Niko u Vašingtonu ne kaže da želi rat, ali su svi u niskom startu. Obaveštajni krugovi su medijima doturili procene da bi u slučaju napada Rusije na Ukrajinu moglo stradati i do 50.000 civila. Analitičari dešifruju vojne oznake na fotografijama i analiziraju mačo ponašanje Vladimira Putina na sastanku sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom. Zimska Olimpijada u Pekingu je pri kraju, a zemlja u Ukrajini je još uvek dovoljno tvrda da izdrži tenkove. Vreme je za strah. Iz vašingtonskog miljea nacionalne bezbednosti periodično dopiru razne ideje o sprečavanju najgoreg ishoda: jedan stručnjak za evropsku bezbednost mi je rekao da po njegovom mišljenju Nato snage treba da organizuju zajedničke vežbe sa ukrajinskom vojskom u nekoj od okolnih zemalja, kako bi se ona na vreme sklonila s puta razornom ruskom napadu. U trenutnoj situaciji ovakve ideje istovremeno zvuče i suludo i pragmatično.
Usred ove atmosfere neposredne opasnosti, konzervativni senator Džoš Hauli iz Misurija prošle nedelje je napisao pismo državnom sekretaru Entoniju Blinkenu u kome kaže da SAD treba da preispitaju svoju poziciju. Vreme je, napisao je, da se revidiraju planovi za članstvo Ukrajine u Nato savezu, zasnovani na obećanju datom na samitu u Bukureštu 2008. „Sada je pravi trenutak za suočavanje sa teškim istinama“, napisao je Hauli. „Koncentracija ruskih trupa na ukrajinskoj granici pokazala je koliko je važno da Sjedinjene Države budu opreznije kad dele obećanja po inostranstvu“. Haulijev stav nije mirovnjački – napisao je da podržava naoružavanje Ukrajine, ali je dodao i da Bajdenovo prebacivanje trupa u istočnu Evropu nije mudro, posebno u trenutku kada američka pažnja treba da bude usmerena na pretnje iz Azije: „Kao nasleđe prošlih vremena, podrška Bajdenove administracije potencijalnom članstvu Ukrajine zahteva posebnu analizu“.
Hauli je podržao Trampovo osporavanje legitimiteta izbora 2020. i u znak podrške dizao pesnicu pred demonstrantima i militantima koji su jurišali na Kapitol prošlog januara. Preziru ga i demokrate i umereni republikanci. Ali on zna da jednostavno postavi stvari, pa je stav da Nato treba da odustane od širenja ubrzo postao zajednički stav neformalne struje mirovnjaka. To je bilo najupadljivije na kablovskom programu Fox News, gde je voditelj Taker Karlson ugostio Haulija i Trampovog službenika iz sektora odbrane Elbridža Kolbija, inače jastreba politike prema Kini koji se često slaže sa Haulijem. Međutim, videla se promena i na drugoj strani. Progresivni voditelj sa kanala MSNBC Medi Hasan napisao je: „Ne volim kada se slažem sa Džošom Haulijem, ali pogodio je suštinu – svi znaju da Ukrajina neće biti primljena u Nato u skorijoj budućnosti, pa ako bi javno i formalno saopštavanje te činjenice pomoglo u sprečavanju katastrofalnog rata, onda to možda ima smisla reći“. Pošto je sekretarka Bele kuće Džen Psaki optužila Haulija da „ponavlja rusku agendu“, uticajni savetnik Bernija Sandersa za spoljnu politiku Mat Das napisao je na Tviteru: „Hauli jeste besprizoran, ali iste optužbe je iznosila i Bušova administracija na račun kritičara rata u Iraku. Nemojte to da radite“. U listu Washington Post veteran političkog novinarstva Dejvid fon Drele objavio je tekst pod naslovom „Javna je tajna da Nato ne želi Ukrajinu. Zašto to ne kažemo Putinu?“ Kris Hejz, progresivni voditelj večernjih vesti na MSNBC podelio je taj članak na Tviteru uz komentar: „Ovo mi zvuči prilično uverljivo“. U autorskom tekstu za britanski Gardijan, Berni Sanders je pomenuo neutralnost Finske kao mogući model za Ukrajinu, navodeći da „ruska invazija nije rešenje, ali ni tvrdoglavost Nato saveza“.
Mnogi misle da je Nato samit u Bukureštu 2008. označio tačku preokreta, kada su lideri zapadnih zemalja uputili poziv za članstvo Hrvatskoj i Albaniji i javno saopštili da će Gruzija i Ukrajina „postati članice saveza“, a da nisu konkretno rekli ni kada ni kako. Ta najava je bila kompromis. Putin se istovremeno u istom gradu sastao sa bivšim državama Varšavskog pakta kako bi sprečio njihovo približavanje zemljama zapada. Predsednik Džordž Buš mlađi je zagovarao agresivniju ekspanziju, dok su Britanija, Francuska i Nemačka navodno bili uzdržani. Bušovom stavu su se protivili i neki njegovi savetnici. Kako je jedna od njih, Fiona Hil, napisala prošle nedelje: „Upozorili smo ga da bi korake u približavanju Ukrajine i Gruzije Nato savezu gospodin Putin smatrao provokacijom koja bi mogla da izazove preventivnu rusku vojnu akciju. Ali naša upozorenja nisu uzeta u obzir“.
Struji pripadnika real politike pripada i Džon Miršajmer, teoretičar međunarodnih odnosa sa Univerziteta u Čikagu, koji godinama tvrdi da je širenje zapadnog saveza bila greška i da bi Sjedinjene Države trebalo da ograniče svoje obračune s Putinom i fokusiraju se na Kinu. Tokom našeg nedavnog razgovora osetio sam blago likovanje zbog toga što njegov stav stiče širu podršku. „Nisam pristalica Džoša Haulija, ali mislim da je ovde u pravu“, rekao mi je Miršajmer. „Ključno pitanje je ko snosi odgovornost za krizu? Rusija ili možda, budimo iskreni, SAD? Rusija je posle donošenja deklaracije 2008. u Bukureštu jasno pokazala da se snažno protivi širenju Nato saveza, bilo na Ukrajinu ili na Gruziju, i da to neće dozvoliti. To su savršeno jasno stavili do znanja i posle februara 2014“. Tada je u Majdan revoluciji u Ukrajini zbačen proruski predsednik Viktor Janukovič. Miršajmer kaže da su SAD Ukrajini prodavale bajke, što je razbesnelo Moskvu i podstaklo je „da razbije Ukrajinu kao državu“, a da SAD nikada nisu preuzele obavezu da je u tom slučaju zaštite. „Jedini način da se ovo razreši jeste da SAD i Nato objave da Ukrajina neće postati članica saveza. Rusija to želi napismeno. Verujem da će kriza proći kada se to desi“.
***
Čitava generacija spoljnopolitičkih poslenika ubeđivala je Amerikance da je kucnuo čas za „zaokret ka Aziji“. To je bila izričita tema spoljne politike i Baraka Obame i Donalda Trampa, doduše manje koherentno kod ovog drugog. Bajdenova administracija je takođe počela tako, ali taj zaokret se tako dugo obećava i odlaže da sve počinje da liči na sitkom: junakinja želi da njen dečko upozna njenu porodicu, ali joj je sin zadržan u školi po kazni, ćerka se nadurila i neće da izađe iz sobe, a bivši joj je uzeo kola. Teško je napraviti čist zaokret. Ljudski odnosi nas često vraćaju unazad i to važi i za države i za junakinje sitkoma. Tako SAD godinama najavljuju zaokret ka Aziji, ali se stalno nešto isprečava na tom putu – istorija, inercija, ideologija, Putin.
Pojedini akteri koji zagovaraju mirno rešenje ukrajinske krize smatraju da je ključna prepreka tome blob, što je izraz Obaminog savetnika Bena Rodsa kojim je opisao licemernu zajednicu posthladnoratovskih ideologa spoljne politike, biznismena iz sektora odbrane, novinara i političara. U svakoj međunarodnoj krizi, oni su po pravilu bili jednoglasni u oceni da je neki potčinjeni narod ugrožen, da je sama sloboda dovedena u pitanje i da je neophodno poslati protiv-vazdušne rakete. Izraz blob je prvi put upotrebljen u jednom tekstu o Rodsu 2016: „Prema Rodsu, u blob spadaju Hilari Klinton, Robert Gejts i drugi promoteri rata u Iraku iz obe stranke, koji ne mogu da prežale kolaps američkog bezbednosnog poretka u Evropi i na Bliskom istoku“.
Od pojave populističkih pokreta 2016. pomaljaju se obrisi neke vrste antibloba, mešovite skupine ljudi kojoj pripadaju jastrebovi politike prema Kini, sledbenici doktrine realizma, anti-imperijalisti i ljudi naprosto izmoreni beskrajnim ratovima. Nisu ih okupili zajednički ciljevi, već nelagoda zbog tradicije američkog mešanja u unutrašnje probleme drugih zemalja. Neki od njih su izolacionisti, neki idealisti, a neki samo imaju drugačiju stratešku perspektivu. Zajednički osećaj im je više tragičan nego romantičan i često iskazuju netrpeljivost prema drugoj strani. Džin Šenan, demokratkinja iz Nju Hempšira, pre par dana je u Senatu kritikovala Haulija i rekla da je on možda premlad da se seća napada na SAD 11. septembra 2001. I Ričard Darbin, demokrata iz Ilinoisa, ušao je u sukob sa Sandersom, pošto je ovaj predložio da bi SAD trebalo da problem sa Ukrajinom sagledaju po Monroovoj doktrini, to jest „iz perspektive Rusije“. Sve ovo nisu obračuni između levice i desnice, već između bloba i antibloba.
Elbridž Kolbi, bivši Trampov službenik u sektoru odbrane i analitičar kineskih odnosa, u svojoj nedavno objavljenoj knjizi tvrdi da bi SAD trebalo da se spreme za rat oko Tajvana. Po njegovoj proceni najviše autentičnih konzervativaca spada u antiblob grupu: „Aktivni glasači Republikanske partije su skeptični prema stavu Bajdenove administracije o Ukrajini kao i neokonzervativnom stavu o tome“. Kolbi misli da je to u osnovi dobra stvar, jer odražava intuitivni realizam u pogledu kineske pretnje i ograničenja američke moći, ali i da postoji rizik od povlačenja glasača u izolacionizam. „Čini mi se da sve više komentatora na desnici, sa kojima se inače ne slažem, zagovara prekid američkog mešanja u odnose u Evropi i u vezi sa Kinom“. Još jedan viši Trampov zvaničnik iz oblasti spoljne politike kaže da je među republikanskim biračima „zavladalo duboko razočarenje zbog Avganistana. Bili smo tamo 20 godina i izgubili mnogo života“. Razlog tome je i utisak da se pri kraju američka misija u Avganistanu pretvorila u projekat izgradnje nacije, u kome se previše pominjala progresivna agenda. „Postojao je taj aspekt sukoba kultura, a onda smo iznenada samo otišli. Ljudi su bili zapanjeni“.
Progresivci smatraju da je situacija mnogo složenija, ne samo zato što se Demokratska partija nije pomerila ulevo po spoljnopolitičkim pitanjima na isti način kao na unutrašnjem planu, već i zato što je realizam nacionalnih interesa nepopularna pozicija. Sandersov spoljnopolitički savetnik Mat Das kaže da je suština „američke spoljne politike bezbednost i prosperitet američkog naroda. Ali progresivci u to unose i element solidarnosti sa ovoga puta ukrajinskim narodom“. Misliti istovremeno na bezbednost Amerikanaca i Ukrajinaca i ostalih, kaže Das, „jeste odgovornost koju su progresivci preuzeli. Pitanje glasi kakva sredstva imamo da poboljšamo situaciju, da izbegnemo ljudske gubitke. Šta je realan ishod u kome ne bi došlo do rata između Rusije i Ukrajine, a koji u isto vreme podržava ukrajinsku demokratiju i nezavisnost?“
Piter Bejnart, progresivni spoljnopolitički novinar i komentator, nekad je s entuzijazmom pratio američko angažovanje u svetu. Danas je mnogo skeptičniji i kaže da se nada rešenju za Ukrajinu koje kombinuje progresivnu solidarnost sa realnim senzibilitetom za „tragičnu prirodu međunarodne politike“. Za Bejnarta bi najbolji ishod bio na tragu Sandersovog predloga: da Ukrajina zauzme neutralan stav, po uzoru na Finsku, i da ne ulazi u savez ni sa Rusijom ni sa Nato. (Čuo sam ovaj argument i od drugih koji se zalažu za kompromisno rešenje ukrajinske krize, ali i oni priznaju da Bajdenova administracija verovatno ne može jednostrano da povuče obećanje dato Ukrajini o članstvu u Nato savezu. Ukrajina bi trebalo dobrovoljno da teži neutralnosti, što sa ruskim trupama nagomilanim na granici ne zvuči realno.) Bejnart se nada da će „progresivci potvrditi da žele da građani Ukrajine žive u slobodnom društvu. Da kažu da je to osnovno ljudsko pravo. Želimo da Ukrajinci imaju pravo na samoopredeljenje. Ali takođe smo spremni da prihvatimo realnost. A ona je takva da, bez obzira što nam se to ne sviđa, velike sile imaju sfere svojih uticaja. Vrednost progresivne politike treba da, umesto slepe vere u američku izuzetnost, bude u tome da priznamo da i Sjedinjene Države imaju svoju sferu uticaja“.
Međutim, alternativa pravcu kojim je krenula Bajdenova administracija, dakle strateški korak unazad i javno odricanje od zvaničnih, mada nejasnih planova Nato saveza da primi Ukrajinu u članstvo, takođe se oslanja na neke pretpostavke: da ako Ukrajina proglasi svoju neutralnost neće biti ruskog pritiska na druge Nato članice, što bi zahtevalo direktnu američku intervenciju, kao i da ograničenje širenja zapadnog saveza nije samo deo ruskih planova sa Ukrajinom.
Kada sam razgovarao sa Aleksandrom Vindmanom, bivšim direktorom za evropske poslove u Savetu za nacionalnu bezbednost, stekao sam utisak da se on slaže sa Miršajmerovom analizom po kojoj je obavezivanje Natoa prema Ukrajini bilo pogrešno. Vindman kaže da smo „otišli predaleko, a ipak nedovoljno. Rekli smo da će Ukrajina i Gruzija postati članice, ali im nismo dali konkretan plan, što je razbesnelo Rusiju a Ukrajinu i Gruziju ostavilo bez neophodne zaštite“. Međutim, on pitanje Ukrajine posmatra u drugačijem kontekstu: ne kao skretanje pažnje sa predstojećeg sukoba s Kinom, već kao priliku da se drugim demokratijama signalizira da će ih Sjedinjene Države podržati ukoliko ih ugroze autoritarni režimi. Po Vindmanovim rečima: „Ne možete biti progresivni ako niste uvereni u ideju podrške demokratijama“.
Od svih mojih sagovornika o ovom pitanju Vindman je najveći pesimista. Ovog veterana rata u Iraku sa činom potpukovnika Tramp je izbacio iz Saveta za nacionalnu bezbednost pošto je svedočio na prvom impičmentu. Danas radi na svom doktoratu u Džons Hopkins školi viših međunarodnih studija. Dok je posmatrao razvoj događaja oko Ukrajine kaže da je priželjkivao da se odmah krene sa agresivnijim nastupom u odvraćanju Putina od invazije: više protivavionskog oružja Ukrajini, više Nato trupa u istočnoj Evropi, a da sad strahuje da se sa tom reakcijom zakasnilo. Vindman predviđa „desetine hiljada mrtvih i stotine hiljada izbeglih. To neće biti lako ignorisati. Samo bih voleo da se više uradilo da se to spreči“.
Kao analitičar prilika u Rusiji Vindman je godinama pratio usporen, neujednačen, ali stvaran napredak Ukrajine ka demokratiji i prosperitetu. Koliko god želeli da ispravimo grešku iz Bukurešta, kaže on, taj napredak je promenio situaciju. „Nato je samo jedan deo te jednačine“, kaže Vindman. „Ovo je drugačija Ukrajina. Pa čak i ako bismo rekli da neće postati članica Natoa za 25 godina, ili nikad, to ne znači da će konfrontacija nestati. Rusija će i dalje pokušavati da vrati Ukrajinu u svoju sferu uticaja“. Po Vindmanovom mišljenju, predlog za povlačenje ponude članstva nije nekonvencionalno, već magijsko rešenje. „To bi samo bio znak da SAD ne podržavaju Ukrajinu. Sukob ne bi nestao“.
Benjamin Wallace-Wells, The New Yorker, 11.02.2022.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 18.02.2022.
UKRAJINA