Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Pre jedno pola godine na ovom mestu je objavljen tekst – pod naslovom „Milijarde van kontrole“ posvećen analizi uticaja države na medije putem marketinških kanala koju je uradio Savet za borbu protiv korupcije. Oko te analize se tada, da podsetimo, podigla velika prašina, a Savet je na sebe, manje-više neopravdano, navukao popriličan gnev pojedinih medija.

Nedavno je isto telo objavilo novi dokument, reklo bi se uobičajeno suvoparnog naziva – Izveštaj o kapacitetima Budžetske inspekcije, ali neuobičajeno malog obima – svega 6-7 stranica koji je, međutim, u javnosti prošao prilično nezapažano. Što je prava šteta, jer iako u njemu možda nema spektakularnih otkrića, kao u onom već pomenutom, nije da i on ne sadrži vrlo zanimljive nalaze. Koji, kada se povežu sa nekim drugim, sličnim, stvaraju prilično zastrašujuću sliku.

Najpre i ključno: ma koliko bio upućen ili mogao da pretpostavi koliko su velike razmere nebrige državnih organa za novac poreskih obveznika – čovek se uvek iznenadi kada dođe u dodir sa konkretnim podacima. Evo nekih, najslikovitijih.

Budžetska inspekcija, recimo, prosečno godišnje sprovede oko 40 kontrola (sasvim precizno – 38 za poslednjih pet godina). Ako se, međutim, ima u vidu da (prema podacima Uprave za trezor) u Srbiji postoji 12-13 hiljada korisnika budžeta čiji rad Inspekcija kontroliše, to znači da se godišnje provera obavi nad svega 0,2 odsto „subjekata budžetske kontrole“. Ili, drugi podatak: od ukupnog broja sprovednih kontrola, Budžetska inspekcija u jednoj trećini slučajeva podnese „zahtev za procesuiranjem“, to jest podnese krivičnu ili prijavu za prekršaj, odnosno prestup. S jedne strane, to nije malo i ukazuje da bi kontrolu trebalo pojačati, a sa druge – potpuno je nepoznato šta se sa ovim prijavama dešava: da li sud nakon toga donese neku presudu i kakvu. Još je simptomatičnije da Budžetska inspekcija praktično nema načina da korisnike budžetskih sredstava (KBS) koji su nenamenski koristili sredstva natera da taj novac vrate. Ona, naime, ima pravo da takvo rešenje izda, ali ako KBS po tom rešenju ne postupe – nikom ništa. Ministar finansija, kome Budžetska inspekcija organizaciono i pripada, ima široku skalu mogućnosti da KBS na to primora (recimo tako što će im obustaviti dotok novca iz državne kase), ali on ta ovlašćenja uopšte ne koristi.

Izveštaj ne sadrži podatak kolika je vrednost postupaka kontrole potrošnje budžetskih sredstava, ali ako se uzme u obzir da država godišnje potroši oko 15 milijardi evra (blizu polovine ukupnog bruto domaćeg proizvoda Srbije) onda je jasno da na Inspekciji leži velika odgovornost.

Sasvim nasuprot toj odgovornosti nalazi se, međutim, njena realna pozicija. Po sistematizaciji radnih mesta ovaj državni organ bi trebalo da ima 13 zaposlenih, trenutno ih ima devet, a prema predlogu reorganizacije trebalo bi da ima 50 zaposlenih. Povrh toga, piše u Savetovom Izveštaju, Inspekcija pati i od nedostatka prostora i opreme za rad.

Nije, međutim, Budžetska inspekcija jedini državni organ koji ima posebno važan i osetljiv zadatak da kontroliše tokove novca, a koji ima problema sa nedostatkom kako softvera tako i hardvera, i u bukvalnom i u prenesenom značenju. U sličnom položaju je i Državni revizor, čiji je posao vrlo sličan Budžetskoj inspekciji (on, naime, ne kontroliše samo potrošnju budžetskih sredstava, nego celokupno poslovanje javnih ustanova). Protiv istih bolesti nije pelcovana ni ustanova koja se nalazi na kraju suprotnom od dve pomenute, tj. na ulazu novca u državnu kasu: Poreska uprava, koja se takođe suočava sa manjkom i ljudi i opreme.

S druge strane, ako ovu mini analizu proširimo na (para)državne organe koji imaju raznorazne finansijske prerogative, kao što su (već ozloglašeni) Fond za razvoj, SIEPA (Agencija za promociju izvoza i strana ulaganja), Agencija za privatizaciju i slični, gde su se ogromne sume trošile „samo tako“, dolazimo do zaključka da država najmanje pažnje poklanja svojoj najvažnijoj delatnosti: održavanju finansijske transparentnosti, poštovanju ekonomskih pravila i očuvanju pravnog poretka.

I da je, kao što naslov ovog teksta kaže, još više milijardi van kontrole. Evra, a ne dinara.

Peščanik.net, 03.07.2016.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević (Svi tekstovi)