preti da ih uguši, i organizuju neku novu radničku snagu i energiju. Pa da krenemo ispočetka, da se vratimo u 19. vek i izborimo sebi još jednom prava koja nam pripadaju kao civilizacijska tekovina.

Peščanik.net, 02.05.2018.

Srodni link: Dejan Ilić – „Jebo vas ministar“

________________

  1. Ministar poručio radnicima za praznik: Red, rad i disciplina