điha, điha četir’ noge sve četiri krute…

 
Don Koštun, duboko u delirijumu, razgovara sa političkom apstrakcijom jednog čitavog kontinenta – sa Ujedinjenom Evropom. Popeo se na kuhinjsku stolicu, glavom skoro udara u niski plafon i urla direktno u protočni bojler. Uplašena i postiđena, Evropa ni da zucne. “ Po svemu sudeći EU misli da je njen pravi odgovor da ćuti o odluci da se oslobodi Ramuš Haradinaj i da je najbolje da se pravi kao da se ništa nije dogodilo”, grmi sa stolice gnevni vitez…

(super je to: čim utripuješ da se tvoj umišljeni sagovornik u stvari pravi blesav i neće da ti odgovori – bitna prepreka imaginarnom dijalogu je otklonjena)

“Pošto je za EU Haški tribunal svetionik evropskih vrednosti, sada moramo na odgovoran način sa EU da utvrdimo da li institucija koja je izdala uverenje jednom ratnom zločincu da je nevin zaslužuje da se dalje uopšte naziva sudom” – rastura argumentima Mali Konjanik svog nevidljivog protivnika.

Ostavimo na čas zanimljivo pitanje da li Koštunica, poodmakao u sindromu koji će se jednog dana zvati po njemu, očekuje da se iz okeana, u pomrčini iza svetionika, uspravi eterični lik Europe, ili da se mesec morfne u ogromnu kravlju glavu koja će mu blago odmukati: “Ne, nipošto & nikad & zauvek (i sve ostale reči koje on voli), Kosovo est Srbija und Hag est kakan, gde treba da potpišem?” Od koga li, baš me zanima, očekuje odgovor? Koje je to nadnaravno biće ovlašćeni glasnogovornik, moralna gromada Evrope – drugim rečima, koga li zamišlja kako u Evropi igra ulogu koju je samom sebi dodelio u Srbiji? U EU takve uloge nema, niti je može biti – u Evropi se ceo taj žanr odavno izmodeo – u tome je bit tragikomičnog nesporazuma.

Mnogo je važnije sledeće: da li bi vam više odgovarao sud koji osudi čoveka bez valjanih dokaza, samo na osnovu jake sumnje? Da li bi takav sud bio bolji reprezent onog vrednosnog sistema koji pojednostavljeno nazivamo evropskim, a koji predstavlja ever-changing standard ljudskosti ustanovljen na relativno malom delu planete: u Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi.

Daleko od toga da smo mi ovde posisali svu pamet i da nam je super. Ovdašnja društva se nalaze pred mnogim vrlo teškim problemima – energija vs. ekologija, konzumerizam, otuđeni centri moći, corporate culture, globalizam. Plus oni nešto tradicionalniji, al’ provereno žilavi: rasizam, eksploatacija, nejednakost, religiozna i svaka druga zatucanost, kriminal, droge, beskućnici, itd. Ne sumnjam da znate sve o tome: da su vam kojekakvi analitičari podrobno objasnili kakav je kurcšlus & jadac današnja Amerika.

Well, ne verujte im. Ovde su ostvareni civilizacijski standardi o kojima Srbija može samo da sanja: ne bacamo đubre po ulicama, čekamo strpljivo u redu, propuštamo pešake. Plaćamo porez. Ne bijemo decu. Skupljamo govanca kućnih ljubimaca. Ne puštamo glasnu muziku. Nikada, nikada, i ni pod kakvim izgovorom – ne tresemo tepihe ispred kuće. Ono najvažnije: ovde se politika smatra umetnošću mogućeg, a ne ostvarenjem opštenarodnog konsenzusa da se kompletna stvarnost pošalje u tri lepe, te da se kolektivno poskidaju gaće & skoči u koprive. Okay, tu i tamo nam se potkrade kakav Bush, ali ovdašnja društva imaju potencijala i resursa da pogrešnu i štetočinsku politiku prepoznaju i pobede. Obame mi.

Deo evropskih vrednosti je i to da ljudi tamo nisu 24/7 cinični. Svet se ne objašnjava isključivo mržnjama i zaverama. Everyone’s entitled to the benefit of the doubt. Bolje je osloboditi desetoricu krivih nego jednog nevinog poslati na robiju. Sudija koji slobodno donese pogrešnu odluku nam je miliji od onog koji presudi tačno, ali pod političkom direktivom. Postoji samo jedna stvar koja je važnija od pravde, a to je sloboda. Disati slobodu punim plućima, to je aksiom svih evropskih vrednosti.

Vaša je situacija, ma kako crno izgledala, u stvari sasvim jednostavna: evo, ovde su vrata, ovde je kvaka, ovde se kuca – pa izvolite… Vi ne morate, za sada, da izmišljate ništa novo. Standardi su uspostavljeni, vi treba samo da ih prihvatite. Ili da ih večito prispitujete, sumnjičite, izvrćete kao što to radi Koštunica i duga tradicija srpskih eurofoba. Hmmm, evropske vrednosti – ili srpske? Belanovica ili Brisel? Guča ili

Kan?

Majku mu, zar je zbilja tako teško odlučiti?

 
Odande gledajući

Peščanik.net, 10.04.2008.

Leave a Reply