“Spasi Srbiju iz ludnice Koštunice, Koštunice…”

 
Užareni i nadrealni avgust 2000-te. Slobica još uvek sedi na vlasti, sitno broji, al’ to još niko ne zna. Temeljno sluđen, prvi put “kući” nakon šest dugih godina, shvatam da sam se promenio u znatno većoj meri nego Beograd. Ipak, i spoljne promene su dovoljno dramatične: niko više ne staje na crveno, gradski saobraćaj jednostavno ne postoji, non-stop je 42 stepena u hladu, niko nema erkondišn, taksista me ljubazno moli da pridrzim vrata jerbo se, je l’ da, ne zatvaraju… (auto je FIAT 124, 74-to godište, taksista je jedan od petorice “vlasnika/ operatera”. Inače je iz Knina. Smeje se samom sebi: svom propalom zivotu i ništa boljem taksiju. Odnekud mu je to komično. Pokazuje mi kuću, crveni krov na dve vode, koju je neki baja sagradio na vrhu stambene višespratnice, odma’ pored mosta u Brankovoj. Crče od smeha.) Blok 45 zarastao u džunglu i grafite, ne radi ni jedna svetiljka na šetalištu – ali zato po istom jure automobili, a narod se sklanja u stranu. Noću se iz te mrkline i gustiša čuju urlici: to je “izlazak” lokalne mladeži. Do grada i onako ne mogu, nema prevoza – a nemaju ni para. Kilo vinjaka pa u mrak – to je bilo rešenje, rešenje za osveženje.

Svuda kučići lutalice, i sve su se kuje očigledno oštenile dva dana uoči mog dolaska. U novinama jednog jutra vest: nestao Ivica Stambolić. Pred Cvetićem parkirani Cheeroki-ji, sve vrvi od prelepih i skupo obučenih klinaca. Ko su sad pa ovi? – pitam prijatelja i dobijam odgovor : deca JUL-ovaca i NGO-ovaca, oni jedini imaju para. Na Dorćolu proučavam čudni primerak vrste, sponzorušu, kako se bori protiv kaldrme: štikle, kaldrma, silikoni, jedna gravitaciona skaska. Moje ćerke su na Ušću videla leš čoveka, zaglavljen u dunavskom mulju. Videle su i petogodišnje dete kako prosi na ulici i puši. “Ma to je Ciganče”, “umirili” su ih baba i deda. Već danime me gledaju sa otvorenom mržnjom: u kakav si nas ovo užas doveo!?

Na utakmici protiv Dinama iz Kijeva niko od Zvezdinih igrača više ne ume da doda loptu u noge: razmišljam kako je fudbal propao tačno u onoj meri u kojoj je propala država, kako je “ona” Jugoslavija igrala u kupu šampiona, a “ova” je trećeligaš. Na svu sreću, nismo na Marakanu došli da gledamo fudbal, nego da se deremo “Spasi Srbiju i ubi(j) se, Slobodane, Slobodaneeeee…”

Itd, kako je već išla ta pesma. Šta reći o šezdeset hiljada ludaka koji pozivaju psihopatu da ih izbavi iz institucije zatvorenog cuckoo tipa, i onako usput – izleči? Tu se ne bi ni Domanović snašao… Naravno, vadimo se kako ga tada još nismo sasvim poznavali, kako smo se, eto, opet zajebali u proceni. Honest mistake. Čovek jest’ delovao ponešto tromo i mrzovoljno, al’ činio se principijelnim i donekle pametnim, mada niko normalan nije bio u stanju da budan dočeka kraj njegove zavojite misli…

Koliki je naš kolektivni dar za samozajeb? “Pogrešno” smo se zaljubljivali i u Slobu i u Vuka (a tek u Tita!), zajebasmo se do balčaka sa Koštunicom, a tek ćemo temeljno da najebemo sa Tadićem. (zaključak: problem evidentno nije u pobrojanoj gospodi). Đinđić je jedini za kojega nikada nismo marili – al’ zato za njim neutešno plačemo od kako smo ga, je l’ da, ubili.

Osnovni problem Srbije je u tome što je realnost poklekla pred mitom. Stvarnost je predala meč virtuelnoj stvarnosti, istina je pukla pred kondiciono spremnijim lažima, haos je sjebao logiku, a pitomi su još mnogo pre toga spakovali kofere… Srbija je kao bašta koja je do te mere zarasla u korov da više uopšte ne liči na baštu – liči na džunglu. A estetika džungle je bitno drugačija od estetike bašte (o etici i da se ne govori). Džungla se diči entropijom i voli nasilje. U džungli je sasvim okay šopingovati kroz polupane izloge i udariti, slagati, spaliti, ubiti.

In so many words: u Srbiji, dakle, mora da se plevi. Korov svake, pa i najmanje laži mora da se iščupa u korenu: grozan i ogroman posao, ali dok se ne obavi – forget it, nema “Evrope”. Evropa nije ništa drugo do metafora normalnog zivota, jedna uređena običnost. Možemo li u Evropu ovoliko bolesni, ludi? Dabome da ne možemo….

Sada već neprikosnoveno vodeći srpski ludak, Koštunica, pre neki dan je učinio nešto potpuno out of character (što se od ludaka, je l’ da, već po definiciji očekuje, al’ svejedno nije fer da ga baš niko ne pohvali): prelomio je i raspisao izbore (tehnički: dozvolio Tadiću da ih raspiše). Time je Koštunica učinio dragocenu i retku stvar: smanjio je nivo entropije u Srbiji. Daleko od toga da je opravdao onaj davnašnji mandat Marakane i spasao nas iz ludnice – ali je maker, i to na samoj kulminaciji ludila, otškrinuo vrata.

A nije morao. Teško je pretpostaviti – a pogotovo odavde – šta ga je navelo na jednu po njega i njegovu partiju (a verovatno i njegov svetonazor?) krajnje riskantnu i potencijano pogubnu odluku? Najviše čemu Koštunica sada može da se nada, i to uprkos logici/ odnosno pod pretpostavkom da Samardžić uspešno isklonira balvan-revoluciju na SAO Kosovu – je da nakon majskih izbora uspe da napravi koalicionu vladu sa radikalima. Što je, naravno, mogao da uradi sad i odmah, bez izbora, odlaganja i rizika. Teško je razumeti tog čoveka…

…sem ako ne prihvatimo da je krajnji stadijum svakog ludila auto-destrukcija. Ili – ono u šta ja verujem – to je da radikali naprosto neće ni u kakvu vladu, bili bi u gadnom problemu da na izborima dobiju prostu vecinu i da MORAJU da oforme vladu – mislim da bi pod hitno proglasili poraz, odrekli se svega… Pa su shodno tome odbili Koštuničinu tajnu koalicionu ponudu i time izazvali izbore – a takođe zaslužili i pohvalu iz naslova. Hmmmm – previše “komplikovana” varijanta, plus pretpostavlja stanovitu racionalnost u Koštuničinim postupcima.

Na ovaj ili onaj način, Koštunica je upravo izvršio političko samoubistvo – beskrajno mu hvala na tome. Samo još da rata ne bude, sve drugo je samo stvar tehnike.

 
Odande gledajući

Peščanik.net, 23.03.2008. 

Leave a Reply