Komunisti su strahovito lagali o svemu – izuzev o jednoj stvari: sve što su nam ikad rekli o kapitalizmu bila je sušta istina.
ruska narodna izreka, novijeg datuma

 
Teško je zamisliti napredno, slobodno, humano društvo – zasnovano na pohlepi. A liberalni kapitalizam bi hteo upravo takav BS da nam proda. Uz samozadovoljni slogan o najboljem-od-svih-loših-rešenja: sure is ugly, but it works.

Well, I have news for you: it doesn’t. It’s kinda broken. Kapitalizam je takođe puk’o, kojih dvadesetak godinica nakon svoje “istorijske” pobede. Jebote, opet propada svet, i opet preko naše grbače!?

Priča o naduvanom/probušenom tržištu nekretnina je zapravo samo još jedna piramidalna šema (srpski: Dafinment), sasvim nalik na dot.com bubble, samo još mnogo gabaritnija i dramatičnija, iako manje maštovita. Sistem je bio jednostavan do bola (još jedna sličnost sa Dafinom): kupiš kuću za milion dolara (koje nemaš, al’ ima banka i prosto ti ih gura u ruke) i kroz godinu dana si daj-bože otplatio 2% vrednosti kuće, ali sada već ta ista kuća vredi milion i dvesta hiljada dolara. Možeš da je prodaš i banci vratiš dug + platiš penale za prekid ugovora o zajmu (serblish: morgidž), minus ono što si već otplatio, minus razni advokati i real-estate agenti – na kraju balade si dobar minimum 100 tisuća, before taxes. Easy money. Glavni zamajac naše civilizacije: mit o lakom novcu! Pa zar smo, ako je već tako, i zaslužili bolje?

Naravno, jedini razlog zbog koga je tvoja kuća “dobila” neverovatnih 20% vrednosti u roku od samo godinu dana je to što je desetak tvojih komšija u međuvremenu došlo na istu ideju, dalje je sve stvar starog dobrog zakona o ponudi i potražnji. Samo što ulazak deset komšija u igru zapravo označava proširenje osnove piramide. A vaskolikim je bankarima, i privatnim i državnim, oduvek bilo savršeno jasno šta biva u trenutku kada piramida udari u demografske i finansijske granice koje sprečavaju dalje širenje osnove (fenomen poznat kao odlazak u tri Jezde materine) – ali ih to nije sprečilo da iz sve snage duvaju u dotični balon, dolivaju sub-prime kredite na vatricu, i broje zaradu. More easy money: svi su odjednom puni love, i banke i lahko-kreditirani građani – lako stečene pare se lako i troše, što je super za berzu i ekonomiju, sve živo se kupuje i prodaje i podivljali karusel se okreće sve brže i brže… Sada se svi dabome iščuđavaju nad bankarskim nemoralom i pohlepom, i nad kartkovidom politikom države, ali ta mi se naknadna pamet čini višestruko licemernom: bankari su zapravo samo radili svoj posao. Država je takođe radila svoj (liberalnokapitalistički) posao: pomagala biznisu da što brže i lakše zarađuje. (da i ne spominjem licemerje tzv. prevaranih, ovih koji su u momentu pucanja šeme ostali na dnu piramide: nikada mi nije bilo jasno otkuda dovoljno bezobrazluka bivšim Dafininim žrtvama da se kao nešto organizuju i potražuju nekakve pare!? Eto, neko ih je slagao da novac pada s neba, a oni naivni poverovali… Može, evo vaših para – samo prvo donesite potvrdu da ste maloumni.)

Aktuelni krah berze nije posledica kakve tragične greške, niti poremećaja, niti kriminala – nego je naprotiv posledica izuzetno uspešnog biznis-modela, koji je naprosto prerastao (i time razbucao) svetske finansijske okvire. Jerbo mu je tak’a, je l’ da, narav… ne zna da stane. Ta ružna reč, pohlepa, nije ništa drugo nego želja za sticanjem i uspehom, na slobodnom i fer tržištu – zbilja, ko sme da toj “želji” određuje i postavlja granice? I zar nije svaki takav pokušaj završio krahom i slobode i tržišta i svake pomisli na uspeh?

U pitanju je sistemski, neizlečivi “bug”: kapitalizam naprosto ne funkcioniše bez pohlepe. Pri tom će ga upravo pohlepa i sahraniti, možda baš sada, možda u sledećem cugu… Utešna i na empiriji zasnovana teorija za masovnu narodnu konzumaciju (niko međutim da se isprsi sa kakvim racionalnim objašnjenjem fenomena): recesije su ciklične i nužne, takva je zaboga “priroda” kapitalizma. U prevodu: nadajmo se da ćemo se izvući, makar još ovaj put.

Kriza se ovde još uvek zapravo ne oseća. Malo me sve podseća na leto 1991, dok smo leškarili na Adi Bojani, a neke su nestvarne vesti iz Pakraca do nas jedva dopirale… Svi smo pukli stravičnu lovu u penzionim fondovima, ali to za sada uglavnom uspešno ignorešemo. Prvo, to nisu “vidljive”, opipljive pare – u pitanju su novci koje možeš da koristiš tek kada se penzionišeš, a do toga, hvala na pitanju, ima još podosta. Drugo i važnije, samozavaravamo se gornjom pričicom o cikličnoj prirodi monstruma, to jest nadamo se “korekciji” tržišta. Tzv. “ma neće valjda!?” strategija, još jedna upadljiva sličnost sa 91-om.

Još nisu počela masovna otpuštanja po firmama, u ATM mašinama još uvek ima keša, benzin je štaviše pojeftinio. Jesen je, k’o za pakost, lepša neko ikada… Ovo piskaram u Starbucksu uglavljenom u ogromni shoping-mall u najvećem i najružnijem od svih vankuverskih predgrađa, Surrey-u. Nedaleko je veliko gradilište koje je “privremeno” u zastoju: preduzimač je kintu zajmio od braće Lehman. Vic je u tome što su svi stanovi unapred prodati (čekalo se po par dana/ noći u redovima, al’ da olabavim više sa dafinologijama) – sada se nesuđeni & nasankani stanari pomalo samoorganizuju, a preduzimač ih bestidno laže… Takođe, i država i sve banke redom se utrkuju ko će nas češće i usrdnije uveravati da je naša štednja “sigurna”. U prevodu, jedino što je sigurno je da bi jedan omanji juriš na banke dibidus ujebo stvar, beyond any repair. U Starbucksu i oko njega međutim strahovita gungula, šušte pune kese, šište latte-i, potrošačko-kafeinska groznica u punom zamahu. Teško će ovaj kontinent pregurati još jednu Depresiju.

Postoji još jedna vrsta pohlepe, koja je takođe bazičan pokretač liberalnog kapitalizma, ali je toliko masovna da smo morali da joj smislimo manje oštro ime: konzumerizam. Voleo bih da u ovome grešim, ali čini mi se da je tokom poslednjih par decenija konzumerizam potpuno srastao sa onim što se zove “the American way of life”. Mi ne možemo više da zamislimo život bez kuća u predgrađu, beskrajnih auto-puteva, duge vožnje do posla u našem velikom autu, bez kupovanja ogromne količine potpuno nepotrebnih i vrlo nekvalitetnih proizvoda, ali po neverovatno niskim cenama, bez naših ogromnih frižidera prepunih hrane u raznim gargantuanskim kontejnerima, itd… Zatim, tu su mase čudovišno debelih ljudi-žena-dece, konzumerizam u svom oralnom i perfektno banalnom obliku: prežderavanje. Konzumerizam kao bolest zavisnosti.

Niti smo mi, evidentno, u stanju da podnesemo sopstveno obilje, niti će ga planeta na duži rok preživeti…

…vreme je dakle sazrelo da se razmatraju alternative američkom snu. Tačnije, odavno je sazrelo – ali se niko iz tog sna ne budi dobrovoljno. Tako dathe meltdown takođe može da bude i wake-up call, ako bude pameti. Ili ćemo da osmislimo kakvu civilizaciju zasnovanu na nečem boljem od pohlepe – ili nas neće biti. Makar ne debelih…

 
Odande gledajući

Peščanik.net, 22.10.2008.

Leave a Reply