Mesecima unazad, građani Srbije koji se ne mire sa vlašću sadašnjeg autoritarno-kleptokratskog režima Srpske napredne stranke bombardovani su političkom porukom koja naizgled predstavlja izraz „realizma“ srpske opozicije, a zapravo se svodi na neku formu defetizma: naime, porukom da opozicija na predstojećim izborima „ima šansu da pobedi u Beogradu“ i da je to „prvi korak ka smeni režima“. Tu poruku smo više puta mogli da čujemo od istaknutih aktera (istinskih) opozicionih lista na predstojećim izborima – liste Ujedinjeni za pobedu Srbije i koalicije Moramo – ali je ona postala i opšte mesto u svakodnevnom govoru. Dva su osnovna problema vezana za ovaj (ničim izazvan) izraz skromnosti i samozatajnosti srpske opozicije: njegova faktička netačnost i strateško-politička kontraproduktivnost. Pre svega, ideja da možemo očekivati pobedu opozicije samo u Beogradu netačna je u bazičnom smislu. Naravno da postoji ogromna šansa da na (suštinski nefer) izborima koji nam predstoje uz veliku izlaznost građana opozicija pobedi u Beogradu – međutim, postoji i sasvim realna šansa za pobedu na parlamentarnim i predsedničkim izborima.
Ključ moguće smene režima je svakako u predsedničkim izborima, na kojima postoji značajna mogućnost da jedan od opozicionih kandidata uđe u drugi krug, što bi već i inherentno stvorilo „referendumsku atmosferu“ kao optimalnu političku klimu za promenu vlasti i garantovalo visoku izlaznost građana kao njen glavni preduslov.1 Ako nas izbori iz 2012. ičemu uče, to je da bi pobeda opozicionog kandidata u drugom krugu 17. aprila sasvim izvesno retroaktivno uticala na odnos snaga stvoren parlamentarnim izborima. Velika je verovatnoća da bi u tom slučaju „opozicioni“ akteri problematičnog kredibiliteta poput Socijaldemokratske stranke, Dveri, Dosta je bilo ili koalicije NADA (ukoliko uspeju da pređu cenzus) oklevali da formiraju postizbornu koaliciju sa režimskim strankama. Pored toga, u slučaju pobede opozicije na predsedničkim izborima neminovno bi došlo i do ozbiljnijih potresa unutar režimske koalicije, možda i do njenog raspada.
Naprednjački režim opstaje dokle god je u stanju da uspešno projektuje predstavu o sopstvenoj svemoći, jer temelji njegove vladavine jesu strah, potkupljivanje i ucena državnih službenika (armije raznih zagorki dolovac) i građanstva, a ne popularnost i ideološka privrženost. Gubitak predsedničke pozicije, čak i uz eventualni opstanak klimave režimske većine uz jako prisustvo opozicije u Skupštini, momentalno bi uništio ovu projekciju svemoći vlasti, čime bi nestao i režimski čelični stisak institucija pravosuđa i državnih medija, što bi naposletku dovelo do njegovog kraha. Pri svemu ovome, najznačajniji faktor moguće pobede opozicije na svim nivoima nisu raznorazni „procenti podrške“ sa kojima agencije za istraživanje javnog mnjenja izlaze u javnost (a koji se mahom računaju u odnosu na prosečnu izlaznost građana), već opšta politička situacija u Srbiji koja je veoma fluidna, i u kojoj bi stvaranje sveobuhvatne referendumske atmosfere pred 3. april mnoštvo „neodlučnih“ građana oslobodilo straha i defetizma i značajno podiglo opštu izlaznost.
Unutar srpske opozicije u ovom trenutku najviše nedostaju upravo napori da se stvori politička atmosfera „odsudnog trenutka“ za sveobuhvatnu društvenu promenu, što nas dovodi i do drugog temeljnog problema floskule o pobedi u Beogradu kao prvom koraku ka smeni vlasti: njene strateške kontraproduktivnosti. Ne moramo biti savremeni politički sun cui da bismo shvatili da je najsigurniji način da opozicija izgubi izbore u Beogradu poruka građanima da u autoritarnoj strahovladi opozicija računa samo na pobedu u Beogradu. Beograd predstavlja zajednicu 17 opština, i u mnogima od njih režimska mašinerija za obezbeđivanje glasova strahom i ucenama je veoma jaka. Ako opozicija prosečnom Beograđaninu koji živi u strahu i egzistencijalnoj ucenjenosti govori da može da očekuje samo smenu vlasti u Beogradu, šta mu ona zapravo poručuje? Naravno, poručuje mu da će režim opstati kao državna vlast i da će zadržati sve kapacitete da se neposlušnima sveti otpuštanjem, fizičkim nasiljem i sličnim metodama. Drugim rečima, poruka uplašenim Beograđanima glasi: nemojte nikako glasati za opoziciju čak ni u Beogradu jer ćete posle izbora snositi posledice, ostanite kod kuće na dan izbora ili stegnite srce i zaokružite režimski broj na listiću.
Šira strateška implikacija floskule o Beogradu kao svojevrsnom stepping stoneu se, na istom tragu, može shvatiti i kao efekat „samoispunjujućeg proročanstva“ na nivou parlamentarnih i predsedničkih izbora. Ako uplašenim građanima širom Srbije, koji trenutno vagaju da li da smognu hrabrosti i glasaju za opoziciju na državnom nivou ili ne, poručujete da se ne nadate pobedi na nacionalnim izborima (kao ni pobedi na lokalu bilo gde van Beograda), ka kojoj konačnoj odluci će ih vaša poruka pogurati? Postoji, naposletku, još jedan problem sa tom floskulom koji jeste strateške, ali i šire simboličko-vrednosne prirode – naime, upravo onaj deo koji naglašava beogradsku pobedu kao prvi korak ka smeni režima.2
Aktivna borba građana i različitih političkih aktera protiv uzurpatorskog režima traje godinama, u najmanju ruku od prvih protesta pokreta Ne Da(vi)mo Beograd iz 2015. godine, i obuhvata velike talase građanske mobilizacije kao što su protesti nakon rušenja u Savamali 2016, demonstracije „Protiv diktature“ iz 2017, maratonski protesti „1 od 5 miliona“od 2018-20, nekoliko epizoda „Ekološkog ustanka“ i blokade auto-puteva povodom Rio Tinta i uništenja životne sredine u Srbiji. U tom smislu, teza o „početku kraja režima“ i „prvom koraku“ je promašena i neumesna, osim što je naravno strateški pogrešna, i predstavlja jednu vrstu nipodaštavanja sedmogodišnje borbe građana protiv režima i njenih dosadašnjih rezultata. Ovi izbori nikako nisu prvi korak u toj borbi, ali svakako mogu i treba da budu retorički osmišljeni kao njena kulminacija i dovršenje u vidu smene režima. Na ovaj način bi bio stvoren retorički temelj uspostavljanja referendumske atmosfere, koji bi trebalo praktično dopuniti i pozivom na mirne i dostojanstvene skupove širom zemlje po ugledu na skorašnje uspešne primere građanske mobilizacije pred izbore u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji. Standardna izborna kampanja opozicionih aktera koju ovih dana gledamo u vidu turneje po Srbiji, kao da nam slede izbori u nekoj funkcionalnoj demokratiji poput Holandije ili Danske, je u tu svrhu svakako nedovoljna, a povoda za pozivanje građana na proteste ima, kao i uvek, na pretek.
Autor je viši naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.
Peščanik.net, 25.03.2022.
________________
- Na predsedničkim izborima 2017. drugog kruga nije bilo iz jednog prostog razloga – opozicija je tada imala kontrolore izbora na svega otprilike jednoj trećini biračkih mesta u Srbiji. Sada je situacija u tom pogledu znatno bolja.
- Neću se ovde baviti i pitanjem faktičke utemeljenosti ovog rezonovanja o mogućnosti „postepene“ smene režima – dovoljno je osvrnuti se recimo na slučaj Turske, gde je Erdoganov režim izgubio Istanbul, Ankaru i Izmir pre više od tri godine, ali se smena režima u ovom trenutku ne nazire. Kod nas se često navodi primer pobede opozicije nad Miloševićevim režimom u Beogradu 1996-97 u prilog tezi o „prvom koraku“. Ono što se najčešće previđa jeste da je opozicija tada pobedila u preko 40 najvećih gradova i opština u Srbiji – teško da bi sadašnja pobeda opozicije samo u Beogradu bila ekvivalent tadašnjem trijumfu koalicije Zajedno.
