Najtipičnija ljudska reakcija na zlodela je čuđenje. Što su zlodela veća, to je čuđenje veće. Kako je moguće da ljudsko biće može da uradi tako nešto? To je signal da mi ne bismo mogli da uradimo tako nešto, da mi nikada ne bismo mogli da povredimo drugo ljudsko biće na taj način. To nam potvrđuje da naš moralni kompas radi. Ali to čuđenje može da dovede i do izvesne paralize. Do nemogućnosti delovanja. Ne možemo ni da zamislimo da ljudsko biće uradi tako nešto, stoga, nemamo posla sa ljudskim bićem. Imamo posla sa monstrumom. Otpadnikom iz ljudskog roda. Jedino što možemo da uradimo je da ga uklonimo iz ljudskog roda, da ga zatvorimo, zaključamo i bacimo ključ. U isto vreme, moramo nekako da opravdamo sebe i društvo u kome je taj monstrum činio zlodela. Te tako monstrum postaje zli genije. Inteligentniji i pronicljiviji od prosečne osobe. Tu dolazi paraliza. Jer kako bismo mogli da prepoznamo zlog genija koji ne želi da bude prepoznat? On je jednostavno genijalniji od nas.
Stvarnost je drugačija. Monstrumi, kao ni zli geniji ne postoje. U odličnoj analizi dehumanizacije serijskih ubica, a na osnovu prve sezone Netfliksove serije Monstrum posvećene Džefriju Dameru, Olajemi Olurin se fokusira na njegovu ljudskost i propuste sistema. Damer nije bio poseban. Nije bio posebno inteligentan. Jednostavno je živeo i ubijao u društvu i u vremenu u kome životi manjina i homoseksualaca nisu bili bitni. Suočeni sa njegovim zlodelima, policija, pravosudni sistem i šire društvo okarakterisali su ga kao zlog genija, monstruma, jer to je lakše nego da se suoče sa svojim udelom u svemu tome.
Trenutno vidimo da se slično dešava sa Džefrijem Epstinom. Naročito kada treba braniti naše heroje koji su se našli na njegovoj mailing listi. Doduše, u ovom slučaju ima i dosta glasova razuma koji podsećaju da je Epstinovo delovanje dopustila i održavala vladajuća elita. Da on sam nije bio poseban. Da nije ni prvi, na žalost ni poslednji koji se bavio tim konkretnim zanimanjem, obezbeđivanjem kontakata, informacija i usluga svih vrsta za bogate i moćne.
I sada ću donekle da se složim sa Aleksandrom Vučićem. Mislim da živimo sličnu vrstu njegove dehumanizacije. On je svemoćan, on sve odlučuje, on sve kontroliše. On je naš monstrum, naš zli genije. Doduše, to je priča koju on servira, a mi je spremno preuzimamo. Na trenutak smo se oslobodili te priče, videli smo ga kao običnog čoveka. Čoveka zlih namera, ali daleko od monstruma koji ima moć da kontroliše sve aspekte naših života. To je ono što je probudilo nadu. Parola „Nisi nadležan“ nam je omogućila da svet i svoje živote vidimo jasnije. I to je jedina parola na koju ceo taj sistem nije imao odgovor. To je dovelo do toga da „strah promeni stranu“. To što smo ga konačno videli kao deo sistema, to što smo ga humanizovali. Inače, smatram da strah nikada nije promenio stranu, mislim da je u osnovi celog tog sistema i Aleksandra Vučića kao pojedinca, strah. Prvi deo života je proveo u strahu od svog šefa, Šešelja, a drugi deo života provodi u strahu od pobune svojih podređenih. U osnovi njegovih besnih istupa je strah. Promena je došla jer se odjednom pojavila nova grupa ljudi od kojih treba da se plaši. Grupa koju nije očekivao.
Poziv da se raspišu vanredni parlamentarni izbori nije trebalo da poništi parolu „Nisi nadležan“. Jer nije. Upali smo u zamku njegovog tumačenja – pošto je potpis predsednika neophodan da bi vanredni izbori bili raspisani, on je počeo slavodobitno da ponavlja kako smo time priznali da je nadležan. Nismo smeli da upadnemo u tu zamku. Potpis, kao i funkcija predsednika, trebalo bi da signaliziraju državno jedinstvo. Ne apsolutnu moć jednog čoveka. Da nemamo posla sa Aleksandrom Vučićem, nikome ne bi palo na pamet da o održavanju vanrednih izbora odlučuje Jedan Čovek.
I tu upadamo u moralnu paralizu. Iznova se čudimo nad zlodelima režima. Svakog dana nalazimo nova zlodela da se čudimo. Vreme je da se prestane sa tim. Oni lažu, oni kradu, njima su ruke krvave. Znamo to. Nema potrebe da iznova, svakoga dana učimo istu lekciju. Vreme je da prestanemo da se prebrojavamo na ulicama, pokušavajući da dokažemo da smo moralniji od njih. Jednostavno jesmo. Vreme je da vidimo čime raspolažemo, i da upregnemo sve snage kako bismo ih pobedili. A pobedićemo ih. Još jedna parola koja se više ne čuje toliko često bi morala da se vrati – „ovo je maraton“. I taj maraton nije počeo nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu. Taj maraton je počeo pre skoro 14 godina, i ne treba da se trči samo na ulicama. Treba da se trči u institucijama, na radnim mestima, u porodicama. I treba da ga trčimo zajedno, svi koji vidimo šta ovaj režim radi i zašto mora da se smeni.
Peščanik.net, 16.02.2026.
