U noći 6. juna uništena je brana Nova Kahovka u Ukrajini, u okolnostima koje su još uvek nejasne. Hiljade ljudi su u opasnosti, dok će devastacija zajednica i životne sredine nizvodno od brane biti ogromna. Izgleda da se brana u potpunosti urušila, dok se rezervoar iza nje praznio velikom brzinom. U ovom tekstu ću samo ukratko izložiti relevantni okvir međunarodnog humanitarnog prava u vezi sa napadima na brane i kako se ono primenjuje na činjenice koje su nam poznate. Za više detalja o pravilima koja regulišu napade na brane, čitaocima skrećem pažnju na dva veoma iscrpna teksta koja je prošle godine napisao moj prijatelj i kolega Majk Šmit, za platformu Articles of War (ovde i ovde).
(1) Atribucija (pripisivost) – kako stvari stoje, još nije jasno ko je uništio branu. Ukrajina optužuje Rusiju, a Rusija optužuje Ukrajinu. Mada se sve zajednice pogođene rušenjem brane nalaze na ukrajinskoj suverenoj teritoriji, mnoge od njih su u oblastima koje Rusija kontroliše i koje je (protivpravno) anektirala. Štetne posledice uništenja brane su takve (uključujući, na primer, prekid vodosnabdevanja Krima) da iz same činjenice rušenja brane ne možemo sa sigurnošću zaključiti ko je to uradio, odnosno u čijem je to bilo interesu. Meni se, naravno, čini verovatnijim da su branu uništile ruske snage, ali to nije nešto što se prosto može pretpostaviti.
(2) Relevantna pravila međunarodnog humanitarnog prava (MHP) odnose se na „napade“, koji se članom 49(1) Dopunskog protokola I uz Ženevske konvencije definišu kao bilo koji „akti nasilja protiv protivnika, bilo da su ofanzivni ili defanzivni“. U ovom slučaju nije sasvim jasno da je do uništenja brane došlo usled takvog napada. Ako je brana oštećena ukrajinskim granatiranjem, kako tvrdi Rusija, onda bi se to nesumnjivo kvalifikovalo kao napad po članu 49(2) Dopunskog protokola I, koji se primenjuje na „sve napade, bez obzira na kojoj se teritoriji preduzimaju, uključujući nacionalnu teritoriju koja pripada strani u sukobu, ali koja je pod kontrolom protivničke strane“. Ali ako je uništenje brane izazvala Rusija, na primer oštećenjem pokretne ustave, što je potom u katastrofalnom lancu događaja dovelo do urušavanja cele brane, manje je jasno da li bi se ovaj događaj mogao kvalifikovati kao „napad“. U načelu, MHP ne smatra napadima sabotažu vlastite brane, kao što Majk objašnjava u svom drugom tekstu. Ako bi, na primer, Ukrajina sabotirala branu koju drži pod kontrolom kako bi poplavila područje i sprečila ruske trupe da napreduju, ovo ne bi bio napad na branu u smislu međunarodnog humanitarnog prava, čak i ako su pritom poginuli civili. Iz perspektive Rusije, brana Nova Kahovka je upravo u takvoj situaciji, posebno zato što je bila pod njenom kontrolom – čak i ako su objektivno brana i cela teritorija pod ukrajinskim suverenitetom. Opet ću se ovde uzdržati od suda; moja poenta je samo to da postojanje „napada“ u smislu MHP nije očigledno pitanje.
(3) Ako je došlo do napada na branu, to bi predstavljalo kršenje MHP ako bi bilo u suprotnosti sa pravilima distinkcije, proporcionalnosti i mera predostrožnosti. (Ovde ću se pozabaviti samo sa prva dva).
(4) Što se tiče distinkcije (razlikovanja), pitanje je da li je brana bila vojni cilj, pa je time izgubila zaštitu kao civilni objekat. Po članu 52(2) Dopunskog protokola I, „vojni objekti su ograničeni na one koji po svojoj prirodi, lokaciji, nameni ili korišćenju efikasno doprinose vojnoj akciji, i čije potpuno ili delimično uništenje, zauzimanje ili neutralizacija u uslovima koji vladaju u to vreme pružaju određenu vojnu prednost“. Taj test se sastoji iz dva dela; oba moraju biti ispunjena. Brana nije vojni cilj po svojoj prirodi, ali može biti takva po svojoj nameni ili upotrebi. Pravo pitanje ovde je da li je brana „efikasno doprinosila vojnoj akciji“. Na primer, put preko brane može da se koristi za transport vojne opreme ili zaliha, ili bi proizvedena električna energija mogla da snabdeva vojne objekte. Za sada se ne čini da je to ovde bio slučaj. Drugo, uništenje brane može, u principu, pružiti „određenu vojnu prednost“, na primer ometanjem kretanja neprijatelja kroz pogođeno područje. Opet, oba dela testa moraju biti ispunjena – ako brana nije pružala efikasan doprinos vojnoj akciji, ne bi se kvalifikovala kao vojni cilj čak i ako bi njeno uništenje teoretski pružilo neku vojnu prednost. Suština je u sledećem – sve dok ne budemo znali ko je uništio branu i zašto, ne možemo zaključiti da li je brana bila ili nije bila vojni cilj. Meni se čini malo verovatnim da to jeste bila, ali to nije mogućnost koja se može isključiti. Obratite pažnju na relevantnost zvaničnih izjava strana u sukobu – ako obe države poriču da su uništile branu, to očigledno podriva svaku tvrdnju da je brana bila vojni cilj i da je njeno uništavanje doprinelo vojnoj prednosti.
(5) Kad je reč o proporcionalnosti, situacija je, rekao bih, jasnija. Prema članu 51(5)(b) Dopunskog protokola I, napad je nesrazmeran ako se „može očekivati da će izazvati usputne gubitke civilnih života, povrede civila, štete na civilnim objektima ili kombinaciju ovih dejstava, koja bi bila nesrazmerno velika u odnosu na konkretnu i neposrednu vojnu prednost koja se predviđa“. Opet, ako ne znamo šta je bila predviđena vojna prednost (ako je ima), ne možemo dati konačnu procenu srazmernosti napada. Ali čak i uz velikodušnu pretpostavku da su (recimo) ruske snage oštetile branu ne bi li nekako poremetile tekuću ukrajinsku ofanzivu, obim uništenja i štete nanete civilnom stanovništvu i objektima nizvodno jeste takav da je napad po svoj prilici bio nesrazmeran, i to vrlo jasno.
(6) Posebna odredba Dopunskog protokola I, član 56, konkretno reguliše napade na instalacije koje sadrže opasne sile, kao što su brane. Napad bi prekršio član 56 čak i akoje bio ograničen na vojni cilj i bio proporcionalan po opštijim pravilima MHP o ciljanju, ako bi takav napad „mogao prouzrokovati oslobađanje opasnih sila i prema tome i velike gubitke među civilnim stanovništvom“. Dve stvari su ovde od ključne važnosti u pogledu uništavanja brane Nova Kahovka – da li bi gubici među civilnim stanovništvom (ne objektima) mogli biti veliki, odnosno teški (eng. severe) i da li je to nešto što bi uništavanje brane moglo prouzrokovati. Prag težine gubitaka je nejasan, ali bi se najverovatnije prekoračio u situaciji koja podrazumeva rizik za hiljade ljudi u područjima koja prethodno nisu evakuisana. Posledice uništenja brane su ogromne – ako te razmere nisu teške u smislu rizika po život civila, ne vidim šta bi bilo. Druga stvar je to da je prag rizika u kontekstu člana 56 niži (da bi napad mogao prouzrokovati), nego u proceni proporcionalnosti. U suštini – ako je došlo do napada na branu (što je opet verovatno, ali nije očigledno), gotovo je sigurno prekršen član 56, bez obzira na pitanja distinkcije i proporcionalnosti. Član 85(3)(c) Dopunskog protokola I dodatno predviđa da bi takav napad mogao predstavljati tešku povredu, odnosno ratni zločin, ali je definicija povrede u smislu dokazivanja namere takva da ga je teško razlikovati od „običnog“ nesrazmernog napada.
(7) Predsednik Zelenski je upotrebio izraz „ekocid“ da opiše uništenje brane, što je tema koju ću ostaviti za neki drugi dan. Sada mogu da kažem da bi, ako se ispostavi da su branu namerno uništile ruske snage i da su to uradile bez namere da ostvare neku određenu vojnu prednost, pritom znajući za štetu koja može da zadesi civilno stanovništvo, uništenje brane moglo predstavljati ratni zločin ili čak i zločin protiv čovečnosti. Treba imati na umu da neka radnja može predstavljati zločin protiv čovečnosti čak i ako nije napad u smislu međunarodnog humanitarnog prava, kako sam objasnio u tački 2). Sve to zavisi ne samo od obima štete po civile, već i od namere relevantnih aktera, koju u ovom trenutku ne možemo sa sigurnošću znati.
EJIL: Talk!, 06.06.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 12.06.2023.
UKRAJINA
