Slobodni čovek Veselin Šljivančanin, ratni komandant elitne agresorske postrojbe u opsadi Vukovara 1991. Gardijske brigade JNA, ukazao se u subotu na nacionalnoj frekvenciji TV B92, čime je ova nacionalna kuća uknjižila još jednog zlikovca – gosta (valjda imaju neki zid za njihove istorijske fotografije), ostavljajući zaprepašćenu konkurenciju daleko za sobom; naprosto, nakon intervjua sa netom puštenim robijašem i nakon svih „debata“, radikalno se smanjio broj ratnih zločinaca koji se nisu suočili sa energičnim voditeljskim nabacivanjem na volej smajlovićevske škole. Jest’ zamenik komandanta za sigurnost rekao ovdašnjim raspomamljenim tiskanim podržavateljima („Politika“, „Večernje novosti“) samo da će se odmarati i igrati sa unukom, ali malo mu je trebalo da se raskravi i bude onaj stari. Da, dok se u Hrvatskoj ne stišava zgražavanje i dok porodice žrtava govore o dubokom poniženju kojem su izložene, overi svoj status stečen u trenucima duševnog rastrojstva haških delilaca pravde.

Jer, zlikovac je osuđen za pomaganje i podržavanje mučenja civila i ratnih zarobljenika na nerazumnih deset godina zatvora, a predsednik Tribunala Patrik Robinson i njegove kolege jednoglasno su ga prevremeno otpremile put Beograda. Prevremena, bezuslovna sloboda koju, evo, koristi kao da je u predizbornoj kampanji. A ko tvrdi da ga tamo neće biti, nevinost Srba u ratovima devedesetih neupitna je za solidnu većinu vlasnika biračkog prava.

Bilo je teško slušati ga i misliti o tome kako seire njegova braća po zločinu koja se slobodno šetaju Srbijom i kako svekolikom ološu njegovo ukazanje pada kao Đoković na otkaz. Misliti o žrtvama opsade i mučenja, o njihovim porodicama.

U gomili izrečenih laži i primitivnih analiza u neodrživoj TV samoodbrani, zlikovac se još jednom podsmehnuo žrtvama, odgovarajući na konstataciju da njegovo puštanje na slobodu izaziva ogorčenost u Hrvatskoj: „Verujem da tako ne misli ceo hrvatski narod. Mi smo samo voleli svoju zemlju, sramota je govoriti protiv nas. Da mi je haški sud našao bilo šta, osudio bi me na doživotnu robiju“.

Lagao je više nego egzekutori sa Ovčare u Ustaničkoj (lokaciija srbijanskog suda za ratne zločine) i kazao da mu Ovčara nije bila u rejonu, da je dobio drugi zadatak, da oslobađa vojnike, te da nije pretpostavio šta bi moglo da se desi civilima koje je ostavio na mislost i nemilost teritorijalnoj bandi, „ali, u građanskom ratu i to se dešava“.

Rat u bivšoj Jugoslaviji su, smatra pukovnik, izazvale nacionalističke snage i to je bio građanski rat u kojem se JNA nije snašla, jer za njega (rat) nije bila pripremana.

Kakva analiza, takve i pikanterije tipa „Gotovina je bio korektan, bavio se sportom“; „svi su želeli svoja obeležja u zajedničkoj prostoriji, a ja sam rekao da ćemo staviti zastavu SFRJ i Titovu sliku“… Perverzije dostojne Devedesetdvojke. Konačno, nije komercijalna televizija mešovitog vlasništva zadužena za dobre odnose Srbije sa susednom Hrvatskom.

U patriotskom zanosu pukovnik je više puta ponovio da voli svoju zemlju, neće, veli, da tuži otadžbinu što ga je, eto, na pravdi Boga, prevremeno penzionisala 2001, eno na aerodromu rek’o „Zdravo, otadžbino, vraćam ti se i pružam ti poljubac svoj!“. Kaže i da hoće da se vidi sa Rasimom Ljajićem koji je u Hagu onomad tako lepo govorio („beseda“) o pravu na fer suđenje – da je pukovnik dobio reviziju. Hoće da se zahvali Rasimu i zbog toga što se jedini iz srpske delegacije („a čuo sam da su ona dvojica Srbi“) rukovao s njim, to mu je mnogo značilo.

Tako prođe još jedna krvava 92 ekskluziva, Milorad Vučelić da joj pozavidi, Nino Brajović da se priseti kako su leševi ispred vukovarske bolnice bili „uglavnom srpske nacionalnosti“, da se napravi epilog serijala „Slike i reči mržnje“, ko ne oseća ljubav prema otadžbini da se seti mobilizacijskih poziva sa porukom „Otadžbina te zove“.

Vratio se pukovnik, kao da nije ni odlazio.

E-novine, 10.07.2011.

Peščanik.net, 10.07.2011.