Komunistička partija Kine – Neprikosnoveno vlada od 1949. godine. Sa svojih 73 miliona članova, najveća je politička partija na svetu. Broj članova i dalje raste jer članstvo u Partiji omogućava znatne privilegije – deca imaju mogućnost da pohađaju bolje škole, a mnogi bolji poslovi su rezervisani samo za partijce. Da bi se neko učlanio, moraju da ga podrže stari članovi i da prođe kroz obuhvatan proces provere i ispitivanja koje vrši lokalni partijski ogranak. Posle toga ga čeka godinu dana „probnog” članstva, tokom koje mora da prođe posebnu obuku i nanovo biva procenjen.

Na vrhu partijske piramide se nalazi Kongres nacionalne partije, koji se sastoji od 2 000 delegata iz čitave zemlje. Sastaje se svakih pet godina. Glavna funkcija Kongresa je da „odabere” (iako su svi već unapred poznati) 200 punopravnih članova Centralnog komiteta, i 150 njihovih „zamenika”. Zatim, glavni zadatak je izbor novog Politbiroa, i, u okviru njega, Stalnog komiteta koji, zapravo, donosi sve važne odluke u zemlji.

Politbiro – O svakoj važnoj odluci u zemlji sa 1,3 milijarde žitelja raspravlja Politbiro sačinjen od 24 člana. Međutim, prava moć leži u jednom njegovom delu, takozvanom Stalnom komitetu koji čini devet članova Politbiroa.

Stalni komitet – Nije tačno poznato kako ovo telo radi. Navodno se sastaje redovno i često, u njemu se govori otvoreno i ima mnogo neslaganja. Stariji članovi se izjašnjavaju prvi i njihovo stanovište ima veću težinu. Ukoliko ne može da se postigne konsenzus, prihvata se odluka većine. Doneta odluka obavezuje sve. Veoma retko do javnosti stižu glasovi o sukobima i različitim frakcijama koje izvesno postoje.

Na upravo završenom zasedanju Kongresa partije četiri člana Stalnog komiteta su zamenjena. Među novima je Ksi Đinping, koji se pojavio prvi – što govori da se može očekivati njegovo napredovanje do najvišeg mesta na narednom zasedanju – a zatim i Li Ćijang, He Guoćijang i Čou Jongkang.

Nacionalni narodni kongres – Premakineskom Ustavu iz 1982. godine, Kongres bi trebalo da bude kineski parlament, ali, u realnosti, on isključivo odobrava odluke Partije. Čini ga gotovo 3 000 delegata iz svih pokrajina, autonomnih regiona, vojske. Delegati imaju mandat od 5 godina, a Kongres se u punom sastavu okuplja svake godine. Stalni komitet Kongresa sastoji se od 150 delegata i okuplja se svakih nekoliko meseci. Teorijski, Kongres ima pravo da promeni Ustav i donosi zakone, ali to ne čini. Oko 70 odsto njegovih članova pripada Partiji i njoj je lojalno. Do sada se, uglavnom, događalo da Partija pošalje Kongresu nacrte zakona koji se onda usvajaju po brzom postupku. Tek u poslednjih deset godina Kongres je pokazao neke znake moguće nezavisnosti – kada je 1999. godine odložio uvođenje nepopularnog zakona o porezu na gorivo. Kongres, takođe, „bira” najviše rukovodioce, uključujući i predsednika i potpredsednika države.

 
(Izvor: BBC)

 

Li Datong
Kineski komunistički „kolenovići”

 
Sedamnaesti nacionalni kongres Kineske komunističke partije, održan od 15. do 19. oktobra 2007, privukao je mnogo pažnje u stranim medijima. Prema nekim izveštajima, pratilo ga je više od 1 000 akreditovanih novinara. Mnogi od njih su me zvali da pitaju o različitim stvarima, a jedna od glavnih tema su novi političari koji se spremaju da zauzmu vodeće pozicije. Čini mi se da vlada veliko nerazumevanje u vezi sa takmičenjem takozvanih „kolenovića“ i njihovih navodnih frakcija; cilj ovog teksta je da malo razjasni situaciju.

Izraz „kolenovići”, koji se često čuje u kontekstu kineske politike, ne odnosi se, kao što se često pretpostavlja, na decu viših državnih zvaničnika. U stvari, odnosi se isključivo na decu onih revolucionara koji su igrali važnu ulogu kada je Komunistička partija preuzela vlast 1949. godine. Posle tog događaja, mnogi istaknuti revolucionari su preuzeli visoke položaje u Partiji ili državnom aparatu. Na Osmom kongresu Partije 1956. godine, oni koji su radili u lokalnim partijskim ograncima ili državnim organizacijama, postavljeni su na pozicije na nivou pripadnika Politbiroa – na ministarska mesta i mesta lokalnih partijskih sekretara. Pri prvoj podeli vojnih činova 1955. godine, oni koji su bili u vojsci dobili su činove generala i maršala. Tu grupu čini oko 2 000 ljudi. Njihov status je sličan statusu osnivača novog carstva iz davnašnjih vremena  – oni su „aristokratija” u narodnoj republici (ali njihova deca ne nasleđuju privilegije).

Deca te grupe ljudi su uglavnom rođena krajem četrdesetih ili početkom pedesetih. Dva su glavna obeležja njihovog načina vaspitanja: prvo, oni jesu uživali poseban status i pohađali posebne škole za decu viših zvaničnika (ili makar najbolje lokalne škole), ali zato je, kao drugo, njihovo vaspitanje bilo izrazito strogo, i u jakom revolucionarnom duhu. Objašnjavano im je da ne treba da misle da su nešto posebno, i podsticani su da žive asketski.

U školi nisu bili posebno tretirani, ali je strogo kontrolisano šta misle. Slani su na selo da se bave teškim fizičkim poslovima. U godinama gladi, i oni su gladovali. Ako se zanemari školski program, njihovo podizanje je bilo donekle slično podizanju dece u aristokratskim britanskim porodicama, dece koja su pohađala, recimo, Iton. Međutim, za razliku od učenika Itona, kineski „kolenovići” nisu pripremani da odmah preuzmu ulogu narodnih vođa. U vreme dok su odrastali, većina kineskih vođa je bila u najboljim godinama i pitanje naslednika nije bilo urgentno. Ali zato su bili potrebni obrazovani ljudi da pomognu privredni razvoj. Stoga je mnogo tih kolenovića obrazovano za poziv inženjera i naučnika. Među decom kineske aristokratije bilo je izuzetno malo onih koji su zaista bili zainteresovani za politiku ili imali političke ambicije.

Međutim, zbog političkih promena koje su kulminirale Kulturnom revolucijom i dezintegracijom prvobitno homogene grupe kineskih vođa, neki ugledni zvaničnici su preko noći postali „kontrarevolucionari” i „vladari koji su krenuli kapitalističkim putem”. U unutrapartijskim borbama za vlast najviše su stradale stare komunističke vođe i njihova deca. Mladi kolenovići su shvatili da je njihova sudbina nerazmrsivo povezana sa stanjem državne politike. Od tog trenutka je njihov interes za politiku počeo da raste.

Po završetku Kulturne revolucije, 1976. godine, starijoj generaciji partijskih vođa je, pritisnutoj godinama, pitanje naslednika postalo zanimljivije. Partija je tada započela svoj projekt traženja i gajenja naslednika, čime se i danas bavi. Postoje dva osnovna kriterijuma za biranje naslednika – mladost i obrazovanje, mada se uzima u obzir i ponašanje za vreme Kulturne revolucije. Porodična istorija nije presudni faktor, tako da je u politiku ušlo mnogo mladih ljudi iz siromašnih porodica ili seljačkog porekla. Sinovi i kćeri viših zvaničnika nisu dobili poseban tretman, i tek nekolicina njih je ušla u svet politike.

Važno je uzeti u obzir da se ovo događalo na početku reformi, kada je kineska privreda tek počinjala da oživljava. U poređenju sa onima koji su došli iz prosečnih porodica, deca revolucionara su bolje poznavala rizike života posvećenog politici. Na osnovu vlastitih iskustava, kao i društvenih kontakata koje su imali, videli su da je biznis put koji brže vodi ka uspehu. Veliki broj njih je odustao od državnih poslova i posvetio se privatnim. Mnogi su se obogatili ili zauzeli mesta na vrhu velikih državnih kompanija koje upravljaju glavnim nacionalnim resursima. Samo je neznatna, talentovana manjina ostala u politici, spremna da se žrtvuje za ostvarenje svojih ambicija.

Na kraju je samo četvoro dece vodećih revolucionara posvetilo život politici: Liu Juan, Ksi Đinping, Bo Ksilai i Ju Čenšeng. Njihovi očevi su bili u partijskom vrhu. Trenutno najvišu poziciju ima Ju Čenšeng – partijski sekretar u pokrajini Hubei i član Politbiora. On je veoma sposoban političar, ali, s obzirom da ima 62 godine, previše je star da bi se ozbiljno nadmetao za neku važnu poziciju u narednoj generaciji rukovodilaca.

Preostala trojica imaju zapanjujuće slične biografije. Svi imaju oko pedeset godina i očeve koji su izgubili političku poziciju. Zbog toga su se u uzrastu od 16-17 godina našli na samom društvenom dnu i radili kao seljaci ili obični radnici. To znači da dobro poznaju život u siromaštvu. Posle smrti Maoa, očevi sve trojice su rehabilitovani. Jedan od njih je u međuvremenu umro, ali druga dvojica su se vratila na stare pozicije. Sva tri sina su tek tada mogla da se upišu na fakultet. Posle završenih studija, potegli su stare veze i dobili poslove u saveznoj vladi ili kao sekretari važnih ličnosti na vrhu države.

A onda, iznenada, početkom osamdesetih, sva trojica su napustila svoje dobre položaje, otišla iz Pekinga i počela da rade na veoma niskim nameštenjima u provinciji. Na takav potez su mogli da se odluče samo oni koji pucaju visoko, i dobro razumeju kako funkcioniše sistem. Možda su sami shvatili da je to dobar put, a možda su ih i očevi savetovali da, ukoliko žele da u budućnosti vode čitavu zemlju, moraju da imaju iskustva na svim nivoima vlasti. Samo političko iskustvo koje mogu da dobiju na takvim mestima može da im omogući da se popnu do vrha.

Od trojice, prvi se istakao Liu Juan. Posle završenih studija, postao je partijski sekretar na kolektivnoj farmi u provinciji Henan. U roku od šest godina stigao je do mesta vice guvernera cele pokrajine. Zahvaljujući tom uspehu, postao je popularan, ali sticaj okolnosti ga je naveo da okonča političku karijeru i pređe u vojsku. Iako je sada potporučnik, neće moći dalje da napreduje u vojsci.

U poređenju s njim, napredovanje Ksi Đinpinga i Bo Ksilaija je bilo prilično stabilno. Dvadeset godina su polako napredovali do mesta u Politbirou. Oni imaju biografije i iskustvo koje im omogućava da jednog dana postanu državne vođe. Nisu pravili greške koje bi njihovi suparnici mogli da iskoriste protiv njih.

Možda će delovati iznenađujuće, ali glavna prepreka na putu uspeha ova dva političara zapravo je njihovo „aristokratsko” poreklo. Na kineskom je reč „kolenović” pogrdna i koristi se za ismevanje onih koji su do uspeha stigli šlepujući se na slavi roditelja. Na partijskim izborima se događa da sinovi revolucionara samo zbog toga dobiju manje glasova. Na primer, Deng Pufant, sin Deng Ksijaopinga, zvaničnik je na pokrajinskom nivou i mnogo je uradio da se pomogne invalidima u Kini. Ipak, na izborima na Trinaestom partijskom kongresu, on ne samo da nije postao član Politbiroa, već je po broju glasova bio na poslednjem mestu. To je odraz gneva kineske javnosti zbog korupcije vlasti.

S druge strane, slične političke dinastije postoje u mnogim zemljama. Recimo, sadašnji predsednik SAD bi se mogao nazvati „kolenovićem”. Koliko je meni poznato, naslednici kineskih političkih dinastija imaju različite i znatne prednosti u odnosu na zvaničnike koji su se do vrha vinuli iz nekog prosečnog okruženja.

Ako pogledamo učinak zvaničnika koji su osuđeni za korupciju, videćemo da je većina njih siromašnog porekla. Iskustvo siromaštva rano u životu čini te ljude manje otpornim na izazov novca. Kolenovići koji su se uključili u politiku uglavnom su bili materijalno obezbeđeni, te su i otporniji na korupciju, a osim toga mnogi su se i sami prethodno u biznisu obogatili.

Druga važna stvar je monopol na informacije, koji spada među posebne privilegije viših krugova. Mnogo informacija koje su nedostupne ostatku društva (recimo strane knjige i filmovi), mogu se naći u njihovim domovima. Deca „aristokratije” su od malena bila pod uticajem tog „subverzivnog” materijala. Mnogi su bili i buntovnici u svojoj mladosti i podsmevali se rigidnom razmišljanju svojih roditelja. Oni mnogo bolje razumeju svet od većine svoje generacije, a poznavajući različite sudbine svojih roditelja, bolje razumeju šta je politika.

S obzirom na iskustvo i kontakte sa najvišim krugovima, oni, sve dok ne prekrše zakon, imaju mnogo više otvorenih vrata od običnih ljudi. Zbog toga i smeju nezavisnije da misle i govore.

Iz ove grupacije su danas u igri za najviše položaje ostali samo Ksi Đinping i Bo Ksilai. Ako uspeju da izađu na kraj sa teretom sopstvenog porekla, ako steknu autoritet i dobiju glasove, onda će verovatno na narednom, Osamnaestom partijskom kongresu 2012. godine, stići do samog vrha. A to bi moglo pružiti nadu da Kinu čekaju još dramatičnije promene.

 
Li Datong je kineski novinar, bivši urednik Bingdianga, nedeljnog dodatka China Youth Daily.

openDemocracy, 17.10.2007.

Peščanik.net, 16.10.2007.

Leave a Reply