Natpis: Prgava familija
Foto: Peščanik

Nešto je ozbiljno otišlo do đavola sa vladajućom Srpskom naprednom strankom, koja je do juče bila „besprekorna mašina“, kako se o njoj svojevremeno izrazio njen lider i ideolog Aleksandar Vučić. Nestala su iz javnosti sva ona draga lica koja su je do pre mesec dana predstavljala kao stranku mladosti, rada, preduzetništva i prosperiteta. Ponajpre, kao stranku ljubavi za svog vođu. Umesto svih njih, nakon pada satelitskog kriminalnog krila, oličenog u kriminalcu Veljku Belivuku, na svim ekranima ostao je samo Predsednik da se sam bori sa „osamostaljenim delovima“ sopstvene partije. Šta se to dogodilo? Običnom građaninu ove zemlje, koji prati vesti preko režimskih kanala, teško pada ova nova dilema koja se postavlja kao ključna za razumevanje državnog kursa, ne samo vakcinacije, već i revakcinacije, daljeg hapšenja, privođenja i poligrafisanja. Više niko nije bezbedan u toj monolitnoj SNS tvrđavi, jer kako se ispostavilo u proteklom periodu, koji je kulminirao demonstracijom „pameti i snage“ vođe u obračunu s (osamostaljenom) mafijom, došlo je do ozbiljnih zloupotreba u sistemu.

Običan građanin bi trebalo da shvati da se državotvorna SNS suočila sa ozbiljnom zaverom, koja je izgleda kovana godinama i to, kako zakonitosti političkog trilera nalažu, u neposrednoj okolini samog vođe. Njegovi najomiljeniji ministri, najodaniji poslušnici, šefovi i direktori različitih institucija, agencija i javnih preduzeća, urotili su se protiv države, odnosno protiv njega, što se, prema zvaničnoj državnoj ideologiji, stapa u jednu instancu. Novi šef policije Aleksandar Vulin izašao je u javnost sa ozbiljnim brojevima o prisluškivanjima Predsednika. Dekodirana su čak 44 telefona pripadnika kriminalnog klana, na osnovu čijih transkripata je utvrđena „zloupotreba sistema i da su se prisluškivali ljudi koji nisu morali, ali su stavljeni na mere zato što se znalo da će biti u komunikaciji s predsednikom Vučićem i članovima njegove porodice“. Starog šefa policije Nebojše Stefanovića već nedeljama nije bilo u medijima, oglasio se tek juče kasno popodne, pokušavajući da uhvati korak sa narativom koji je lansiran sa Andrićevog venca. „Nema sumnje da je krajnji cilj zavere protiv predsednika Srbije Aleksandra Vučića bio nasilno preuzimanje vlasti i države!“, rekao je Stefanović, „Kriminalna operacija tog obima ne bi bila moguća bez podrške nekoga iz samog vrha države i verujem da će svi koji su u tome učestvovali završiti u zatvoru!“

Bio je ovo zaista očajnički pokušaj ministra Stefanovića, nekada Vučićeve desne ruke, da se u odsudnim trenucima za partiju, prikopča na stranu onih koji će preživeti potop nakon pada kriminalnog klana Belivuka. Ali izgledi su mu mali, jer su se provereni kadrovi SNS-a, poput Miloša Vučevića, gradonačelnika Novog Sada, već izjasnili po tom pitanju. U izjavi za Novosti, Vučević je ukazao da „u SNS-u postoje ljudi koji misle da su jači od Vučića“. Njegov, kao i Vulinov odgovor, što je ujedno poruka samog vođe, glasi da niko nije jači od Predsednika, čak i kada je on sam odgovoran za sve gluposti, nelegalne i kriminalne radnje koje su se događale ne samo poslednjih meseci, već proteklih devet godina.

Običan građanin dobro zna da monolitne partije kao što je SNS ne trpe nikakvu opoziciju unutar sebe, ne poznaju kategoriju frakcija, niti bi se ikada otvorile za mogućnost prihvatanja samostalnih i jakih kadrova mimo centralne ličnosti u partiji. Naprotiv, jaki su samo oni funkcioneri koji dovoljno često i snažno ponavljaju mantre predsednika partije, svedoče o njegovom radu, požrtvovanosti i životu. Takođe, naš građanin zna i to da kada dođe do neke afere za koju je odgovoran sam lider, onda u takvoj partiji mora da strada prvi ešalon ispod njega ili bar neki njegov deo, jer su oni, srazmerno raspodeli glavne partijske supstance vučićstva pojedinačno krivi u onoj meri koliko su izvoru bili približeni. Stefanović je u tom smislu bio obasut ozbiljnom milošću lidera, tako da bi sada mogao da posluži kao žrtveni jarac za čitav niz afera, od Savamale, preko Krušika i Jovanjice sve do poslednje afere prisluškivanja i povezanosti države sa kriminalnim klanom Belivuka. Zajedno s njim, u ambis bi trebalo da odlete čitave strukture koje su godinama, bez ikakve kvalifikacije i znanja, napredovale u hijerarhiji SNS-a i Ministarstva unutrašnjih poslova. Jedan takav pad već se dogodio kada je smenjen Stefanovićev kum Goran Papić, bivši zamenik načelnika SBPOK-a. Inače, zahtev za hapšenje Papića opozicija je upućivala već godinama republičkom javnom tužiocu, ali on je donedavno bio pod ozbiljnom zaštitom Predsednika.

Nema sumnje da će Vučić izaći kao pobednik iz ovog sukoba sa zaverenicima. Jedna poznata replika iz kultne predstave glasi: „Najgore je kada smo mi svuda oko nas“. Predsednik SNS-a i Srbije doveo je dramsku radnju ove farse upravo do te tačke kada se „on nalazi svuda oko sebe“, i sada je prinuđen da se obračuna sa tim odrođenim delovima Vučića. Rasuto vučićstvo će se nakon ove afere ponovo regrupisati i pravilno raspodeliti na vučeviće, orliće, jovanove i ostale kadrovike, koji bi trebalo da pokažu zadivljenost sposobnošću za samokritiku koju je vođa demonstrirao u najtežim danima. Naime, u pitanju je istarska malvazija, kojoj se on iz svog jajinačkog neznanja najpre podsmehnuo, da bi brže bolje na svom IG profilu „Budućnost Srbije“ objavio pokajnički video: „Ja sam pre neki dan u jednom političkom intervjuu napravio veliku grešku zbog koje se kajem i zbog koje im je iskreno žao. Ne zato što nisam rekao ono što mislim, ja stvarno nisam veliki ljubitelj malvazije. Ali sam, svakako, neko ko nema nikakva prava da vređa trud i rad vinogradara i vinara koji se bore za svoj proizvod i koji naporno rade, koji marljivo rade da taj svoj proizvod prodaju na tržištu“. Običan građanin zna da Vučić zapravo nikada ne greši, ali isto tako zna da ova izjava nema nikakve veze sa istarskim vinarima, već se odnosi na greške koje je napravio sa „SNS malvazijom“ koja ga je toliko ošamutila da više ne zna gde udara. Naravno, ovu vest je prvi preneo TANJUG, novinska agencija koja od danas više ne postoji ni u APR-u, ali uredno nastavlja da radi kao da se ništa nije dogodilo.

Peščanik.net, 10.03.2021.


The following two tabs change content below.
Saša Ilić
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.
Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)