Stoički filozof Epiktet rođen je kao rob 55. godine naše ere, u grčko-rimskom banjskom gradu Hijerapolisu (danas Pamukale u Turskoj). Prvi put sam se srela s njegovim učenjem 2011, ubrzo po preseljenju iz San Franciska u Istanbul. Živela sam sama u univerzitetskom kampusu u šumi. Usred nestabilne emotivne veze na daljinu, ponekad danima nisam progovarala ni sa kim sem sa glavom mog dečka na Skypeu. Obeshrabrivala me je turska politika koja je i vernike i svetovne ljude navodila da se osećaju kao žrtve. A ako si žena, bez obzira na to šta imaš na sebi – dekolte ili maramu na glavi – neko će ti već dobaciti uvredljiv pogled.
Čim sam pročitala prvi red Epiktetovog Etičkog priručnika – „Na neke stvari možemo da utičemo, a na neke ne“ – pao mi je kamen sa srca. Epiktet smatra da možemo potpuno da utičemo samo na svoj sud o tome šta je dobro, pa je to jedino o čemu treba da brinemo. Ako želimo novac, zdravlje, seks ili ugled, neizbežno ćemo biti nesrećni. Ako želimo da izbegnemo siromaštvo, bolest i neugledan položaj, živećemo u stalnoj strepnji i nezadovoljstvu. Naravno, strah i želja su neizbežni. Svi na mahove osećamo nalete straha ili očekivanja. Biti stoik znači preispitivati ta osećanja: zapitati se da li se ona odnose na stvari koje su izvan naše moći i, ako je tako, „spremno odgovoriti ‘Onda me se to ne tiče’.“
Dok sam čitala Epikteta, shvatila sam da je bol u mom životu najčešće dolazio ne od stvarnih lišavanja ili uvreda, već pre od stida koji me je obuzimao zato što sam verovala da su se oni mogli izbeći. Zar nije moja krivica što živim sama, što mi smisao neprestano izmiče, što je moj ljubavni život u haosu? Kad sam pročitala da niko nikad ne treba da se stidi što je sam ili što je u gomili, shvatila sam da sam se stidela i jednog i drugog. Epiktetov savet: kad si sam, nazovi to „mir i sloboda i smatraj da si ravan bogovima“; kad si u gomili, misli o sebi kao o gostu na velikoj svetkovini i provodi se najbolje što možeš.
Epiktet me je pridobio i svojim tonom predanog sportskog trenera. Ako želiš da postaneš stoik, kaže on, „iščašićeš ručni zglob, uganuti gležanj, progutati mnogo peska“, a i dalje ćeš trpeti gubitke i poniženja. A zapravo, svaka nevolja za tebe je prilika za učenje i slavu. Kada naiđe teškoća, treba da si ponosan i uzbuđen poput „rvača kome je bog, kao kakav trener, dodelio zadatak da se bori sa snažnim mladim ratnikom“. Drugim rečima, o svakom seronji s kojim moraš da imaš posla misli kao o elementu božjeg pokušaja da od tebe napravi „materijal olimpijskog kova“. To je veoma moćan trik.
Epiktet nam često savetuje da se ne ljutimo na robove. Najpre sam pomislila da mogu mirno da preskočim te delove. Ali ubrzo sam shvatila da me spopadaju slične samooptužujuće i nelogične misli kada imam posla s vlasnicima malog biznisa i profesionalcima u sektoru usluga. Kada me je taksista provozao dužim putem ili kad mi je vlasnik piljarnice vratio manji kusur, osećala sam da je to moja krivica, da to rade zato što govorim turski sa akcentom ili zato što pripadam eliti. A ako ne obraćam pažnju na takve sitne prevare, zar time ne dokazujem da sam zaista nezainteresovani, privilegovani ugnjetač? Epiktet me je oslobodio tih misli jednostavnom vežbom: „Počevši od stvari nevelike vrednosti – malo prosutog ulja, malo ukradenog vina – ponavljaj sebi ‘Po tako neznatnoj ceni kupujem mir’.“
Rođen gotovo 2000 godina pre Darwina i Freuda, Epiktet je čini se predvideo način izlaska iz njihovih zatvora. Osećanja propasti i radosti programirana su u ljudskom telu? To se može pobediti umom. Večiti rat između nesvesnih želja i zahteva civilizacije? Može se dobiti. Pedesetih godina prošlog veka američki psihoterapeut Albert Ellis izložio je rani oblik kognitivno-bihejvioralne terapije, pretežno zasnovane na Epiktetovoj tvrdnji da „ljude ne uznemiravaju događaji već njihov sud o njima“. Ako dovoljno dugo upražnjavate stoičku filozofiju, kaže Epiktet, čak i u svojim snovima ćete znati šta je dobro, a šta nije.
Elif Batuman, The New Yorker, 19.12.2016.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 05.01.2017.