Zabrana intervencije, koja državama nalaže da se uzdrže od prinudnog mešanja u unutrašnje ili spoljne poslove drugih država, naširoko se priznaje kao kardinalno pravilo običajnog međunarodnog prava. Takođe, postoji opšta saglasnost oko sastavnih elemenata ovog pravila: (1) intervencija u unutrašnje ili spoljne poslove države, koja je (2) prinudnog karaktera. Kako je to s autoritetom tumačio Međunarodni sud pravde (MSP) u slučaju Nikaragva (stav 205), princip nemešanja:
„zabranjuje državama ili grupama država da direktno ili indirektno intervenišu u unutrašnje ili spoljne poslove drugih država. Shodno tome, zabranjena intervencija mora biti u vezi s pitanjima o kojima je, po principu državnog suvereniteta, svakoj državi dozvoljeno da slobodno odlučuje. Među tim pitanjima je odluka o političkom, ekonomskom, socijalnom i kulturalnom sistemu i formulisanje spoljne politike. Intervencija je nedozvoljena kada koristi metode prinude u pogledu takvih odluka, koje moraju ostati slobodne. Element prinude, koji definiše i zapravo čini samu suštinu zabranjene intervencije, posebno je očigledan u slučaju intervencije koja koristi silu.“
Dok postojanje i autoritet običajnog pravila o zabrani intervencije danas ne osporava nijedna država, sadržaj i primena ovog pravila su sporni od njegovog nastanka. To je posebno slučaj sa elementom prinude. Mada MSP smatra prinudu „samom suštinom“ zabranjene intervencije, nije je definisao. Niti su stručnjaci i države na drugi način uspeli da se dogovore oko toga. Gotovo 40 godina nakon slučaja Nikaragva „obim prinude u svrhu zabranjene intervencije ostaje posebno nedovoljno teoretizovan i nerazvijen“, kako je Karolina Kras, čelnica pravne službe Ministarstva odbrane SAD, s pravom primetila u svom nedavnom govoru.
Nedavno sam napisao (poduži) članak pokušavajući da razjasnim pojam prinude, a koji će biti objavljen u časopisu American Journal of International Law kasnije ove godine; nacrt je dostupan ovde i svi komentari čitalaca su dobrodošli.
Nadovezujući se na skorašnju praksu država, posebno u sajber kontekstu, u ovom članku argumentujem da se prinuda može shvatiti na dva različita načina ili modela. Prvi je prinuda kao iznuda, zahtev pod pretnjom štete ili uz nanošenje štete, da bi se izdejstvovala neka vrsta ustupka od države žrtve – drugim rečima, to je čin koji cilja na volju ili kalkulaciju pri odlučivanju države žrtve. Drugi je prinuda kao kontrola, čin kojim se država žrtva lišava mogućnosti da kontroliše svoje suverene odluke. Ova dva modela su pre komplementarna nego isključiva, ali ih ne treba mešati.
U članku se tvrdi da mnoge poteškoće oko pojma prinude nastaju kao posledica nerazlikovanja ova dva modela. Prinuda kao iznuda se sastoji od nametanja troškova državi žrtvi, kako bi se ona navela da promeni svoje političke odluke. Upravo tako se prinuda u ovom kontekstu tradicionalno shvatala kao spoljni „diktat“. Prinuda kao kontrola, nasuprot tome, ne utiče na kalkulaciju države žrtve u donošenju odluka – rukovodstvo države žrtve može čak biti potpuno nesvesno akcija preduzetih protiv nje – već se sastoji od materijalnog ograničenja njenih sposobnosti da ostvari odluke koje je donela. Uzmimo, na primer, sajber operaciju kojoj su na meti izbori u drugoj zemlji, a koja može biti nepovezana sa bilo kakvim zahtevima ili pretnjama države koja vrši prinudu.
Prilikom razvoja ova dva modela prinude, u članku se opširno razmatra uloga namere u prinudi i mogući pristupi konceptualizaciji praga štete. Takođe se objašnjava kako je problem opravdanosti uticao na diskusije o prinudi u kontekstu neintervencije. S jedne strane, postoji intuicija da su neki oblici prinude opravdani. S druge, zabrana intervencije se smatra kategoričkim pravilom koje ne dozvoljava izuzetke. To ohrabruje pristupe koji sužavaju obim zabranjene intervencije, na primer kroz izuzimanje ekonomskih mera iz pojma prinude. U članku se upozorava na takve moralizovane koncepte prinude, i argumentuje da je element rezervisanog domena zabranjene intervencije bolje sredstvo za rešavanje problema opravdanosti. Konkretno, mere prinude preduzete da bi se obezbedilo poštovanje prethodnih međunarodnih pravnih obaveza načelno ne mogu predstavljati zabranjenu intervenciju u unutrašnje ili spoljne poslove države, mada mogu da krše neka druga pravila međunarodnog prava.
Jedan od mogućih odgovora na moj sveobuhvatni argument bio bi da prinudu uopšte ne treba posmatrati kao sastavni element zabranjene intervencije, delom zato što je možda nemoguće iznaći principijelan pristup njenom definisanju. Pragmatično, to se čini malo verovatnim smerom. Države koje su u poslednje vreme iznosile svoje formalne stavove o primeni zabrane intervencije na sajber prostor, sve redom pominju prinudu kao suštinski element intervencije, često se oslanjajući na presudu MSP-a u slučaju Nikaragva kao autoritativnu potvrdu tog principa. Na primer, Irska je upravo to učinila u svom novom dokumentu o odnosu prema primeni međunarodnog prava u sajber prostoru (stav 8). Nijedna država se (barem do sada) nije zalagala za odustajanje od elementa prinude, čak ni u nekoj ograničenoj kategoriji slučajeva. Odbacivanje prinude u korist neke superiorne alternative (ako bi postojala) stoga ne izgleda izvodljivo, mada takva opcija može postati verovatnija ako države počnu da je podržavaju. Iskreno sumnjam da bi bilo kakav pokušaj napuštanja prinude kao elementa intervencije bio koristan ili vredan političke i pravne borbe i kapitala koji bi na to trebalo da se utroši; korisno je ovde uporediti neuspešan normativni poduhvat UK u vezi sa suverenitetom u sajber prostoru. Niti je to neophodno, pošto dva modela prinude, ako se tumače razumno i koherentno, mogu obaviti sve čemu je pravilo neintervencije namenjeno.
Što se tiče politike, predložio bih državama da se, u daljem radu i kada izražavaju svoj opinio juris, pozabave sa tri grupe pitanja u svim budućim izjavama o pravilu neintervencije, bilo u sajber kontekstu ili van njega. Prvo, trebalo bi da jasno razlikuju prinudu kao iznudu i prinudu kao kontrolu, uz potvrdu valjanosti i komplementarnosti dva modela prinude. Drugo, trebalo bi da razjasne svoj pristup pragu štete u oba modela. Treće, takođe treba da razjasne prirodu i ulogu namere u definisanju prinude. U tom smislu, mada su vrlo korisne izjave sa konkretnim primerima zabranjene intervencije, kao što su različiti oblici mešanja u izbore, bilo bi još korisnije da države elaboriraju zašto se neki konkretni primeri smatraju prinudom (uporediti pomenuti stav Irske, paragraf 9, gde se bez dodatnog objašnjenja tvrdi da „zlonamerne sajber-operacije koje ozbiljno kompromituju sistem zdravstvene zaštite ili nacionalne izbore mogu činiti nezakonitu intervenciju“). U članku sam objasnio kakve su održive opcije po ovim pitanjima, ali na kraju krajeva samo su države u stanju da razjasne pravilo neintervencije. Danas za to ima brojnih prilika.
EJIL: Talk!, 17.07.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 24.08.2023.
