„Kosovo je srpski Jerusalim“ ili „Dogodine u Prizrenu“, samo su neke od svakodnevnih parola koje imaju za cilj da podvuku sličnost između Jevreja i Srba. Implicitno podrazumevajući da je ono što je dozvoljeno Izraelu, da nekažnjeno i bez jasne političke osude od strane vodećih zemalja Zapada napada ciljeve u Gazi ili drugim mestima, treba da bude dozvoljeno i Srbiji na Kosovu. Ali ne samo to. Navedene parole dosta uspešno spajaju duhovne i političke toponime u jednu celinu: Kosovo-Jerusalim i Prizren, jednu od prestonica cara Dušana, u nedeljivi religiozno-politički narativ. Dalje se kaže da su se religiozni Jevreji navodno vekovima pozdravljali sa „Dogodine u Jerusalimu“ – pa kao što je za njih to jednom postala realnost, tako će isto biti i sa Srbima, samo ako ustraju da se pozdravljaju sa „Dogodine u Prizrenu“.
Ovakav zgodan spoj religije i politike omogućava da se oko ovog narativa okupe različite skupine: sveštenstvo, intelektualci i političari. Kada se srpski političari sa obe strane Drine, recimo, zaklinju da se genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu više nikada neće ponoviti, nije naročito teško prepoznati da se iza toga krije ugledanje na izraelsku politiku koja – bilo zvanično, bilo nezvanično – ima istovetan političko-vojni cilj, kada su u pitanju Jevreji. Ali, pošto je Srbija danas slaba i daleko manje uticajna država u svetu nego što je to Izrael, sve za sada ostaje na nivou neostvarenih želja, a koje neretko zvuče i kao pretnje. Nemoćne, ali ipak pretnje.
Međutim, narativni front izraelizacije Srba je daleko kompaktniji, nego sličan narativ među samim Jevrejima. Najpoznatija anticionistička grupa ultra-ortodoksnih Jevreja je „Neturei Karta“, koja je osnovana 1938. za vreme britanskog mandata u Palestini. Polazeći od stanovišta da država Jevreja sme nastati samo voljom budućeg Mesije, a ne ljudskom voljom jevrejskog naroda, članovi grupe se protive postojanju države Izrael, vrše javno spaljivanje izraelske državne zastave i podržavaju Palestince. Njihova doslednost u anticionizmu ih je ponekad dovodila u situaciju da ne biraju svoje saveznike. Tako su 2006. predstavnici ove grupe učestvovali na konferenciji u Teheranu, na kojoj su se okupili vodeći svetski poricatelji Holokausta. Zbog čega su bili s pravom osuđeni od izraelske javnosti i mnogih jevrejskih udruženja u zemlji i svetu.
Jevrejska religija je zasnovana na čitanju i minucioznom tumačenju svetih spisa, tako da – imajući ovo u vidu – nije previše čudno da pojedinci ili čitave grupe, dođu i do zaključaka nalik na ove koje zastupaju članovi „Neturei Karte“. A da pritom nastave da se percipiraju kao sledbenici religiozne ortodoksije, iako njihovi religiozno-politički stavovi ne uživaju neku naročitu popularnost u okviru šire zajednice. Takođe i odsustvo hijerarhije među sveštenstvom, te postojanje raznih gupa i škola u kojima se školuju budući rabini, umnogome doprinosi (pro)demokratskoj atmosferi i pluralizmu religijskog mišljenja i praksi. A onda, shodno tome, i različitim političkim stavovima.
Ništa od toga ne postoji u pravoslavnim crkvama i zato je nemoguće od pravoslavaca čuti poruke slične porukama grupe „Neturei“ da je „Bog protiv Izraela“. Za prosečno obrazovanog pravoslavca je besmisleno navoditi Sveto pismo u korist ili kontra srpskih religiozno-političkih predanja, pošto biblijski tekst i ne igra naročito važnu ulogu u duhovnom životu pravoslavnih hrišćana. Jevreji još uvek čekaju Mesiju i proučavaju svoje svete knjige. Pravoslavci su izabrali Hrista za pravog Mesiju, ali nakon tog izbora nekako suviše često završe u okrilju lažnih mesija, bilo da nose lik Slobodana Miloševića ili Aleksandra Vučića. Važno je da srpski mesija obeća da će držati svoju čvrstu ruku na svetoj kosovskoj zemlji (Milošević) ili da je nikada neće priznati kao nezavisnu (Vučić) i posle može raditi sa svima nama šta mu je božanska volja.
I pored narativnih analogija koje nastoje ukazati na sličnost između Svete zemlje i srpskog Kosova, u stvarnosti postoje i ozbiljne razlike.
Kod religioznih i sekularnih Jevreja, Izrael ili Sveta zemlja je narativna celina. U srpskom kosovkom predanju, međutim, Sveta zemlja nije Srbija, već Kosovo. Srbija bez Kosova, svoje „kolevke“ i svog „srca“ je praktično mrtva. I baš zato što nije ništa, sa njom se može raditi svašta. Srbija nema svoj narativ. Ona je napuštena, prodana i izdana pre svega u našim konstitutivnim pričama. Ali dok ne osmislimo narativ o Srbiji, možemo barem konstatovati u čemu je problem – u tome da su srpski kosovski cionisti, zanemarujući Srbiju, aktivno radili protiv nje.
Peščanik.net, 17.05.2021.
IZRAEL / PALESTINAKOSOVO