Sociolog Aleksej Kišjuhas odlučio je da Novu godinu čestita lamentirajući nad sudbinom Vudija Alena.1 Povod je 90. rođendan kultnog režisera, scenariste i svega onoga kul što ga čini (jedinim?) pravim Njujorčaninom. Odnosno, po Kišjuhasu, nedostatak adekvatnog obeležavanja značajnog rođendana još značajnijeg umetnika.
Odvojiti umetnika od umetnosti
„Umetnost nije isto što i umetnik“ podseća nas Kišjuhas. Apsolutno se slažem. Hajde da odvojimo umetnika od umetnosti u slučaju Vudija Alena. Neurotični 56-godišnjak ženi se 21-godišnjom usvojenom ćerkom svoje partnerke sa kojom je do tada bio u vezi više od decenije. Dakle, svoju ženu je upoznao kada je imala oko 10 godina. Da li je to neko kod koga biste rado otišli na večeru? S kim biste provodili vreme? Neko koga biste pozvali da upozna vašu desetogodišnju ćerku?
Očekivali ste da se fokusiramo na umetnost? Nema potrebe, jer ono što se dešava Vudiju Alenu nema veze sa tim. Možemo da debatujemo o problemima, mogućnostima i dostignućima kansel kulture, ali ne smemo da pričamo o tome kao da je u pitanju organizacija. Nije se na Alena obrušila organizovana grupa sa ciljem da mu uništi život i zaostavštinu. Da li će buduće generacije biti jednako fascinirane malim, neurotičnim Njujorčanima i njihovim shvatanjima života, seksa i ljubavi, ostaje da se vidi. U okviru lamenta Kišjuhas se osvrće na to da je ironično da na radiju i dalje puštamo pesme Majkla Džeksona, dok kanselujemo Alena, i dolazi do zaključka da je Alenov problem – to što je živ.
Povod za tekst u Radaru jeste Alenov rođendan, ali ono što autora najviše žulja je cenzura kojoj je podvrgnut: „Nijedan njegov novi film više se ne distribuira u Americi, nema američke producente, retrospektive su zabranjene, televizije povlače njegove klasike, ne postoji ni na Netfliksu, HBO ili Amazonu. Čitave institucije kulture – od filmskih akademija do striming servisa – utrkuju se ko će brže i efikasnije da obriše njegovo ime, filmove i delo iz javnog života. Filmske kompanije i studiji odbijaju saradnju, distribucija njegovih filmova je nepostojeća, knjige i memoari nailaze na otpor, glumci i saradnici se javno distanciraju, kulturne institucije ga ignorišu, a medijski narativ je trajno negativan (’kontroverzna ličnost’, ’problematičan autor’ itd.).“
Iako kansel kultura nije organizacija, cilj svakako jeste da se ukaže na moćne ljude koji su svoje pozicije moći koristili kako bi prolazili nekažnjeno za problematična ili kriminalna ponašanja. Jedan od očekivanih rezultata je uklanjanje sa pozicije moći, za šta je neophodno da osoba bude živa. Možda se to dešava Alenu, a možda se dešava i nešto drugo. Možda u devetoj deceniji života, Vudi Alen nema ništa novo da kaže. Možda njegovi filmovi nisu popularni na Netfliksu, pa ih zato sklanjaju. Možda je, što bi se reklo, zreo za penziju. A možda je i nešto treće (više o tome kasnije).
Legalisti
Kada su u pitanju moćni muškarci optuženi za zlostavljanje manje moćnih od sebe, najčešće devojčica, devojaka i žena, odjednom svi postaju legalisti. Gde je sudska presuda? – vrište legalisti. Kaže Kišjuhas:
„Međutim, postoji jedan veliki problem: ništa od ovoga nije rezultat sudske presude, za razliku od mnogih drugih ’otkazanih’. Nijedan sud, nijedna porota, nijedan pravni proces nije ustanovio da je Vudi Alen kriv za zločine za koje ga decenijama optužuju… Dok uprkos jezivim optužbama, Vudi Alen jednostavno nije Harvi Vajnstin, Kevin Spejsi ili Luis C.K. Nije ni Roman Polanski koji jeste napio, drogirao i silovao devojčicu pre pola stoleća. Ili pak Alfred Hičkok koji jeste seksualno i psihološki zlostavljao svoje glavne glumice. Ili Čarli Čaplin koji je silovao šesnaestogodišnjakinju itd. Dok na radiju i dalje puštamo pesme Majkla Džeksona?“
Od svih navedenih, jedino je Harvi Vajnstin sudskom presudom optužen za silovanje. Kevin Spejsi je oslobođen optužbi, Roman Polanski je priznao krivicu, ali uz manju optužbu. Luis C.K. jeste priznao krivicu, ali ne pred sudom. Koliko znam ni Čaplin ni Hičkok nemaju sudske presude, a nema ni Majkl Džekson. Da li autor smatra da je u redu neke od njih proglasiti najgorim silovateljima bez obzira na rezultat sudske presude jer mu do njihove umetnosti nije stalo, dok su drugi legitimne mete jer su mrtvi?
Možda da je kansel kultura bila aktuelna osamdesetih i devedesetih Vajnstin ne bi mogao decenijama da uništava živote mladih žena? Ne interesuje nas koliko žena će biti povređeno prilikom izrade ovog umetničkog dela, to je cena koju smo spremni da platimo! – vrište muškarci, ljubitelji umetnosti širom sveta. Ni u jednom trenutku im ne padne na pamet da smo zbog pretrpljene traume možda izgubili novu Meril Strip ili Džodi Foster.
Šta kaže „kontroverzna ličnost“ i „problematičan umetnik“?
Čitajući Kišjuhasov tekst u glavi sam imala sliku sirotog malog Vudija Alena, samog, napuštenog, zaboravljenog. Moram priznati, bilo mi je izuzetno žao. I sama sam uživala u njegovim filmovima i smatram ga značajnim umetnikom XX veka. Odlučila sam da procunjam po internetu i naišla sam na intervju objavljen u Njujork Tajmsu septembra 2025. I tu sam došla do zaključka da je razlog za odsustvo Vudija Alena iz javnog života i umetnosti (mada ne baš), ipak nešto treće.
Vudi Alen deluje zadovoljno, i čini se da ima kontrolu nad tim kako ga javnost doživljava. Po svemu sudeći, uživa u ulozi zlog čovečuljka i podgreva taj utisak. Sviđa mu se da bude kontroverzan i problematičan. Dogovor o produkciji četiri filma sa Amazonom otkazan je zahvaljujući samom Alenu. Kišjuhas to koristi kao dokaz o cenzuri, međutim, dogovor je postignut u jeku kanselovanja, a otkazan je nakon što je Vudi Alen izjavio kako bi on trebalo da bude zaštitno lice MeToo pokreta, aludirajući na stotine glumica koje su radile sa njim i nisu se žalile. Da je bilo ko drugi u pitanju, mogli bismo da kažemo da je izjava nesmotrena. Međutim, reči su posao Vudija Alena, i možemo da se složimo da je dobar u svom poslu. Dobro je znao kako će se protumačiti njegova izjava i do čega može da dovede. Na pitanje Tajmsa da li mu se uskraćuju prilike da snima filmove, Alen odgovara: „Ne, ne, samo se filmska industrija toliko promenila da više nije zabavno kao nekada. Nekada je tu bilo glamura, a sada je sve televizija i striming i studiji su propali. Kada sam počinjao, želeo sam pohvale Ingmara Bergmana, Felinija, Trifoa. Ali to doba je prošlo.“
Poslednji skandal dovodi Alena u vezu sa Džefrijem Epstinom. Upoznali su se 2010, kada je Alen sa suprugom Sun-Ji bio gost na večeri organizovanoj u Epstinovom stanu u čast (bivšeg) princa Endrua. Ako se uzme u obzir ko se sve našao u društvu Džefrija Epstina, bilo bi iznenađujuće da Alen nije među njima. Ne zbog optužbi, već zbog statusa zvezde. No opet, njegova reakcija ne pomaže. U pismu koje je napisao Epstinu 2016. godine, uporedio ga je sa Belom Lugosijem kao Drakulom, u zamku, sa tri mlade vampirice koje ga opslužuju. U intervjuu tvrdi da mu nije žao što je išao na večere kod Epstina. On je samo pisac i skupljao je materijal. Kada dobije priliku da detaljnije objasni poređenje sa Drakulom, Alen tvrdi da nije napravio to poređenje jer je sumnjao da je Epstin seksualni predator, već da je preterivao, šale radi. I ostaje pri tome da je Džefri jednostavno bio šarmantan i prijatan.
Alen zna kako će se protumačiti njegova izjava. Bira da se tako izrazi, da izazove takvu reakciju. Sasvim moguće, šale radi. U svakom slučaju, ne deluje kao da mu je potrebna zaštita, pomoć ili odbrana od kanselovanja. A o zaostavštini odlučuju neke buduće generacije.
Peščanik.net, 07.01.2026.
FEMINIZAM
