Kanadski premijer Džastin Trudo obratio se parlamentu i zvanično optužio vladu Indije da je izvršila ciljano ubistvo na kanadskoj teritoriji. Žrtva, Hardip Sing Nidžar, bio je istaknuti vođa separatističkog pokreta Sika u Indiji, kojeg je indijska vlada označila kao teroristu. Ubijen je u junu ispred hrama Sika. Sa stanovišta međunarodnog prava, ova vrsta javne optužbe pokreće dva skupa pitanja.
Prvi se tiče atribucije, koja može biti pravna, tehnička i politička; za naše potrebe, ključno pitanje je identitet atentatora i priroda njihove veze sa indijskom vladom (da li su to, na primer, osobe koje su radile za indijske obaveštajne službe, tj. državne organe, ili su bile unajmljene da navodno rade po instrukcijama, smernicama ili pod kontrolom indijske države).
U vezi s ovim pitanjem, ali konceptualno različito od njega, jeste pitanje dokaza koji podržavaju tvrdnju o atribuciji. U kontekstu optužbe ovog tipa, da li kanadska vlada mora da dostavi indijskoj vladi poverljivo, ili svetu javno, bar neke od dokaza na kojima temelji svoj zaključak? Ova pitanja se često javljaju u sajber kontekstu, gde se o njima beskrajno raspravlja. Uobičajeni stav u vezi s dokazima jeste da generalno država nije zakonski obavezna da obelodani dokaze koji mogu da potkopaju njene izvore i metode prikupljanja obaveštajnih podataka, ali da će ako to ne učini, bar u izvesnoj meri, potkopati ubedljivost svojih tvrdnji pred sudom javnog mnjenja. Ovde se više neću baviti atribucijom ili dokazima, jer sam siguran da ćemo uskoro dobiti (u najmanju ruku) neke novinske izveštaje koji bi mogli baciti više svetla na činjenice koje je utvrdila kanadska vlada.
Drugi, interesantniji skup pitanja nalazi se u prirodi kršenja međunarodnog prava za koje kanadska vlada tvrdi da se navodno desilo. Ovde moramo razmotriti tačno one reči koje koristi kanadski premijer, a siguran sam da su pažljivo proverene i pravno ispitane. Kompletno saopštenje može se pronaći ovde; bilo je nekih grešaka u transkripciji, koje sam ispravio – snimak premijerove izjave je ovde. Navešću samo one delove koji su značajni za moju analizu:
„Kanada je država vladavine prava. Zaštita naših građana i odbrana našeg suvereniteta su fundamentalni. Naši glavni prioriteti su stoga bili da naše službe za sprovođenje zakona i bezbednosne agencije obezbede kontinuiranu sigurnost svih Kanađana i da se preduzmu svi koraci kako bi počinioci ovog ubistva snosili odgovornost. […]
Svaka umešanost strane vlade u ubistvo kanadskog državljanina na kanadskom tlu predstavlja neprihvatljivo kršenje našeg suvereniteta. To je u suprotnosti sa osnovnim pravilima ponašanja slobodnih, otvorenih i demokratskih društava.
Kao što bi se očekivalo, blisko smo sarađivali i radili u koordinaciji sa našim saveznicima po ovom veoma ozbiljnom pitanju. I dalje energično pozivam vladu Indije da sarađuje sa Kanadom kako bi se ova stvar razrešila. Takođe očekujem da ponovi da je njen stav o vansudskim operacijama u drugoj zemlji jasno i nedvosmisleno usklađen sa međunarodnim pravom.“
Ovde nije toliko interesantno ono što je gospodin Trudo rekao, već ono što nije rekao. Dvaput koristi izraz „suverenitet“, a pri drugom navratu optužuje Indiju za kršenje suvereniteta Kanade. Čineći to, koristi zanimljivo nejasnu formulaciju – „svaka umešanost strane vlade“ – koja može proći ispod praga atribucije. To jest, čini se da kaže da bi čak i indijsko saučesništvo u atentatu (a ne njeno autorstvo) bilo dovoljno da se naruši suverenitet Kanade. Pretpostavljam da je premijerova referenca na ubistvo kanadskog državljanina na kanadskom tlu samo političko, retoričko sredstvo – suverenitet Kanade bio bi podjednako narušen da je Indija ubila srpskog, britanskog ili indijskog državljanina na teritoriji Kanade.
Tu nedostaje referenca na ljudska prava. Gospodin Trudo je optužio Indiju za kršenje prava kanadske države, tj. njen suverenitet, ali ne i prava pojedinačne žrtve, tj. njegovo ljudsko pravo na život. Da, on koristi izraz „ubistvo“, što je krivičnopravni koncept, ali neće jasno reći da je suština kršenja međunarodnog prava ovde u neopravdanom oduzimanju ljudskog života. Ono što će reći, u genijalno dvosmislenoj rečenici, jeste da Kanada očekuje od Indije da „ponovi da je njen stav o vansudskim operacijama u drugoj zemlji jasno i nedvosmisleno usklađen sa međunarodnim pravom“.
Samo pogledajte to. On ne kaže vansudska pogubljenja, atentati ili ubistva, što je terminologija poznata advokatima za ljudska prava. Koristi termin „operacije“, koji je istovremeno i mekši i širi (npr. može podrazumevati razne vrste obaveštajnih operacija). „Usklađen sa međunarodnim pravom“ – šta to tačno znači? Da li on govori samo o suverenitetu Kanade, ili je ovo indirektna referenca na ljudska prava osobe o kojoj je reč? Konačno, očekivanje da će Indija nešto reći takođe izgleda kao vrsta satisfakcije koju Kanada želi da popravi povredu nanetu njenom suverenitetu.
Osnovni problem sa ovim fokusom na suverenitet jeste to što on u potpunosti negira relevantnost pojedinca. Zamislite da je Kanada pristala na indijsku operaciju – odjednom ne bi bilo kršenja kanadskih prava po međunarodnom pravu. Suštinsko kršenje, ono nad pravom pojedinca na život, bilo bi potpuno zanemareno.
Dakle, zašto su ovde izostala ljudska prava? Mislim da možemo razumno da spekulišemo da je to zbog duge istorije negiranja Kanade da se pravo ljudskih prava, uključujući Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (kojem su pristupile i Kanada i Indija), primenjuju ekstrateritorijalno, osim možda u najužim okolnostima. Drugim rečima, da je optužila Indiju za kršenje ljudskih prava gospodina Singa, to bi neizbežno imalo uticaj na vlastiti stav Kanade o tome kada se pravo na život i druga ljudska prava primenjuju u inostranstvu. Zato se Kanada uzdržala od tvrdnje da je Indija prekršila Singovo pravo na život.
Pojedini čitaoci sada možda doživljavaju deža vu. Istina je – već smo bili ovde. U martu 2018, nakon napada nervnim agensom u Solsberiju, britanska premijerka Tereza Mej je na sličan način optužila Rusiju za kršenje suvereniteta Velike Britanije, uzdržavajući se od govora o ljudskim pravima žrtava. Pretpostavlja se da je to učinila iz istog razloga iz kog je g. Trudo bio uzdržan. Ali gospođa Mej je takođe optužila Rusiju da je prekršila zabranu upotrebe sile protiv Ujedinjenog Kraljevstva, što gospodin Trudo nije učinio protiv Indije, verovatno u pokušaju da izbegne preterano eskalirajući jezik – što je još jedan primer značaja ćutanja. (Više o tome u tekstu Dapo Akandea, u kom se razmatra de minimis prag zabrane upotrebe sile, i u mom tekstu o pitanju ljudskih prava).
Okrenimo se sada nakratko Ukrajini. Početkom septembra list Economist objavio je impresivnu reportažu pod naslovom „Ukrajinski program atentata“. Suština teksta je da su se ukrajinske obaveštajne službe angažovale u kampanji ciljanih ubistava:
„Tokom 18 meseci rata, desetine ljudi poput Junakova [gradonačelnika okupiranog ukrajinskog grada koji sarađuje sa Rusima] bili su meta klinički izvedenih operacija širom okupirane Ukrajine i unutar same Rusije. Streljani su, dizani u vazduh, vešani, pa čak povremeno ubijani i zatrovanom rakijom. Ukrajina se ne izjašnjava o svojoj umešanosti u ove atentate. Ali malo ko sumnja u sve kompetentniji trag njenih bezbednosnih službi. I same službe daju jasne nagoveštaje. ‘Svako onaj ko izda Ukrajinu, puca na Ukrajince ili ispaljuje projektile na Ukrajince treba da zna da je pod nadzorom i da će biti izveden pred lice pravde’, kaže Andrij Černjak, oficir HUR-a, ukrajinske vojno-obaveštajne agencije. U intervjuu u julu, njegov šef, general Kirilo Budanov, dao je još jasniju izjavu: ‘Ako pitate o [stvaranju verzije] Mosada… Nema potrebe. Već postoji.’“
Tekst pruža dodatne dokaze o pripisivanju takvih ubistava Ukrajini. Sadrži mnogo informacija od insajdera, uključujući i njihove sumnje da su na meti bile „prave“ osobe. Konkretno:
„Smatra se da ukrajinski predsednik odobrava najkontroverznije operacije, dok se druge odluke delegiraju. Izvor iz vlade sa visokog nivoa, koji ima saznanja o tome, odbija da razgovara o detaljima: ‘Važno je ne komentarisati, pa čak ni razmišljati o takvim operacijama.’ Ali on kaže da je Volodimir Zelenski izdao jasnu naredbu da se izbegava kolateralna šteta među civilima. ‘Predsednik saopštava ljudima ovo uputstvo formalno, a povremeno i vičući na njih.’ Ukrajina je morala pažljivo da izabere svoje mete, dodaje izvor; možda ‘nije uvek’ tako.
Rukovodstvo Ukrajine bilo je pod posebnom pažnjom prošlog oktobra, kada je New York Times izvestio da ih američka vlada okrivljuje za auto-bombu u kojoj je ubijena Darja Dugina, ćerka nacionalističkog filozofa Aleksandra Dugina. To je zaoštrilo ionako žestoku internu debatu unutar ukrajinske obaveštajne zajednice. Nije bilo jasno da li je gospođa Dugina trebalo da umre; neki izveštaji sugerišu da je zamenila automobil sa svojim ocem.
Međutim, naredni niz operacija usmerenih na propagandiste srednjeg nivoa pokazao je trend s kojim je mali broj insajdera intervjuisanih za ovaj članak bio zadovoljan. ‘To su marginalni ljudi’, kaže jedan izvor iz kontraobaveštajne službe SBU. ‘Izaziva mi neprijatnost.’ Bivši službenik petog direktorata SBU sugeriše da su operacije bile osmišljene da impresioniraju predsednika, a ne da utiču na ishod rata. ‘Klovnovi, prostitutke i šarlatani su konstanta oko ruske vlade’, kaže on. ‘Ubijete jednog od njih, na njegovom mestu se odmah pojavi novi.’“
Neću se ovde zadržavati na strateškim prednostima ili nedostacima takvih operacija, niti na njihovoj moralnosti. Čini se da je važeće međunarodno pravo prilično jasno. U kontekstu oružanog sukoba, ciljanje civila, ma koliko ti ljudi bili grozni, kategorički je nedopustivo sve dok oni direktno ne učestvuju u neprijateljstvima. Propagandista, izdajnik ili gradonačelnik-kolaboracionista uglavnom nisu borci ni civili direktno uključeni u neprijateljstva. Štaviše, u smislu prava o ljudskim pravima, ne može se opravdati ubijanje osoba koje ne predstavljaju direktnu pretnju po živote drugih. Moguće je da je, u nekim okolnostima, pojedinac na meti mogao predstavljati takvu pretnju. Ali čini se da mnogi ne zadovoljavaju taj prag, uključujući slučaj o kome se govori u tekstu o bivšem komandantu ruske podmornice ubijenom tokom džogiranja, ili slučaj gospođe Dugine. Angažovanje u takvoj kampanji protiv pojedinaca koji nisu borci krši i međunarodno humanitarno pravo i međunarodno pravo o ljudskim pravima.
A ovde bar nemamo problem ekstrateritorijalnosti, jer je zvanični stav ukrajinske vlade, zapravo, da se ljudska prava ekstrateritorijalno primenjuju na ciljana ubistva. Kako to znamo? Tako što je Ukrajina tužila Rusiju Evropskom sudu za ljudska prava zbog njene kampanje ciljanih ubistava u inostranstvu – to je slučaj koji je u toku, pored parnice u vezi sa samim ratom.
EJIL: Talk!, 19.09.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 06.10.2023.
UKRAJINA
