Malo nas je, al’ smo govna
(originalno grafit, sada dijagnoza)

 
Prisustvujemo najnovijoj inkarnaciji “sukoba na ljevici”; razbesneo se rat rečima između “nervoznijih” perjanica LDP-a, Prokića i Ostojića, i ponešto simbolički shvaćenog “Peščanika” (naime, pre se radi o “stanju duha/svetonazoru” nego o radio-emisiji, tačnije radi se o prilično specifičnoj projekciji – vratićemo se na tu temu malo kasnije). Glasno i bez ikakvog stida vrište-pište izranavljene sujete, i po ko zna koji put se dokazuje pretužna istina da u Srbiji ne postoji dovoljno velika & važna politička opcija – a koja bi bila veća i važnija od taštine njenih lidera. Igrali se dečaci politike…

However, i kako to već biva, makar je u predigri ujedanja pokušana i stanovita analiza, i izgovorene su neke prilično interesantne reči za koje ću se, je l’ da, rado zakačiti:

Ne postoji politička energija koja je sposobna sama, bez podrške intelektualne elite u prvom redu, da napravi bilo kakav pomak u takvoj beznadežno zaparloženoj sredini.“

(Nenad Prokić, blog „Stara jalovost“, na sajtu LDP-a)

Dakle, po Prokiću: politička energija + podrška intelektualne elite = civilizacijski pomak. Ne zvuči loše, samo je previše sveže sećanje na jednog neobično energičnog, nakostrešenog, a zdušno podržanog od vaskolikih akademika, književnika, novinara… i dotični pomak iz kog ima da se vadimo narednih pedeset godina.

Nešto je veći problem sa gornjom jednačinom u tome što sporedne pojave i posledice uzima za glavne činioce. Šta je zapravo „politička energija“? Snaga ubeđenja, lojalnost rukovodstvu, spremnost na akciju? Well, postaje sasvim očigledno da je ovako definisana „politička energija“ zapravo obrnuto proporcionalna kvalitetu politike: na zavidnom je nivou među radikalima, do belog usijanja dovedena među navijačima.

Ovde je tema „podrška intelektualne elite“. Podrška u politici (i bilo gde drugde, npr. u sportu) posledica je (i merilo) uspeha, a ne preduslov. Prvo ćeš da driblaš kao Džajić, pa će tek onda Marakana da ti skandira. Obrnuto ne biva.

Još važnije: u zlim vremenima nema dobrih a pritom popularnih političkih opcija. Čerčil npr. nije bio preterano popularan/podržan kada je obećavao „krv, znoj i suze“. Podrška je stigla docnije, kada je pobedio u ratu. Ako se a priori traži i kupuje podrška, ako je kompletna politička strategija bazirana na maksimiziranju podrške – onda se tu radi o jednom ulagivačkom PR modelu (a la Tadić) koji je u krajnjoj liniji tehnologija vlasti, a nikako ne instrument pomaka. Što negira pretpostavku.

Formula uspeha je jednostavnija i opštija, i tiče se bilo kakvog projekta u kome učestvuje više od jednog čoveka. Političar, košarkaški trener, biznismen, filmski reditelj, učitelj, roditelj – svi oni su uspešni uvek i jedino ako poseduju:

integritet i viziju (srpski: poštenje i ideju)

Heck, da budemo sasvim neozbiljni pa da ustvrdimo kako je u Srbiji dovoljno posedovati samo jedno od ta dva, za direktan ulazak u legendu. Patrijarh Pavle je živeo izrazito skromno, i apsolutno se ničim drugim nije posebno odlikovao – ali eto, lični integritet je bio dovoljan da ga među narodom proizvede u „sveca“. Za života je Đinđićev integritet često bio pod znakom pitanja, a kad je ubijen svanulo nam je da smo izgubili jedinog političara koga smo ikada imali, a koji je pri tom imao ideju šta da konkretno uradi, t.j. imao je viziju. Upravo zato i ne možemo da ga prežalimo, jer je sa njim u Srbiji umrla i Ideja, i mi smo ostali zaglibljeni u ovoj uvek istoj reciklaži Kosova, potrage za Mladićem i ruske pomoći koja tek što nije stigla… Naravno, Đinđićeva vizija je sledeći dobar primer nepopularne vizije, i bez obzira na svu silnu posthumnu podršku – niko se još nije odvažio da je preuzme i nastavi. Nezgodna stvar, vizija. Ume i da ubije.

Postoje i vrste „vizija“ koje su naprosto nespojive sa integritetom, i koje će vremenom „pojesti“, korodirati i najtvrđi integritet. Koštunica je dobar primer.

Negde u pra-počecima njegovog sukoba sa „Peščanikom“, tada jos uvek u fazi dobroćudnog gunđanja, Prokić kaže i ovo (blog „Sartr i Kami“, sajt LDP-a):

Osnovna razlika u gledanjima na svet između Sartra i Kamija, kratko sročena, bi ovako izgledala: Sartr je tvrdio da čovek mora da učini neke stvari da bi postao čovek, a Kami da čovek ne sme da uradi neke stvari da bi ostao čovek. U bivšem životu, kao nezavisni intelektualac, bio sam na Kamijevoj strani. Sada, kao političar, vrednujem barem podjednako obe tvrdnje, odnosno balansiram između njih. Nije dovoljno samo biti skoncentrisan na nečinjenje. Mora se nešto i konkretno uraditi, moraš kopati. A kad kopaš, košulja ne može ostati snežno bela. To je nemoguće.“

Spajanjem dva citata (montažni postupak krajnje dabome sumnjiv) dobijamo da Sartr, ipak, očekuje podršku od Kamija? Pa nešto se ne sećam da je ta priča imala takav kraj, Prokiću… 

Ja već neko vreme, sve ovako iz daleka, pratim kako se Nenad Prokić rve sa „vetrenjačom Peščanik“ – dakako u sebi. I bez obzira na katastrofalne posledice koje će ovo nadgornjavanje imati po njegovu političku karijeru (a bojim se da ni LDP iz svega neće izaći sasvim neoštećen), ipak je sam taj napor hrabar, dragocen i izuzetan. Na primeru Nenada Prokića možemo da pratimo jedan ekskluzivan proces: transformaciju srpskog intelektualca u srpskog političara. Nenad Prokić je bio i dovoljno pismen i dovoljno iskren da nam o svemo tome ostavi pisani trag, blog.

Dobar srpski intelektualac misli da su svi političari govna. Dobar srpski političar misli da se po govnima mora gaziti da bi se vodila bilo kakva real-politika. Jedan drugog iskreno preziru. Vidite li vi u šta se Prokić upleo?

I intelektualac i političar su u krivu. I jedan i drugi „znaju“ da je politika kurva, samo što je jedan sa njom u krevetu, a drugi uvređen što je kompletno izopšten iz te rabote.

Politika, međutim, nije kurva. Korumpirana politika je jednostavno loša politika. Korumpiran političar je nekompetentan, baš onako kao što je potplaćen profesor loš profesor (t.j. proizvodi loše đake, buduće loše stručnjake) i kao što će korumpirana/nekompetentna fabrika automobila nužno proizvoditi rđave automobile.

Važi i obratno: lično poštenje nije samo „nice to have“, konvencija, neophodnost poput dobrog odela i kravate. Integritet je glavna alatka svakog dobrog i uspešnog političara, i ponekad je u stanju da učini nemoguće – primer Gandija ili Mandele, dva krunska dokaza kako u politici formula integritet + vizija trijumfuje čak i kada sve izgleda najcrnje moguće. Blaži i bliži primer: Barak Obama. Naravno, on je još uvek „na probi“, ali se kompletan njegov meteorski politički uspon da sasvim lepo objasniti zaokruženom, perfektno komuniciranom vizijom i besprekornom biografijom. Ukratko & da nacrtam: poštenje se u politici isplati. T.j. u smislu „civilizacijskog pomaka“. U smislu džipova se dabome ne isplati. Tek da ne budem pogrešno shvaćen.

Pričom o isprljanoj košulji (Gile iz Orgazma je onomad promovisao nešto fekalniju varijantu iste racionalizacije) je Prokić-političar konačno poentirao protiv Prokića-intelektualca (aka „Peščanik“): Politika je praksa, bato. Umetnost mogućeg. Nema više kibicarenja sa visokih kula moralnih – neophodno je praviti k-o-m-p-r-o-m-i-s-e! Ako se nisi isprljao to samo znači da se nisi dovoljno trudio…

Naravno, zlatno pravilo o kompromisima je ono koje kaže da je svaki kompromis koji ne ugrožava ni viziju ni integritet – dobar kompromis. Međutim, ovde ima nečeg zabavnijeg: u sred-srede svog zalaganja za praksu i jedan fleksibilniji (t.j. političkoj praksi prilagođen) sistem moralnih normi, Prokić je glavačke uleteo u glupu, nepotrebnu i (politički) izuzetno štetnu svađu sa „Peščanikom“ (t.j. u ovoj mojoj maloj psihoanalizi: old-self) i tako na kraju balade unatrag odmotao sopstvenu matamorfozu: od nezavisnog intelektualca do političara do – prznice. Baš onako balkanski neprofesionalno.

However, pružio nam je povoda da popričamo o temi koju nije lako načeti u ciničnoj zemlji Srbiji. Poenta čitave prilično jednostavne pričice je da je politički uspeh merljiv. Ako je uspeh izostao – razmisli prvo sta si uradio van (ili direktno protiv) proklamovane vizije, a odmah nakon toga razdumaj dobro gde si se sve lično uplatk’o. Pa ako ti se ne kaže samo… well, poslušaj dobronamerne.

 
Odande gledajući

Peščanik.net, 25.12.2009.

Leave a Reply