Ne, više pesnički: prvobitno značenje arapske reči je telo, trup, otuda tursko preneseno značenje odbrambeni zid, koje smo preuzeli. Upotreba reči inače se stalno vraćala prvobitnom značenju u slikovitim izrazima, kao što je živi bedem, bedem hrišćanstva i slično. Diktator je izraz upotrebio za zaveru u policijskim redovima i „pokušaj puča“ 15. marta 2025. U njegovoj verziji, napadu „blokadera“ suprotstavio se bedem naroda, što kao pojava nije nigde zabeleženo. Nigde se njegove pristalice nisu isprsile pred neprijateljem, to su obavljali tačno za to predviđeni organi represije i nepredviđene, ilegalne parapolicijske grupe specifično uniformisanih, uglavnom kriminalno opredeljenih pojedinaca. Upotreba bedema naroda bila bi, sa stanovišta režima, legitimna upotreba izraza kad bi se odnosila na policiju, ali upravo u tome krije se (skoro) pesnička zvrčka: diktator nije hteo da govori o policiji, koja je očito bila deo zavere na pogrešnoj strani. No da bismo razumeli njegov ezopovski jezik, moramo se vratiti u blisku prošlost.
Neposredno posle martovskih događaja, diktator i njegovi, osobito Dačić, bili su prezauzeti pokrivanjem odnosno lažinjanjem oko soničnog oružja/zvučnog topa koji je u konačnoj verziji bio kupljen, ali nije upotrebljen, takoreći stoji neraspakovan, a masa je posle prethodnog uvežbavanja uprizorila flash mob razbežavanja za strane medije, kao zbog tog oružja, a ustvari zbog lažnog predstavljanja. Ubedljivo do besvesti, posebno za one koji su udarac doživeli i za sve koji su snimke videli. Povezano sa tim, diktator je obelodanio da su u zaveri učestvovali i neki policajci, i da će svoja saznanja o tome, koja već ima, obelodaniti za najviše nedelju dana. O tome je zatim naprosto zaćutao, više od godine dana. U međuvremenu, mnogo pretežno mladih ljudi pohapšeno je, odsedelo u zatvoru, pa u kućnom pritvoru, suđenje se još vodi, grupa studenata napustila je zemlju pred represalijama. O policajcima-zaverenicima ni reči. Godinu i ohoho docnije, ponovio je ono isto o policajcima, s tim da ih je odjednom mnogo više, a verni pukovnik, uzgred saznajemo, postao je general. Kud nestadoše policajci? Ima li podataka o unutarnjim čistkama? Ništa: laž se toliko usukala da se više ne prepoznaje. Kruta istina je najverovatnije da nije bilo mogućno napraviti veliku čistku jer nije bilo zamene za otpuštene. Šta god da je u pitanju, mnogo laži na kraju ispililo se kao istina: policija jeste delovala kao bedem naroda, onog dela naroda koji diktator priznaje za svoj, a pravi puč u policiji, posle umišljenog puča u policiji, nije delovao. Otuda narod kao bedem, priglupa metafora koja bi da sakrije problem sa policijom i batinašima i oružjem i progonima: previše za svaku pamet.
Najpoučniji deo ove zavrzlame ostaje to da se od mnogo zaplitanja desi da se istina pojavi na neočekivanom mestu i u neočekivanom trenutku. Ako je to znak izgubljenosti i samozaplitanja, onda vučimediji odnedavno daju veoma dobar primer. Svi su se naime dali u napade na dve preostale nezavisne televizije, gde su se izvinili za netačnu vest. Napadi su divlji, i ponavljaju se sa gebelsovskom upornošću, a rezultat je izuzetan: vučimediji tako javno priznaju da se nikada ne izvinjavaju, popravljaju, priznaju netačnost, i da kod njih laž stoluje bez ograničenja! Istina se izmigoljila iz primitivne strasti i preplavila javnost. Nažalost, u publici je mnogo takvih koji će i dalje verovati kako je priznanje netačnosti dokaz da medij laže, dok hronični patološki lažljivci veselo nastavljaju. No uteha je već dragoceni sev istine i izvesno postojanje nekih koji je prepoznaju.
Bedem naroda je zbog svega toga ruševan i sklon padu: veoma je riskantno do te mere sluđivati narod. Uzmimo za primer mogućni budući referendum o ulasku u EU, posle godina uveravanja da otuda dolazi svo zlo za državu. Haos pre glasanja bio bi na vrhuncu, sa sve diktatorovim uveravanjem da hoće da ostane na evropskom putu. I šta bi se desilo ako se većina ne bi snašla u čivijaškoj shizofreniji, te glasala protiv? To bi bio gigantski izliv istine o režimu i potpuni poraz države. I tu postoji prečica, da se umesto referenduma glasa u parlamentu, što su već primenile neke države. Iznad svega, postoji „čelična i snažna“ izvesnost, da režim taj datum neće doživeti.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
