Izveštavanje Borbe o odluci Vlade da isplati milion dolara za rešenje slučaja Kovačević i da tu odluku proglasi državnom tajnom s pravom je uznemirilo javnost. Još više je naravno zabrinjavajuća namera policije da ispituje novinare Borbe povodom odavanja državne tajne – tajne koja pritom nikako nije ni smela da bude tako klasifikovana. S druge strane, ministar policije je u nedelju izjavio kako odluka o isplati novca još nije doneta, već je samo bila razmatrana na Vladi.
U ovom tekstu poći ću od pretpostavke da Vlada još nije donela definitivnu odluku o slučaju Kovačević, i pokušaću da, Vladi u korist, ponudim praktično, jednostavno i jeftino rešenje za slučaj Kovačević, u dve moguće varijante. (Smatrajte to besplatnim pravnim savetom, pro bono publico.)
Kako je Vesna Rakić-Vodinelić dobro objasnila u Peščaniku, Vlada je mogla da ponudi taj milion dolara kao naknadu za dva zasebna protivpravna akta. Prvo, moguće je da su pare namenjene kao odšteta samom Brajanu Stajnhaueru. Ako je to zaista tako, plaćanje te naknade od strane države Srbije bilo bi bez osnova, jer država Srbija samom Stajnhaueru nije pričinila nikakvu štetu. Štetu je dakako navodno prouzrokovao jedan srpski državljanin, ali ni po međunarodnom ni po domaćem pravu države ne odgovaraju za akte svojih državljana, već samo za akte svojih organa ili agenata.
Drugo, moguće je da su pare namenjene kao odšteta Vladi SAD, usled protivpravnog delanja srpskog konzularnog službenika. Sasvim je nesporno da je dotični konzularni službenik uzrokovao međunarodnopravnu odgovornost Republike Srbije. Za razliku od običnih državljana, Srbija odgovara za akte svojih organa, poput konzularnih službenika, a taj konzularni službenik jeste prekršio međunarodne obaveze Srbije. Mešanje diplomatskih i konzularnih predstavnika u unutrašnju nadležnost države domaćina kršenje je i Bečke konvencije o konzularnim odnosima a i opšteg, običajnog međunarodnog prava (vidi npr. Asylum (Colombia v. Peru), I.C.J. Reports 1950, p. 275). Izdavanjem putne isprave Kovačeviću, dotični konzularni službenik mu je svesno omogućio da napusti SAD, protivno nalogu američkih sudova.
Srbija dakle jeste prekršila svoje međunarodnopravne obaveze prema SAD, te za to snosi odgovornost i obavezu da SAD pruži reparaciju. Reparacija je pre svega stvar dogovora između Srbije i SAD, i može imati oblik novčane naknade. Ali, i bez takvog dogovora, najosnovniji način na koji Srbija može ispuniti svoju obavezu reparacije prema SAD je tzv. povraćaj u pređašnje stanje, ili restitutio in integrum. Takav povraćaj podrazumeva mogućnost da Srbija nastalu povredu otkloni, kao da je nije ni bilo. U ovom slučaju, Srbija to jednostavno može da učini time što bi izručila Kovačevića SAD.
Ali, reći će skeptici, Srbija ne može da izruči Kovačevića, jer Ustav zabranjuje izručenje domaćih državljana. To je sasvim netačno. Takvu odredbu zaista su sadržavali stari Ustav Srbije iz 1990. i Ustav SRJ iz 1992, ali novi Ustav Srbije iz 2006. nijednom rečju ne zabranjuje izručenje domaćih državljana. Takve odredbe u Ustavu jednostavno nema. Ono što jeste tačno to je da Zakonik o krivičnom postupku (ZKP), koji reguliše postupak ekstradicije, i koji je inače i napisan u vreme dok su relevantni ustavni akti još zabranjivali ekstradiciju domaćih državljana, u članu 540, stav 1, tačka 1, propisuje da lice čije se izdavanje traži ne sme biti državljanin Srbije. Šta ćemo onda? Zar ZKP ne zabranjuje izručenje Kovačevića?
Ne baš. Podsetimo se da Kovačević ne boravi u Srbiji tek kao obični begunac od pravosuđa neke strane zemlje. Njegov boravak u Srbiji posledica je međunarodnopravnog delikta države Srbije, i Srbija – za razliku od nekih drugih begunaca koji su se Srbije dokopali sami – ima neposrednu obavezu prema SAD da posledice tog delikta otkloni, tj. da izvrši povraćaj u pređašnje stanje time što bi Kovačevića izručila. Ta obaveza izvire iz opšteg međunarodnog prava i ona postoji nezavisno od domaćeg prava (vidi članove 32 i 35 Članaka o odgovornosti država Komisije za međunarodno pravo). Ustav Srbije, u članu 16, stav 2, propisuje da su „opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju.“ Član 194, stav 5 Ustava dalje predviđa da „zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava.“
Dakle, po samom Ustavu obaveze iz opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava, kakve su i obaveze o odgovornosti država, sastavni su deo domaćeg pravnog poretka i imaju primat nad običnim zakonima, kakav je ZKP. Po članu 142 Ustava domaće sudovi svoje odluke mogu zasnivati i na pravilima međunarodnog prava, a po članu 16 Ustava ta pravila neposredno se primenjuju. Član 540 ZKP stoga ne može biti prepreka za izručenje Kovačevića, jer nad njim sasvim jasno, po Ustavu Srbije, prevagu imaju pravila međunarodnog prava.
Čak i kad bi ZKP bio prepreka izručenju Kovačevića – a nije – Narodna skupština može da ZKP promeni, jer se zakoni upravo i menjaju kad ne valjaju. Zabrana izručenja sopstvenih državljana ionako je relikt devetnaestovekovnog evropskog političkog nacionalizma, stava da strani sudovi po definiciji našim državljanima ne mogu pružiti pravično i nepristrasno suđenje. Takav stav naravno potpuno je neargumentovan i neodrživ. Treba primetiti i da pravo SAD ne zabranjuje, niti je ikada zabranjivalo izručenje sopstvenih državljana. Drugim rečima, da je Stajnhauer prebio Kovačevića (a ne obratno) u Beogradu i onda pobegao u Ameriku, Amerika bi njega mogla izručiti Srbiji.
Umesto opšte zabrane izručivanja sopstvenih državljana, ZKP bi se mogao izmeniti odredbom da će ekstradicioni sud odbiti izručenje ukoliko u konkretnom slučaju postoje ozbiljni razlozi da se veruje da u državi koja traži izručenje licu čije se izručenje traži neće biti omogućeno pravično i nepristrasno suđenje (slična odredba već postoji u pogledu torture i nečovečnog postupanja u članu 548, stav 2 ZKP, a ista pravila sadrže i međunarodni ugovori o ljudskim pravima). Tada bi na Kovačeviću bilo da pred našim sudom zaista pruži neki dokaz da bi američko pravosuđe prema njemu nepravično postupalo, umesto da takve tvrdnje iznosi po novinama.
Da bi se ZKP izmenio – mada to, ponavljam, nije neophodno – potrebno je samo nekoliko dana skupštinskog rada, koji sigurno daleko manje koštaju od milion dolara. Time bi se dakako i Vladi i Skuštini dala prilika da pokažu svu efikasnost novousvojenog skupštinskog Poslovnika. Naravno, na Vladi je da plati političku cenu za ovakvu izmenu; ako bi nje i bilo, i ona bi sigurno bila daleko manja od opšte blamaže koju je Vlada poslednjih dana sama sebi priredila.
Peščanik.net, 23.02.2009.
