Izdajnike pod navodnicima treba čitati, kako pesma i kaže, kao – svece. Marš su blokade i protesti. Da, hoću da kažem da mi studenti izgledaju kao sveci. Što je, naravno, relaciona stvar. Kao sveci, kao moralni uzori u domaćem političkom polju spram onih koji su zaista izdali i izopačili sve što se izdati i izopačiti moglo. Reč je o standardnim psihološkim procesima – psihoanalitička elaboracija je čisti višak kod ovako banalnih uvida – kada osvedočeni i ovejani izdajnici etiketu izdajnika lepe na čelo studenata.
Groteskno je kada režim s Vučićem na čelu optužuje hrvatske službe za masovne proteste i demonstracije širom (doslovno, širom) Srbije. Koliko mora biti slaba srpska država i podmitljiv srpski narod (a doslovno je reč o narodu na ulicama, tako je mnogo demonstranata) da službe – neka mi oproste susedi – jedne malecne (pa čak je i od Srbije upola manja) Hrvatske mogu da ugroze našu zemlju i promene režim u njoj? Da je to istina, vlast bi morala da je se stidi i krije je, ali je oni, naprotiv, kao puku laž ponosno stavljaju kao orden na svojim tobože patriotskim grudima.
Istina je, čitalac, moj vršnjak, dobro se seća, 1999. i 2000. pola sveta (njegova zapadna polulopta) stalo je uz ondašnju opoziciju u uspelom okušaju da se svrgne režim s Miloševićem na čelu. Od 5. oktobra naovamo, bio je to jedan od tih izvornih/istočnih grehova domaće opozicije. Ta stigma tako je upečatljiva da tekući režim na svaki način hoće da je utisne i studentima i sadašnjoj opoziciji. Ali, to naprosto nije moguće.
Ne zato što su studenti u toj meri čestiti, već zato što ih zapadni (a ni istočni, kad smo već kod toga) svet naprosto ne želi. Sa svih strana, iz belog sveta, podrška stiže Vučiću. Čak su i strani mediji gluvi za uistinu epske proteste u Srbiji. Ne danima, ne nedeljama, nego mesecima desetine hiljada ljudi izlazi na ulice i trgove Srbije, ali takozvani svet to neće da vidi. Mislim, svejedno je što se nas tiče, ima li tekućih protesta u medijima izvan Srbije, ali je ipak rečito da ih nema. Barem kada se koristi termin izdajnici.
I čitalac sa slabijim sećanjem pamti kako su krajem devedesetih strani mediji pokrivali svaki mogući protest u Srbiji. A sve i ako ne pamti, video je nedavno kako mediji prate proteste u Belorusiji, Moldaviji, Gruziji… Izuzev Belorusije, u tim drugim zemljama protesti po zamahu i istrajnosti nisu ni blizu protestima u Srbiji. A opet, ispada da ovi domaći protesti nisu medijski atraktivni za medije u belom svetu.
Da li se to ljudi u Srbiji zalažu za vrednosti suprotne vrednostima koje leže na srcu demokratski nastrojenim medijima i vladama recimo na zapadu (na istoku je ta bitka odavno izgubljena)? Ili je čitav svet otišao dođavola, a zajedno s njim i te vrednosti? Koliko god ovo drugo bilo privlačno kao jednostavno objašnjenje, stoji da su neki drugi demonstranti ipak privukli pažnju, ali ne i srpski. Da li je to svet (taj demokratski) od nas digao ruke, unapred nas otpisao?
Za nas je odgovor na to pitanje nebitan. To je stvar tog sveta, njegovih medija i vlada. Mi se ovde bavimo izdajništvom. Pamtimo da je postoktobarsku vlast opozicija napadala zbog izdaje nacionalnih interesa (kao da je nacionalni interes skrivati i štiti masovne ubice) i gubitka suvereniteta. Kao, postoktobarska vlast je slušala naloge iz inostranstva, narod u Srbiji nije se pitao ni za šta. A čak i da je htela da radi za svoj narod, ta vlast je morala slušati strance jer je naprosto bila isuviše slaba – u kom god hoćete smislu: finansijski, moralno, intelektualno.
Pa ni Miloševića nisu oborili sami nego uz pomoć spolja, zar ne? Ali, sad nemamo opoziciju spram vlasti, sad je spram nje zaista ustao narod sa studentima na čelu. Očekivalo bi se da svet padne pred šarmom studenata kao što smo i mi pali. Nije se desilo. Iz sveta, za sada, stižu šamari, tek da naruše opšti muk. Da li se ja to sad žalim, jadikujem zbog manjka pozitivnog publiciteta u belom svetu? Da li priželjkujem pomoć spolja? Ili pak hoću da pokažem ko je zaista izdajnik i iza koga je stao taj „mrski“ beli svet?
Dobro, delom zaista hoću da kažem da su izdajnici ovi na vlasti i da to reakcije koje stižu iz sveta jasno potvrđuju. Već smo to gledali, ništa ovo nije drugačije od priče s litijumom. Cinični čitalac reći će – interesi. I pomisliti da je time sve objasnio. Neka mu bude. Od toga je važnije da nas se sve to, pa ni ti interesi, zapravo uopšte ne tiče. Već sam jednom rekao, i ponoviću, prvi put od kad smo izgubili državu ušli smo u proces izgradnje (ne mogu da se setim bolje reči) nove države.
To što nam se nudi na ulici, jeste taj drugačiji, lepši svet u kome bismo jednom da živimo. Ali, to je i u odnosu prema spolja jedan sasvim slobodan i nezavisan svet. Prvi put se pojavljuju obrisi Srbije koja bi zaista mogla biti suverena, pored toga što je potencijalno i demokratska, decentralizovana… neka čitalac nastavi niz poželjnih osobina za novo društvo i državu. Izgleda kao san, je l da? A kad smo kod snova, ko ne bi poželeo da bude njihov deo. Ili, kako kaže pesma: kada sveci marširaju, i ja bih da budem deo tog mnoštva.
Peščanik.net, 28.01.2025.
NADSTREŠNICA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Vreme curi - 04/02/2025
- Na stolu je – država - 31/01/2025
- Kad „izdajnici“ marširaju - 28/01/2025
