Jednoobrazno-isticanje-razlicitosti

Početkom godine u bioskope je stigao film „Divergentni“.[1] Reč je o ekranizaciji prvog dela trilogije „Divergentni“, „Pobunjeni“ i „Odani“ američke autorke Veronice Roth.[2] Ti romani objavljeni su u periodu 2011-2013. i pripadaju posebnom žanru literature za mlade – naučnofantastičnoj distopiji. Istom žanru pripada i trilogija „Igre gladi“ američke autorke Suzanne Collins. Svoje knjige Collins je objavila u periodu 2008-2010. Godine 2012. videli smo film „Igre gladi“, snimljen prema prvom delu trilogije. U 2013. je prikazan i drugi deo „Lov na vatru“, a očekuju se još dva nastavka po predlošku poslednjeg dela trilogije. Dok čeka da na bioskopskom platnu vidi kraj prve priče, publika je 2014. već uvedena u novi filmski serijal „Divergentni“. U obe trilogije glavna junakinja je šesnaestogodišnja devojka jakog karaktera, visprena, veoma spretna i iznenađujuće telesne snage. Obe trilogije tematizuju nepravedne društvene poretke i mogućnost da im se pruži otpor. Prema žanrovskim pravilima distopije, i u „Igrama gladi“ i u „Divergentnima“ preispituju se šanse za menjanje postojećeg i izgradnju boljeg sveta. I u štampanom i u filmskom izdanju, obe trilogije ostvarile su veliku zaradu. „Igre gladi“ spadaju u dvadesetak finansijski najuspešnijih filmova ikada snimljenih. Stoga ne čudi što se i književna i filmska industrija trude da održe korak i sačuvaju inerciju početnog uspeha. U toj želji nema ničeg neobičnog. Čudi međutim niz podudarnosti između ova dva izdavačka i filmska poduhvata, koje se teško mogu dovesti u vezu s uobičajenim shvatanjem književnosti uopšte i književnosti za mlade posebno. Za filmsku industriju važe nešto drugačija pravila, pa bismo čitavu stvar mogli da vidimo i kao prodor producentske logike u zabran književnosti i izdavaštva. Šta to u stvari znači i o kakvoj književnosti tu govorimo?

Logika filmske industrije vođena zaradom

Pođimo od jedne filmske podudarnosti koja lako upada u oči i sugeriše o čemu se zapravo radi: mislim na sličnost između dve glumice u glavnim ulogama u ovim ekranizacijama, koja potpuno odgovara sličnosti između junakinja dveju trilogija. Nešto mlađa od njih Shailene Woodley – koja igra divergentnu (ili, jednostavno, drugačiju, različitu) Beatrice Prior iz novije trilogije – često se u intervjuima žali što novinari i kritičari ne propuštaju da naglase njenu fizičku sličnost sa Jennifer Lawrence, koja se pojavljuje kao Katniss Everdeen u „Igrama gladi“. Kao i Lawrence pre par godina (pre nego što je dobila Oscara 2013. i ušla u red velikih glumica), Woodley je zvezda u usponu i sva je prilika da su je producenti izabrali za glavnu ulogu u „Divergentnima“ pored ostalog i zato što i likom i glasom i načinom glume neodoljivo podseća na svoju malo stariju koleginicu iz prethodnog serijala. Dva nastavka iz prve filmske trilogije i prvi deo iz druge spadaju u visokobudžetne filmove i po uloženim sredstvima za njihovu realizaciju i po izboru glumaca (u drugoj trilogiji, u jednoj od većih uloga pojavljuje se i izuzetna Kate Winslet), pa nema sumnje da su pravljeni sa velikim ambicijama koje se delom moraju ticati i očekivane zarade. Pri tom je očito da se autori kasnijeg serijala čvrsto naslanjaju na uspeh prethodnog i žele da ga ponove upravo ponavljanjem njegovih osnovnih elemenata. Isto se može reći i za književno delo Veronice Roth u odnosu na priču Suzanne Collins.

Na planu vizuelnih sličnosti, upadljiva je i podudarnost simbola vatrenih krugova koji su se našli i na koricama i na plakatima za „Igre gladi“ i „Divergentne“. Nešto manje pažljivi čitalac lako bi zbog korica mogao pomešati dve knjige, što je svakako bila jedna od intencija izdavača: da čitalac kome su se dopale „Igre gladi“ već na prvi pogled prepozna slično štivo u „Divergentnima“. O odnosu između knjiga i filmova „Igre gladi“ i „Divergentni“ svakako treba primetiti i to da su u oba slučaja ekranizacije znatno kvalitetnije i uverljivije od literarnih predložaka. To se ne događa često, uglavnom su književna dela uspelija od filmova koji su snimljeni po njima. Za to ima više razloga: ukratko, filmovi su obično tek jedna od mogućih interpretacija i ma koliko da su uspešni i uverljivi, gotovo redovno im je značenje siromašnije od književnog teksta koji tumače, pored ostalog i zato što taj tekst ne mogu verno i do kraja vizuelno predstaviti. Šta nam to govori o romanima iz ove dve trilogije? Rekao bih da tu imamo posla sa jakim novim trendom u popularnoj književnosti za mlade: radi se o nekoj vrsti generičke (opšte ili bezlične) književnosti ili književne konfekcije (koja se piše prema „standardnim veličinama“ publike kojoj se obraća). Stoga nema razloga čitati neku od tih knjiga više puta – svako novo delo tako liči na prethodno da mladi čitalac ima utisak da sve vreme čita jednu knjigu. Po čitanju može mirno da je baci i kupi novu, istu takvu.

„Generička književnost“

Sumnja koju pobuđuju „Igre gladi“ i „Divergentni“ – dakle romani iz ove nove književne kategorije (konfekcije) – svodi sa na pitanje da li su ih zaista napisale osobe potpisane kao njihove autorke? Ako jesu, kako je moguće da dve osobe pišu na gotovo identičan način? To je malo verovatno. Sva je prilika da imamo posla sa autorskim timovima koji prema utvrđenim pravilima dopunjuju početnu zamisao o priči i karakterima i razrađuju osnovni zaplet. Sasvim je moguće da su na ideju o „Igrama gladi“ i „Divergentnima“ zaista došle Suzanne Collins odnosno Veronica Roth, ali je takođe izvesno da su dijaloge prema njihovoj zamisli ispisali i karaktere razvili takozvani pisci iz senke, jer se u toj meri podudaraju narativni stilovi u ove dve trilogije. U kolektivnom radu, gde je autorstvo u drugom planu, nije problem ni preuzeti modele već uobličenih junaka iz drugih priča. Betrice Prior jeste književna replika Katniss Everdeen. Sve to su priznati postupci u industriji pravljenja filmova, ali se do sada nismo sa tim susretali u književnosti izvan okvira onoga što se nekada nazivalo „petparačkim romanima“. Danas se slični romani nameću kao relevantna literatura za mlade. I ne bi bilo u tome ništa sporno, da takav tržišni pristup književnosti nije u koliziji sa učincima koji su joj svojstveni.[3]

Kolektivni rad nužno vodi ka siromašnijem književnom tekstu naprosto zato što se prethodno moraju odrediti smernice i obrasci kojih će se pridržavati svi članovi autorskog tima kako bi delo na kraju bilo ujednačeno i celovito. Jednostavno pripovedanje u prvom licu u sadašnjem vremenu (zbog izostanka razlike između pripovednog i doživljajnog „ja“,[4] ova kruto zadata i nepromenljiva narativna perspektiva s vremenom postaje izrazito dosadna), jaka dominacija dijaloga nad šturim opisima, slab unutrašnji život likova (iz čega nužno sledi plošnost njihovih karaktera), neobično svedene leksika i sintaksa (utisak je da se u naraciji ne koristi više od nekoliko stotina različitih reči) mogu naravno biti odlike svesno izgrađenog autorskog stila, ali onda ima razloga za tvrdnju da je to loše izabran stil i za „Igre gladi“ i za „Divergentne“. Opisi distopijskog krajolika moraju biti podrobni i bogati detaljima pošto je reč o viziji koju autor i čitalac po prirodi stvari ne mogu da dele, pa prvi mora da se potrudi da potonjem predstavi svoj zamišljeni svet.[5] Na sličan način, psihički život likova u tom izmišljenom svetu takođe mora biti pažljivo dočaran čitaocu naprosto zato što mu sopstveno iskustvo nije dovoljno da razume osobe koje žive u njemu nepoznatim okolnostima.

Niz tih i sličnih tekstualnih ograničenja čini da „Igre gladi“ i „Divergentni“ više liče na scenarističke predloške nego na valjano uobličena književna dela. Za „Divergentne“ je očigledno da je autorka (sa timom saradnika) više računala na vizuelnu dopunu filma (ovde uzgred treba reći da je i muzika u filmu odlična) i napor glumaca da uverljivo predstave karaktere, nego na vlastito književno umeće.[6] U knjizi praktično nema nijednog podrobnijeg opisa (što uspešno kompenzuje upečatljiva filmska scenografija). Emocije junaka osciliraju od jedne krajnosti do druge bez vidljivog razloga. Njihovi postupci i sudovi u velikoj meri su neutemeljeni, pa ostaje na glumcima da pronađu pravu meru ekspresije i gestikulacije te tako popune praznine ili isprave nelogičnosti u tekstu. Na više mesta film uspešno razrešava problematična mesta u prvoj knjizi trilogije ili tako što ih izostavlja ili tako što ih menja ili, pak, tako što menja redosled događaja i time postiže njihovu veću uverljivost (što bi moglo da znači i da se žurilo sa izdavanjem knjige sa idejom da se nedostaci otklone prilkom pravljenja scenarija za film). Naravno, moguće je da je autorka namerno prepustila čitaocima da „nadograde“ tekst po sopstvenom nahođenju, što se i inače događa prilikom čitanja (ne postoji književni tekst koji sve može da predstavi; svaki književni tekst računa na kreativnu „saradnju“ čitaoca).[7] Međutim, ta pomisao nas zavodi na krivi trag. Takva identifikacija čitaoca sa tekstom u ovom slučaju ne samo što nije moguća nego je možda i nepoželjna.

Književnost skrojena prema „standardnim veličinama“ čitalaca

Uobičajena čitalačka identifikacija vodi ka uživljavanju u tekst i saosećanju sa njegovim junacima: to je jedan od osnovnih učinaka književnog štiva. U „Divergentnima“ je, međutim, čitalac naveden da samoga sebe projektuje u tekst: umesto da (delimično) zaboravi na sebe i saživi se sa likovima,[8] on mora poći od sebe da bi uopšte nešto shvatio u knjizi. Tu nema ni traga od identifikacije i saosećanja sa likovima, to je osujećeno manjkavostima priče. U najboljem slučaju, čitalac saoseća sa samim sobom. To je upravo osećanje koje imamo kada igramo video igre. Dobra književnost može da pruži mnogo više od toga. Važno je to naglasiti posebno kada govorimo o književnosti za decu i mlade. Kod čitalaca u tom osetljivom formativnom uzrastu literatura treba da širi opseg osećanja i razumevanja, a ne samo da potvrđuje već stečene emocije i navike u rasuđivanju i zaključivanju ograničene na lično iskustvo. Pored toga, ona treba da podstiče čitaoce da svet vide i „tuđim očima“, da uočavaju detalje i sklapaju ih u smislenu celinu. Umesto toga, „Igre gladi“ i „Divergentni“ redukuju sliku sveta na nekoliko proizvoljno izabranih šturih crta.

I to naravno nije sve: plošna karakterizacija junaka trilogija Veronice Roth i Suzanne Collins stvara utisak o njihovoj intelektualnoj i emocionalnoj manjkavosti – oni često ne primećuju ono što je čitaocu odmah jasno. U veoma pojednostavljenom fikcionalnom svetu koji naseljavaju prozirni karakteri, nesposobnost likova da razumeju kako događaje tako i jedni druge najčešće deluje kao puka glupost. Stoga i odluke koje oni donose izgledaju proizvoljno i neobjašnjivo: ne vide se razlozi za njih. Problem je tim veći što te odluke vode ka iznenadnom i spasonosnom razrešenju u poslednji čas. Drugim rečima, napetost se postiže bezrazložnim odlaganjem adekvatne reakcije junaka, da bi u poslednji čas sve neočekivano bilo izvrnuto naglavce, a junak u trenutku neobjašnjivog prosvetljenja doneo pravu odluku i postupio onako kako je mogao i trebalo mnogo ranije da postupi, samo što tada nije bio u stanju da misli. A što nije mislio, za to čitalac neće dobiti prihvatljive razloge. Kada su stvari tako postavljene, očekivano je da slučajnosti imaju veliki uticaj na tok priče. One tu stupaju na mesto na kome bi u bolje sklopljenim narativama stajao karakter junaka i njihovo međusobno delovanje. Kada priča više zavisi od slučaja nego od osobina junaka i prirode događaja o kojima se pripoveda, onda je to – loša priča. Razume se, nije sva književnost u kojoj slučaj upravlja fabulom nužno loša. Stvar je u tome da ovde slučajnosti stoje umesto valjano motivisanog postupanja karaktera.

Očekivani uspeh

Kao ni „Igre gladi“, „Divergentni“ nemaju dobro osmišljenu priču ni logično razvijene likove; a opet, reč je o delima koja bude pažnju brojne publike i bogatih filmskih producenata. Šta je to što mlade i odrasle privlači ovoj, videli smo, u više smisla manjkavoj književnosti? U traženju odgovora, možemo poći od njene prilagođenosti okruženju u kojem odrastaju čitaoci (već smo rekli da se ona kroji prema njihovoj meri). Kao u „Igrama gladi“, i u „Divergentnima je snažno prisutna „estetika“ video igara. Autori knjiga i filmova iz ovih trilogija očito izlaze u susret navikama mladih „konzumenata“ bez želje da ih menjaju i preispituju. Pored toga, oba serijala dosledno primenjuju model rijaliti programa. U „Divergentnima“ se svi događaji sve vreme snimaju sveobuhvatnom mrežom kamera, a te slike se prenose do ekrana u štabu za nadgledanje. Neprekidna izloženost junaka tuđem pogledu (fukoovska metafora panoptikuma doslovno se realizuje i u ovim delima) za mlade čitaoce i gledaoce je stvar iz svakodnevice, čije tematizovanje ne vodi nužno i potrebi da se ona promeni.

To, međutim, nije sve. U jednom svom aspektu, obe trilogije su veoma provokativne na emancipatorski način. I „Igre gladi“ i „Divergentni“ tematizuju aktuelna pitanja od globalnog značaja. Zaplet „Divergentnih“ može se bez ostatka svesti na pobunu protiv manipulativnih vlasti. Cilj te pobune je osvajanje slobode i prava na pristojan život za svakog pojedinca. „Divergentni“ jasno predočavaju razne oblike manipulacije i legitimacijske obrasce na kojima oni počivaju. I svaki od tih obrazaca je u romanu dosledno raskrinkan i obesmišljen,[9] za šta su upotrebljene jake slike masovnih zločina, egzekucija, zlostavljanja i proterivanja. U tom smislu, roman je nemilosrdan prema svojim mladim čitaocima: bez zazora im predočava najružniju sliku sveta. U tom svetlu, reklo bi se da „Divergentni“ imaju veliki slobodarski potencijal, što ih čini gotovo idealnom literaturom za mlade.

Problem je, međutim, u tome što je ta snažna emancipatorska poruka upakovana u tekst koji je po svim svojim odlikama praktično negira. To bi se moglo formulisati i ovako: za pravo svakog pojedinca na pristojan život, slobodu i različitost zalaže se tekst koji ni po čemu nije poseban, a u nekom smislu ni slobodan od zahteva da ostvari zaradu koji pred njega postavljaju izdavačka i filmska industrija. Pod izgovorom borbe za pravo na posebnost mladima se potura generički tekstualni proizvod u kome nema ničega što bi se videlo kao izuzetno. Pošto je tu reč o literaturi koja se danas na razne načine nameće mladima i koju zauzvrat mladi u velikom broju prihvataju, ostaje pitanje kako prema njoj treba da se odrede škole i, posebno, nastavnici književnosti. Paradoks koji je u središtu te nove književnosti za mlade upućuje na zaključak da bi najgore od svega bilo da se ona u školama ignoriše.

Školegijum, br 9, oktobar 2014, štampano izdanje

Peščanik.net, 29.10.2014.

Srodni link: Škola za petparačke priče

———–    

  1. „Divergent“, reditelj Neil Burger, u glavnim ulogama Shailene Woodley, Theo James, Ashley Judd, Kate Winslet.
  2. Sva tri dela prevela je Jasmina Marković Karović. Prve dve knjige prevoda objavljene su 2013, a treća 2014. godine.
  3. Par reči o tržišnom pristupu književnosti: barem od vremena ogromnog uspeha serijala „Harry Potter“, izdavačka industrija pribegava pažljivom planiranju novih naslova čiji je jedini cilj što veća zarada. To planiranje sastoji se iz više segmenata: rade se pažljiva i široka istraživanja navika i želja čitalačke publike razvrstane po raznim kategorijama, među kojima su jedne od važnijih uzrast i pol čitalaca; na osnovu dobijenih rezultata autorski timovi rade na oblikovanju priče i karaktera; smišlja se paralelna priča o osobi koja će se predstaviti kao autor; priče moraju biti podesne za prenošenje u druge medije; kada je reč o mladim čitaocima, ti drugi mediji su film i video igre. Tim „pretakanjem“ jednog te istog proizvoda ostvaruju se višestruke zarade.
  4. Radoznalog čitaoca, zainteresovanog da nešto sazna o razlici između doživljajnog i pripovednog „ja“ upućujem na izvanrednu knjigu Umberta Eca „Šest šetnji pripovjednim šumama“ (preveo Tomislav Brlek, Algoritam, Zagreb, 2005) u kojoj su pregledno objašnjeni svi osnovni pojmovi korisni za opis i razumevanje narativnih strategija.
  5. Neka se čitalac priseti opisa u naučnofantastičnim pričama J. G. Ballarda i odmah će mu biti jasno na šta se ovde misli. Drugi pisac na koga se ovde iz žanrovskih razloga možemo opravdano pozvati je William S. Burroughs. Njemu je bilo svojstveno da praktično kopira pripovedne stilove iz petparačke literature. Uprkos tome, nijednog trenutka u njegovoj prozi ne možete osetiti da nedostaje jak autorski pečat.
  6. Tek jedan primer: jedan od lajtmotiva trilogije je grupno iskakanje iz voza u pokretu. Kada se čitaju knjige, to iskakanje ne ostavlja nikakav poseban utisak jer je opisano na jezički veoma oskudan način. U filmu, te scene su izuzetno upečatljive. Zbog toga film ostavlja znatno bolji utisak od knjige. Razume se, ima u književnosti opisa sličnih prizora sa kojima se ne može uporediti nijedna filmska sekvenca. Prisetimo se scene sa početka romana „Podzemlje“ Dona DeLilla, kada grupa dečaka bez karte pokušava da uđe na stadion. (Don DeLilo, „Podzemlje“, preveo Zoran Paunović, Geopoetika, Beograd, 2007). Odmah da se razumemo, ovde uopšte nije reč o nadmoći „visokih“ nad „niskim“ žanrovima; da bi to bilo jasno, namerno sam u prethodnoj beleški pomenuo Williama S. Burroughsa. Naprosto se radi o jezičkom umeću koje mogu, a ne moraju, posedovati i autori „visoke“ i autori „niske“ književnosti.
  7. I ovu osobinu književnog teksta lepo je predstavio i objasnio Umberto Eco u svojim „šetnjama kroz pripovedne šume“. Vidi belešku 4.
  8. „Ulaženje“ čitaoca u štivo često je bilo predmet pripovedanja. Kada je reč o romanima za mlade, setimo se „Beskrajne priče“ Mihaela Endea (prevela Mirjana Popović, Prosveta, Beograd, 1985) i uspeha koji je taj roman doživeo posle svoje filmske ekranizacije. Što se tiče literature za odrasle, nezaobilazan je roman Itala Calvina „Ako jedne zimske noći neki putnik“ (preveo Pavao Pavličić, Znanje, Zagreb, 1981), čiji su eksplicitni književnoteorijski pandan Ecove „šetnje“.
  9. Zaplet romana vrti se oko ideje da su karakter i uspeh u životu predodređeni genima. Ta tema je u dvehiljaditim, posle gotovo čitavog veka, ponovo postala aktuelna u Sjedinjenim Državama, po objavljivanju rezultata pseudoistraživanja na osnovu kojih se tvrdi da je za siromaštvo Afroamerikanaca i za njihove sužene profesionalne mogućnosti kriv sastav njihovih gena, a ne sistematska diskriminacija kojoj su izloženi. Ove kvazinaučne studije naišle su na žestoku kritiku i uspešno su osporene, ali je njihov uticaj na javno mnjenje u Sjedinjenim Državama ostao i dalje velik. „Divergentni“ predstavljaju književni odjek tih rasprava, pri čemu se autorka jasno svrstava na stranu kritičara. Zanimljivo je ovde podsetiti se na naučnofantastični film „Gattaca“ iz 1997, reditelja Andrewa Niccola, sa Ethanom Hawkeom, Umom Thurman i Judeom Lawom u glavnim ulogama, koji se bavi istovetnom temom kao i „Divergentni“ i u tom smislu čini pozadinu na kojoj treba tumačiti potonji film. U svojstvu preteče „Gattacca“ jasno razotkriva i slabosti priče i karakterizacije u „Divergentnima“.

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)