Rainbow Gathering by Benoit Paille http://bit.ly/1rrp021Parada ponosa bi trebalo da se održi za nedelju dana. Međutim, tradicionalno, i ove godine kruže vesti kako Parade neće biti. Naime, pet policijskih sindikata je najavilo štrajk za 26. septembar, a kako oni procenjuju štrajk će biti u toku i 28. septembra kada je najavljena Parada. Policijski sindikati su objavili da tokom trajanja štrajka neće obezbeđivati nikakve skupove, manifestacije i sportske događaje. Bezbednosna procena se još uvek čeka.

Prošle godine je bezbednosna procena bila nepovoljna i Parada je otkazana.[1] Tako je bilo svake godine od 2009. sa izuzetkom 2010. koja se ne koristi kao dokaz da je moguće organizovati i obezbediti jedan takav skup, već kao dokaz da su takvi skupovi previše opasni i da bi trebalo sačekati povoljniju klimu.

Nećemo se ovde baviti političkom pozadinom otkazivanja Parada niti mogućim scenarijima. Pozabavićemo se upravo „klimom“. Ne može se poreći da je klima za održavanje Parade ponosa nepovoljna, ali neka pitanja se nameću: zašto građani i građanke ne očekuju od svoje države da bude u mogućnosti da obezbedi javni skup? Zašto građani i građanke prihvataju da država ima detaljan uvid u planove kriminalnih grupa koji se mogu protumačiti kao „delovanje usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava“ (član 55, Ustav Republike Srbije), a da povodom toga niko ne bude priveden? Zašto građani i građanke pristaju da žive u državi koja iz godine u godinu ne može da se izbori sa huliganima?

Odgovor je previše jednostavan – sve to se tiče Njih, a ne Nas.

„Kada sebe opisujemo kao grupu ljudi koja je ujedinjena pod parolom ’mi’, dok su drugi ljudi konstruisani kao fundamentalno različiti ujedinjeni pod parolom ’oni’, koristimo moćno oružje koje može da se iskoristi kako bi se drugi učinili neprihvatljivim. Ove razlike se previše često poklapaju sa klasičnim osama diskriminacije i graničnim linijama moći, kao što su seksualnost, rod, etnicitet, ’rasa’, klasa i tako dalje. Prema Fukou, označavanje drugih je povezano sa moći i znanjem. Kada grupu označimo kao ’druge’, ističemo njihove navodne slabosti kako bismo sebe prikazali kao snažnije ili bolje. To podrazumeva hijerarhiju, i služi kako bi moć ostala koncentrisana na istom mestu.“[2]

Kao što se vidi iz ovog citata nasilje nije deo proglašavanja određene grupe drugima. Nasilje je simptom koji ukazuje da je taj proces uhvatio duboke korene. Nasilje nije moguće bez zaglušujuće tišine onih koji smatraju da ih se to ne tiče, a ta tišina nije moguća bez stalnog podsećanja da su ti neki „drugi“:

„Isticanje ’drugosti’ i nabrajanje nepravdi zamenilo je potragu za sličnostima i vezama između grupa i pojedinaca.“

Tako jedan komentator u tekstu od prošle nedelje lamentira nad nedostatkom studentskih protesta ili bilo kakvog bunta, iako je situacija širom države alarmantna. Međutim, on ne poziva građanstvo na solidarnost sa seksualnim i rodnim manjinama; on poziva manjine da se odreknu svoje borbe i svog identiteta. Drugim rečima, poziva ih da ostanu u svoja četiri zida.

„Problem nije samo u ovim mladim, politički korektnim elitistima koji veruju da su nezaposleni moler iz Batajnice i otpušteni stolar iz Svrljiga zaslužili da žive u bedi. Veliki deo levičarskog aktivizma se sveo na nevladine organizacije koje deluju kao policija stavova i misli – postmoderna, lepše obučena, ali podjednako neumorna inkarnacija Ilije Čvorovića… Mladi buntovnici su prinuđeni da biraju između dve krajnosti. Na jednoj su ostrašćene identitetske bitke koje se završavaju ili malom pobedom ili povlačenjem u elitističke lagume prožete samosažaljenjem i prezirom prema ’neprosvećenoj masi’.“

Ovde se zanemaruje jedna bitna činjenica – da i među otpuštenim stolarima iz Svrljiga možda ima pripadnika i pripadnica seksualnih i rodnih manjina, kao i obrnuto. Odnosno, za potrebe označavanja grupe ljudi kao drugih tu se čini upravo ono za šta se optužuju drugi: traže se razlike, a ne sličnosti.

Istu poruku je pre tri godine poslao jedan drugi autor, u to vreme savetnik predsednika Srbije. U blog postu, on je ponudio nekoliko saveta organizatorima Parade ponosa polazeći od toga da su upravo oni krivi za zabranu:

„Razlog opštenarodne ’homofobije’ i nepovoljnog stava prema Paradi ponosa, po mom skromnom mišljenju, je to što ljudi ne znaju lično nikoga ko je LGBT. Pa o onome što ne znaju imaju pogrešnu predstavu. Ljudi o homoseksualcima znaju ono što su videli na TV ili čuli od nekoga ko o tome ništa ne zna. Znaju onoliko koliko smo npr. mi znali o četnicima učeći o njima iz filmova Veljka Bulajića. Dakle, većinski, svi mi imamo karikaturalnu i izvitoperenu predstavu i o gejevima i o njihovom problemu. E, ako je tako, a tako je, pitam se šta su same LGBT organizacije učinile u poslednjih godinu dana, kako bi objasnili javnosti da su oni ljudi isti kao svi mi. Da su oni ljudi sa problemima koje imamo svi mi samo uvećanim za onaj deo koji proizvodi homofobija okoline. Nisam siguran da su uradili mnogo.“

Savet „ubedite nas da ste ljudi, pa ćemo onda razgovarati“ ne pomaže, i jasno stavlja seksualne i rodne manjine u položaj drugog. Dakle, za tri godine poruka upućena delu građana i građanki Republike Srbije od strane intelektualaca i javnih ličnosti nije se promenila. A na sve to država mudro ćuti i u (ne)povoljnoj klimi čeka (ne)povoljnu bezbednosnu procenu.

Peščanik.net, 22.09.2014.

TEMA – PARADA PONOSA +

———–    

  1. Protestna šetnja je ipak održana 27.09.2013.
  2. Blog post studentkinje antropologije Univerziteta u Oslu.