Nemačka je izgubila svog najznačajnijeg javnog intelektualca. Svet je ostao bez jednog od svojih najuticajnijih filozofa. Smrt Jirgena Habermasa u 97. godini došla je u vreme kad se politička kultura za koju se on zalagao u sopstvenoj zemlji našla pod velikim pritiskom. Njegova filozofska vizija „prijateljskog suživota“ – freundliches Zusammenleben – čini se nedostižnom u doba globalnih kulturnih ratova koji razjedinjuju ljude. Opet oživljavaju uporne rezerve prema njegovom delu, posebno na levici: preveliki je racionalista, sklon je konsenzusu, suviše je liberalan, naivno shvata istorijski napredak. S druge strane, provokatore koji govore o dobu „mračnog prosvetiteljstva“ u stvari ne zanima jedan od najelokventnijih branilaca stvarnog prosvetiteljstva. Kako kaže njegov blizak prijatelj, reditelj Aleksandar Kluge, Habermas je razumeo da živimo u opasnim vremenima i da treba prionuti na posao u filozofskoj radionici. A za taj posao su nam neophodni neki njegovi alati.
Jirgen Habermas je rođen 1929. Presudan intelektualni momenat u njegovom životu možda nije oslobođenje od nacizma 1945, već to što je ranih 50-ih shvatio da mentaliteti koji su omogućili fašizam i dalje postoje – i da se mnogi ljudi čijem se delu divio ne kaju zbog svog saučesništva u nacističkom režimu. Habermas je u mladosti želeo da radi kao novinar i izbio je na javnu scenu jednim novinskim člankom u kome je kritikovao Martina Hajdegera zato što se i dalje divi „unutrašnjoj veličini“ nacističkog pokreta. Habermas je pisao novinske eseje preko sedamdeset godina i nikada nije izgubio osećaj za trenutak u kome treba započeti debatu i koju osobu treba izabrati za protivnika i za polemičko zaoštravanje intelektualnih i moralnih suprotnosti.
Deo njegovog filozofskog programa bio je oslobađanje od jednog smisla filozofske dubine (Tiefsinn) koja lako može preći u političko slepilo. Pridružio se Frankfurtskom institutu za društvena istraživanja, poznatom kao Frankfurtska škola, jer ga je privukao imperativ spajanja teorijskog rada sa empirijskim naučnim društvenim radom u službi većeg progresivnog cilja. Umesto sedenja na prestolu sveukupnog akademskog znanja (Wissenschaft), filozofija treba da doprinosi raznim oblicima interdisciplinarnog rada. Pokazalo se da je Habermas bio suviše radikalan za doajene Škole – Teodora Adorna i pogotovo Maksa Horkhajmera. Oni su smatrali da su podsećanja na marksizam u jezgru prvobitnog programa Škole nezgodna dok Zapadna Nemačka doživljava munjevit ekonomski napredak (i kad Institut očekuje donacije od nemačkih industrijalaca). Habermas je zbog toga želeo da njegov mentor za habilitaciju bude Volfgang Abendrot, jedini marksistički profesor koji je u to vreme predavao u Saveznoj Nemačkoj.
Knjiga koja je iz toga proizašla – Strukturna promena javne sfere – ostaje jedan od ključnih Habermasovih doprinosa. Ona je i danas neizbežna referenca u svakom kursu medijskih studija i u svakoj diskusiji o pretnjama koje u naše vreme izazivaju društvene mreže (to je i njegova najprodavanija knjiga). Habermas je tu ponudio stilizovanu istoriju okupljanja građana u francuskim salonima i britanskim kafanama u 18. veku radi rasprava o književnosti i politici. Javno mnjenje je postalo glavni sastojak modernih demokratija, u kojima vlada nije mogla samo da predstavlja samu sebe pred narodom (kao što su to radili monarsi), već je morala da bude osetljiva na socijalne probleme koje su ljudi otkrivali razgovarajući među sobom.
Decenijama kasnije, on će zaokružiti ključnu ideju svog rada jednom nezaboravnom slikom: komunikativna moć koju stvaraju bezbrojne debate u civilnom društvu može se uporediti sa opsadom zvaničnih sedišta vlasti, među kojima najvažnije ostaje parlament. Nije stvar u tome da se predstavničke političke institucije osvoje – ili ukinu – već da im se skrene pažnja na pritužbe javnosti. (Naravno, možda treba zaboraviti metaforu opsade posle 6. januara 2021. u Sjedinjenim Državama i 8. januara 2023. u Brazilu.)
Habermas je naučio kako komunikacija generiše moć od Hane Arent, koju je posetio u Njujorku tokom jednog od mnogih boravaka u Sjedinjenim Državama. Njegova bitka protiv filozofske dubine (Tiefsinn) koja je sama sebi cilj navela ga je da se zalaže za sveobuhvatno otvaranje prema zapadnim intelektualnim tradicijama (koje su mnogi nemački mandarini ranije ismevali kao površne). Zapad je za njega bio Severna Amerika. Habermasu je uvek bila tuđa britanska akademska i politička kultura (njegovo delo su najupečatljivije ismevali profesori sa Kembridža Kventin Skiner i Rejmond Gojs). On se očigledno osećao neprijatno u Oksfordu. Nije voleo da ga nazivaju liberalom (poistovećivao je liberalizam sa Džonom Stjuartom Milom i raznim antikomunističkim misliocima posle hladnog rata, a svi oni su bili nedovoljno osetljivi na društvene patologije koje je generisao kapitalizam). A 90-ih godina 20. veka, kada su evropske integracije postale glavna tema njegovog javnog intelektualnog rada, britanski mislioci su ga nervirali zato što su uvek bezvoljno kaskali za ostalima.
Habermas se uhvatio u koštac sa izazovom da ode dalje od marksizma i da Frankfurtskoj školi – poznatoj i pod imenom kritička teorija – obezbedi čvrst normativni temelj. Njegovo glavno delo iz 1981, Teorija komunikativnog delovanja – tragalo je za takvom osnovom u jeziku, ali nije uspelo da iznedri konkretan istraživački program kakvom se nadao. Ideja da rasprava treba da bude otvorena za sve koje pogađa neka politička odluka, a da neka odluka može biti legitimna samo ako su se svi s njom složili, ostala je ključna i kad je neposrednije počeo da se bavi pravnom i političkom teorijom tokom 80-ih godina 20. veka.
Njegovo najvažnije saznanje iz tog perioda bilo je da su demokratija i osnovna prava neraskidivo povezani, to jest da demokratija ne može postojati bez njih, ali ni prava bez demokratije. To je bila važna lekcija za njegove zemljake. Nemci su dugo idealizovali pojam pravne države (Rechtsstaat) same po sebi, to jest bez haotične demokratije (smatralo se da je vladavina prava spojiva i sa monarhijom). Ali argumenti u prilog nužnoj povezanosti liberalizma i demokratije postali su posebno značajni u našem vremenu, kada samoproklamovane neliberalne demokrate, poput bivšeg predsednika Mađarske Viktora Orbana, vide sebe kao besprekorne demokrate (zapravo bolje demokrate od svojih liberalnih kritičara), ali istovremeno i kao zaklete antiliberale. Nije Orban tek tako nazvao jedno Habermasovo delo „najopasnijom knjigom u Evropi“.
Habermasu je prilepljena i etiketa „racionaliste“ zato što je pretpostavljao da slobodne racionalne rasprave nužno vode u konsenzus. On sam je žalio što je ikada upotrebio izraz „idealna govorna situacija“, koji su njegovi kritičari spremno dočekali da ga podsete da se bezmalo nikada ne nalazimo u takvoj situaciji i da je naivni profesor projektovao etiku fakultetske učionice na prljavi svet politike. Po mišljenju različitih grupa kritičara, učinio je suviše ustupaka državnoj moći i kapitalizmu iako je smatrao da se kapitalizam ne može temeljno demokratizovati.
U stvari, Habermas je želeo da javne sfere budu „divlje“, čak i „anarhične“. Pored toga, bio je svestan estetike, pa i misticizma javnosti, na načine koji su često promicali njegovim čitaocima iz engleskog govornog područja. Ipak, osećanje koje je najbolje (ili najružnije) izrazio Žil Delez kad je Habermasa nazvao „birokratom čistog razuma“, postalo je konfekcijska etiketa za nemačkog mislioca.
Oni koji su imali priliku da ga upoznaju izbliza govore o čoveku u kome uporedo postoje beskompromisna ozbiljnost i duboko proživljena strast, koja ponekad prelazi u impulsivnost. Njima nije bilo neobično to što je Habermas otkrio jednom svom nedavnom biografu da su njegove intervencije u novinama bezmalo uvek bile nadahnute „gnevom“. Habermas je veoma pažljivo slušao svoje sagovornike ne obazirući se na akademske hijerarhije. Ljudi koji su ga posmatrali tokom njegovih mnogih poseta Sjedinjenim Državama mogli su da vide globalnu filozofsku zvezdu, ali ne i gurua.
Bio je izuzetno osetljiv i na psihološke povrede. Mnogi njegovi biografi sugerišu da to ima veze s rascepom nepca, malformacijom s kojom je rođen, i s vršnjačkim maltretiranjem koje je zbog toga trpeo u detinjstvu – a time bi se mogla objasniti i činjenica da je uvek izbegavao radio i televiziju i da je više voleo da daje intervjue u pisanom obliku.
Poslednjih godina postalo je opšte mesto da je Habermasove ideale opovrgla ružna politika našeg veka. U njegovoj rodnoj zemlji konsolidovala se stranka ekstremne desnice koja bestidno relativizuje nacionalsocijalizam – protiv čega se borio u čuvenoj debati sa konzervativnim istoričarima tokom 80-ih (Habermas je smatrao da uspeh populizma u potpunosti treba pripisati ekonomiji). Evropski projekat, koji je zamislio kao protivtežu angloameričkom neoliberalizmu, počeo je da posustaje, a vizija kosmopolitskog poretka u kome međunarodno pravo ograničava potencijalno nasilan suverenitet nacionalnih država raspala se još pre drugog Trampovog mandata. Eseji kojima je Habermas upozoravao na nemački militarizam kao reakciju na rat Rusije protiv Ukrajine takođe su izazvali neobično neprijateljske reakcije. U najboljem slučaju, mlađi kritičari su smatrali da mu je suviše stalo do toga da spreči antiruske sentimente iz doba hladnog rata (u Habermasovoj mladosti podsticao ih je rasizam nacista).
Pred kraj života zaista ga je brinula mogućnost nezaustavljivog slabljenja zapada. Bojao se da Evropska unija neće biti u stanju da se na vreme distancira od Trampovih Sjedinjenih Država. Nastavljao je da piše, motivisan onim što je nazvao Vernunfthoffnung – nada da bi razum mogao prevagnuti i da bi javna sfera, bez obzira na duboke promene koje je u njoj izazvao internet, mogla služiti kao mesto smislenog dijaloga. Mlađi levičari su mu prebacivali da je pogrešio u vezi sa Gazom i da je bio frankfurtska verzija Fukujame (umesto da se istrajno zalaže za „radikalnu demokratiju“). U međuvremenu, Habermasovi istomišljenici imali su razloga da očajavaju zato što su ideale prosvetiteljstva – slobodu i jednakost – ugrožavali ne istinski antidemokrati poput Hajdegera, Karla Šmita i sledbenika Ničea, kao tokom 20. veka, već blogerski talog poput Kertisa Jarvina, koji ono što je pre deset minuta pročitao na Vikipediji prodaje kao Tiefsinn.
Neki od nas će verovatno uvek govoriti o Habermasu onako kako je on govorio o Adornu. Rekao mi je da je Adorno zaista bio genije i da ga je voleo. S druge strane, Habermas je smatrao da je kult genija (Geniekult) još jedna opasna nemačka tradicija i s dobrim razlogom možemo pretpostaviti da je želeo da njegovo ogromno delo bude shvaćeno kao segment kolektivnog dela u nastajanju, kao momenat u beskrajnom „procesu učenja“ (jedan od njegovih omiljenih pojmova). Naš zadatak sada nije veličanje jednog intelektualnog diva niti upuštanje u često prazne kritike koje dolaze s levice, već spasavanje, testiranje i razvijanje ideja i pojmova koje nam je ostavio kao alat za suprotstavljanje novom mračnom dobu.
The New Statesman, 16.03.2026.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 09.05.2026.
