Fotografije čitateljki, Miljana Radivojević, East London street art
Fotografije čitateljki, Miljana Radivojević, East London street art

Referendumsko „ne“ može da preživi samo ako Grci nastave da vode strpljiv gerilski rat protiv finansijske okupacije.

Đorđo Agamben je rekao u jednom intervjuu da je „mišljenje hrabrost beznađa“. Taj uvid je posebno relevantan za naš istorijski trenutak, kada se čak i najpesimističnija dijagnoza završava nagoveštajem poslovične svetlosti na kraju tunela. Istinska hrabrost, međutim, nije zamišljanje alternative, već prihvatanje posledica činjenice da se ne nazire nijedna jasna alternativa. Doista, san o alternativi znak je teorijskog kukavičluka; on funkcioniše kao fetiš koji nas sprečava da do kraja promislimo bezizlaz u kom smo se našli. Ukratko, prava hrabrost je priznati da je svetlost na kraju tunela najverovatije far drugog voza koji nam se približava iz suprotnog pravca. Današnja Grčka najbolji je primer potrebe za takvom hrabrošću.

Dvostruki obrt koji je grčka kriza dobila u julu 2015. godine mora nam se pojaviti ne samo kao korak od tragedije do komedije već, kao što je primetio Statis Kuvelakis iz Sirize, kao korak od tragedije pune komičnih preokreta do teatra apsurda. Na kraju krajeva, kako bi se mogao opisati taj izvanredni preokret jednog ekstrema u svoju suprotnost, koji bi zbunio čak i najspekulativnijeg hegelijanca? Umorna od beskrajnih pregovora s fukcionerima EU u kojima je doživljavala poniženje za poniženjem, Siriza je na referendumu u nedelju, 5. jula, postavila pitanje grčkom narodu da li podržava ili odbacuje predlog EU o novim merama štednje. Iako je jasno rekla da podržava „ne“, i sama vlada je bila iznenađena rezultatom: 61 odsto građana izglasalo je „ne“ evropskoj uceni. Počele su da kruže glasine da je taj rezultat – pobeda za vladu – iznenadio premijera Aleksisa Ciprasa, koji se, navodno, u potaji nadao da će vlada izgubiti jer bi mu poraz omogućio da spase obraz kada prihvati zahteve EU. („Moramo poštovati volju glasača“, rekao je.) Međutim, sledećeg jutra Cipras je objavio da je Grčka spremna da nastavi pregovore, a narednih dana Grčka je pregovarala o predlogu EU koji je u osnovi ostao isti (u nekim detaljima nepovoljniji za Grčku) – ukratko, postupio je kao da je vlada izgubila, a ne pobedila na referendumu. Kuvelakis je to rekao ovako:

„Kako je moguće da se odlučno ’ne’ memorandumskim politikama štednje protumači kao zeleno svetlo za novi memorandum?… Osećanje besmisla nije tek proizvod tog neočekivanog obrta. Ono pre svega proističe iz činjenice da se sve to odvija pred našim očima kao da se ništa nije dogodilo, kao da je referendum nešto poput kolektivne halucinacije koja se naglo završi i ostavi nas da mirno nastavimo po starom. Ali pošto nismo svi postali Lotofazi, hajde da bar sažeto kažemo šta se dogodilo prethodnih dana… Od ponedeljka ujutru, pre nego što su potpuno zamrli povici pobede na javnim trgovima u zemlji, počeo je teatar apsurda… Još u stanju radosne opijenosti od nedelje, javnost posmatra kako se predstavnici 62 procenta potčinjavaju manjini od 38 procenta neposredno posle gromke pobede za demokratiju i narodni suverenitet… Ali referendum se dogodio. On nije bio halucinacija od koje su se sad svi oporavili. Naprotiv, halucinacija je pokušaj da se referendum sroza na privremeno ’ispuštanje pare’ pre nego što se opet krene nizbrdo, ka trećem memorandumu.“

Sve se nastavilo u tom pravcu. Tokom noći 10. jula grčki parlament dao je Aleksisu Ciprasu ovlašćenje za pregovore o novom paketu pomoći (250 glasova naspram 32, ali 17 vladinih poslanika nije podržalo program, što znači da je ona dobila veću podršku od opozicionih partija nego od sopstvene). Nekoliko dana kasnije Politički sekretarijat Sirize u kom preovlađuje levo krilo partije zaključio je da su najnoviji predlozi „besmisleni“ i da „prekoračuju granice izdržljivosti grčkog društva“. Levičarski ekstremizam? Sam MMF (u ovom slučaju, glas minimalno racionalnog kapitalizma) istakao je to isto: studija MMF-a, objavljena dan ranije, pokazala je da je Grčkoj potrebno mnogo veće ublažavanje tereta dugova od onog koje su evropske vlade dosad bile voljne da razmatraju. Evropske zemlje bi morale da daju Grčkoj tridesetogodišnji grejs period za servisiranje celog evropskog duga, uključujući i nove zajmove, i dramatično odlaganje otplate. Nije čudno što je Cipras javno izrazio sumnju u plan spasavanja: „Ne verujemo u mere koje su nam nametnute“, rekao je tokom TV intervjua i objasnio da on taj plan podržava iz čistog očajanja, da bi izbegao potpuni privredni i finansijski kolaps.

Evrokrati koriste takva priznanja s perfidnošću od koje zastaje dah: sad kad je grčka vlada prihvatila njihove teške uslove, sumnjaju u iskrenost i ozbiljnost tog prihvatanja: kako Cipras može zaista da se bori za program ako u njega ne veruje? Kako grčka vada može da prihvati obaveze koje su suprotne rezultatu referenduma?

Međutim, iskazi poput navedenog iskaza MMF-a pokazuju da pravi problem leži drugde: da li EU stvarno veruje u sopstveni plan pomoći? Da li zaista veruje da će brutalno nametnute mere pokrenuti privredni rast i tako omogućiti otplatu duga? Ili možda krajnji motiv brutalnog iznuđivačkog pritiska na Grčku nije čisto ekonomski (pošto je, ekonomski gledano, očigledno iracionalan), već političko-ideološki; ili, kao što je rekao Paul Krugman „stvarna predaja nije dovoljna Nemačkoj, koja želi promenu režima i potpuno poniženje – a postoji i značajna struja koja samo želi da izbaci Grčku i koja bi manje-više rado dočekala njenu propast kao upozorenje za ostale“. Uvek treba imati na umu da za Evropsku uniju Siriza predstavlja čisti užas. Jedan konzervativni poljski član Evropskog parlamenta čak je direktno pozvao grčku vojsku da izvede državni udar i time spase zemlju.

Otkud taj užas? Od Grka se sad traži da plate visoku cenu, ali ne za realističku perspektivu rasta. To je cena koja se od njih traži za nastavljanje fantazije „protegni i odglumi“. Od njih se traži da prihvate sopstvenu patnju kako bi potkrepili tuđ san – san Evrokrata. Gilles Deleuze je rekao pre mnogo godina: „Ako ste uhvaćeni u tuđ san, propali ste.“ To je situacija u kojoj se Grčka sad nalazi: od Grka se ne traži da progutaju mnogo gorkih pilula radi realističkog plana za ekonomski oporavak; od njih se očekuje da pate kako bi drugi mogli mirno nastaviti da sanjaju svoj san. Buđenje sada nije potrebno Grčkoj već Evropi. Oni koji nisu uhvaćeni u taj san znaju šta nas čeka ako se paket pomoći ostvari: još oko 90 milijardi biće bačeno u grčku korpu, čime će grčki dug porasti na oko 400 milijardi (a većina tih milijardi brzo će se vratiti u Zapadnu Evropu – pravi paket pomoći dobijaju nemačke i francuske banke, a ne Grčka) i možemo očekivati da za nekoliko godina ponovo eksplodira ista kriza.

No, da li je takav ishod zaista poraz? Na prvi pogled, ako se plan uporedi sa svojim stvarnim ishodom, jeste. Ali na dubljem nivou ne može se izbeći sumnja da istinski cilj nije dati Grčkoj šansu već pretvoriti je u ekonomski kolonizovanu poludržavu koja se održava u stalnom siromaštvu i zavisnosti, kao opomena drugima. Ali na još dubljem nivou ponovo nalazimo poraz – ne poraz Grčke već same Evrope, emancipatorskog jezgra evropskog nasleđa.

Grčko „ne“ na referendumu nesumnjivo je veliki etičko-politički čin: protiv dobro koordinirane neprijateljske propagande koja širi strahove i laži bez jasnog pogleda u budućnost, protiv svih „pragmatičnih“ i realističkih očekivanja, grčki narod herojski je odbacio pritisak EU. Grčko „ne“ bilo je autentičan gest slobode i autonomije. Veliko pitanje je, naravno, šta se događa sutradan, kad iz ekstatične negacije moramo da se vratimo svakodnevnom prljavom poslu. Tu se pojavilo drugo jedinstvo, jedinstvo „pragmatičnih“ snaga (Siriza i velike opozicione partije) protiv levice Sirize i Zlatne zore. Znači li to da je duga borba Sirize bila uzaludna, da je referendumsko „ne“ bilo samo sentimentalan, prazan gest koji je na kraju učinio kapitulaciju još opipljivijom?

Grčko „ne“ i potonji kompromis jasno su pokazali da Grci nemaju iluzija o demokratskoj kooperaciji i solidarnosti u EU. Svaka ozbiljna analiza situacije bila je predupređena. Grčka je brutalnom ucenom naterana da popusti. Junački čin Grka sastoji se u tome što su to javno rekli. Katastrofalna stvar u vezi s grčkom krizom je sledeće: čim se odlučivanje pojavilo kao izbor između greksita i kapitulacije pred Briselom, bitka je bila izgubljena jer parametri obe opcije leže u preovlađujućem evrokratskom viđenju. (Prisetimo se da su tvrdi nemački pregovarači, poput nemačkog ministra finansija Wolfganga Schäublea, takođe bili za greksit!) Vlada Sirize nije se borila samo za veći otpis dugova i za više novog novca u okviru istih koordinata već i za buđenje Evrope iz dogmatskog dremeža.

Lingvistička teorija elaborirala je suprotnost između sintagme (govornog lanca) i paradigme (strukture koja održava taj lanac). Igrajući se neodređenošću reči „sintagma“ (koja na grčkom znači i „ustav“), možemo opisati autentičnu veličinu Sirize. Utoliko što je ikona narodnog nemira u Grčkoj bio protest na Sintagmi (Trgu ustava), Siriza se upustila u herkulovski poduhvat izvođenja pomaka od sintagme u paradigmu, dugim i strpljivim radom prevođenja energije pobune u konkretne mere koje će promeniti svakodnevni život ljudi. Budimo precizni: „ne“ grčkog referenduma nije bilo „ne“ štednji u smislu nužnih odricanja i teškog rada, već „ne“ evropskom snu o nastavljanju po starom.

Varufakis je u više navrata jasno rekao: da bi grčka ekonomija dobila šansu da se pokrene nije potrebno više zajmova nego sveopšte restrukturiranje. Prvi korak u tom pravcu bio bi povećanje demokratske transparentnosti u vršenju vlasti. Naše demokratski izabrane državne aparate sve više oštećuju i mreža „sporazuma“ (TISA itd.) i neizabrana „ekspertska“ tela koja imaju stvarnu ekonomsku (i vojnu) moć. Evo Varufakisovog izveštaja o jednom izvanrednom trenutku u pregovorima sa Jeroenom Dijsselbloemom:

„U jednom trenutku predsednik Evrogrupe odlučio je da krene protiv nas i da nas isključi, i obznanio je da je Grčka u suštini na putu da izađe iz evrozone… Postoji konvencija da takve odluke moraju biti jednoglasne i da predsednik ne može sazvati sastanak Evrozone i isključiti neku članicu. A on je rekao: ’Siguran sam da to mogu da uradim.’ Zatražio sam pravno mišljenje, što je izazvalo malu uzrujanost. Sastanak je prekinut na pet do deset minuta; službenici i zvaničnici su razgovarali među sobom ili telefonom i na kraju mi je jedan pravni ekspert rekao sledeće: ’Evrogrupa po zakonu ne postoji jer nema sporazuma kojim je osnovana.’ Imamo, dakle, nepostojeću grupu koja ima najveću moguću moć da utiče na život Evropljana. Ona nikom ne polaže račune pošto po zakonu ne postoji; ne vodi se zapisnik; njen rad je poverljiv, što znači da nijedan građanin ne zna šta je tu rečeno… To su bezmalo odluke o životu i smrti, a nijedan član ne mora nikom da odgovara.“

Zvuči poznato? Da, svakom ko zna kako danas funkcioniše kineska vlast. Posle Maove smrti Deng Sjaoping je uspostavio dvostruki politički sistem: državni aparat i pravni sistem udvojeni su partijskim institucijama koje su doslovno vanzakonske – ili kako kaže He Vejfang, profesor prava iz Pekinga:

„Kao organizacija, Partija je izvan i iznad zakona. Trebalo bi da ima zakonski identitet, to jest da bude lice koje treba tužiti, ali ona čak nije ni registrovana kao organizacija. Partija postoji potpuno van zakonskog sistema.“

Kao da, kao što je rekao Walter Benjamin, nasilje koje održava državnu moć ostaje prisutno, otelovljeno u organizaciji s nejasnim pravnim statusom. Ili kao što Richard McGregor piše u knjizi Partija: Tajni svet komunističkih vladara Kine (The Party: The Secret World of China’s Communist Rulers):

„Čini se da je teško sakriti tako veliku organizaciju kao što je Kineska komunistička partija, ali ona brižljivo neguje svoj položaj u pozadini. Veliki partijski odseci kontrolišu personal a mediji namerno održavaju njenu slabu vidljivost. Partijski odbori (poznati kao ’vodeće grupice’) usmeravaju politike i diktiraju ih ministarstvima koja ih izvršavaju; oni rade daleko od pogleda. U medijima, koje kontroliše država, retko se pominje sastav tih odbora, pa čak i njihovo postojanje, a pogotovo se ne raspravlja o tome kako oni donose odluke.“

Nije neobično što se Varufakisu dogodilo ono isto što se dogodilo jednom kineskom disidentu koji je, pre nekoliko godina, formalno tužio Kinesku komunističku partiju za masakr na trgu Tiananmen. Posle nekoliko meseci stigao mu je odgovor ministarstva pravde: po njegovoj tužbi se ne može voditi postupak jer u Kini nije zvanično registrovana organizacija po imenu „Kineska komunistička partija“.

Ključno je primetiti da je lažni humanitarizam fasada te netransparentnosti vlasti: posle grčkog poraza, nastupa vreme za humanitarne brige. Predsednik Evropske komisije Jean-Claude Juncker je odmah u jednom intervjuu rekao da je zadovoljan sporazumom o paketu pomoći jer će on trenutno olakšati patnje grčkog naroda koje su ga veoma brinule. To je klasika: politički slom prate humanitarna brižnost i pomoć, kao što je odlaganje otplate duga itd.

Šta da se radi u tako beznadežnoj situaciji? Najpre treba odoleti iskušenju greksita kao junačkog čina kojim se odbacuje dalje ponižavanje i iskoračuje – u šta? U koji novi pozitivni poredak? Opcija greksita se pojavljuje kao „realno-nemoguće“, kao nešto što bi vodilo u neposrednu društvenu dezintegraciju. Krugman piše:

„Cipras je očigledno, pre izvesnog vremena, pristao da bude ubeđen da je izlazak iz evrozone potpuno nemoguć. Pokazalo se da Siriza čak nije ni imala plan B za paralelnu valutu (nadam se da grešim). To ga je dovelo u beznadežnu pregovaračku poziciju.“

Krugmanova poenta je da je i greksit jedno nemoguće-realno koje se može dogoditi i imati nepredvidljive posledice:

„Mudre glave koje kažu da je greksit nemoguć, da bi izazvao potpuno urušavanje, ne znaju o čemu govore. Kada to kažem ne mislim da nužno greše – verujem da greše, ali svako ko ovde ima čvrsto mišljenje o bilo čemu samo se zavarava. Kažem, zapravo, da niko nema nikakvo iskustvo sa onim što posmatra.“

Mada je to u principu tačno, postoje mnogi pokazatelji da bi posledica naglog greksita bila krajnja ekonomska i društvena katastrofa. Ekonomski stratezi Sirize svesni su da bi takav gest odmah povukao dalji pad standarda za najmanje 30 odsto građana i doveo bedu na nov, nepodnošljiv nivo, uz pretnju nemira pa i vojne diktature. Takav herojski čin je, dakle, iskušenje kom se treba odupreti.

A tu su i pozivi Sirizi „s levice“ da se vrati svojim korenima: Siriza ne treba da postane samo još jedna vladajuća parlamentarna stranka. Prava promena može da potekne samo odozdo, od samih ljudi, od njihovog samoorganizovanja, a ne od državnog aparata. To je drugi primer praznog poziranja jer se izbegava ključni problem: kako se nositi s međunarodnim pritiskom u vezi s dugom ili, opštije, kako vršiti vlast i voditi državu. Samoorganizovanje odozdo ne može da zameni državu. Pitanje je kako reorganizovati državni aparat tako da on drukčije funkcioniše.

Ipak, nije dovoljno reći da je herojska borba Sirize bila samo testiranje mogućnosti. Borba se nastavlja, zapravo je tek počela. Umesto da se bavimo „protivrečnostima“ politike Sirize (posle trijumfalnog „ne“ Siriza prihvata upravo onaj program koji je narod odbacio), i da se upetljavamo u prepirke o tome ko je kriv i u uzajamna optuživanja (da li je parlamentarna većina Sirize počinila oportunističku „izdaju“ ili je levica bila neodgovorna kad se zalagala za greksit), treba da se fokusiramo na postupke neprijatelja. Protivrečnosti Sirize su odraz „protivrečnosti“ evropskog establišmenta koji postepeno potkopava same temelje ujedinjene Evrope. U vidu „protivrečnosti“ Sirize establišment EU prosto dobija sopstvenu poruku u njenom istinitom obliku. Upravo to Siriza teba sada da radi. Sa bezobzirnim pragmatizmom i ledenom proračunatošću treba da koristi i najmanje pukotine u neprijateljskom oklopu. Treba da koristi sve one koji se opiru vladajućoj politici EU, od britanskih konzervativaca do UKIP-a u Velikoj Britaniji. Treba bestidno da flertuje s Rusijom i Kinom, da se poigrava idejom da Rusiji ustupi jedno ostrvo za mediteransku vojnu bazu, samo zato da bi se NATO stratezi utronjali od straha. Da parafraziram Dostojevskog, sad kad je Bog EU zakazao, sve je dozvoljeno.

Kad čujemo žalbe da administracija EU brutalno ignoriše nevolje grčkog naroda zaslepljena željom da ponizi i disciplinuje Grke, da čak ni južnoevropske zemlje poput Italije ili Španije nisu pokazale solidarnost s Grčkom, treba da se zapitamo: je li to iznenađenje? Šta su kritičari očekivali? Da će administracija EU na neki volšeban način razumeti argumente Sirize i u skladu s tim reagovati? Administracija EU naprosto radi ono što je uvek radila. Vrhunac je kad se Grčkoj prigovara da traži pomoć u Rusiji i Kini – kao da je sama Evropa ne gura u tom pravcu svojim ponižavajućim pritiskom.

Neki tvrde da politički uspon Sirize pokazuje da je tradicionalna dihotomija levica/desnica postala besmislena, i to argumentuju ovako: Siriza se u Grčkoj naziva ekstremna levica, a Marine le Pen u Francuskoj ekstremna desnica, ali te dve stranke u stvari imaju mnogo šta zajedničko: obe se bore za državni suverenitet, protiv multinacionalnih korporacija. Zato je sasvim logično što je Siriza u koaliciji s jednom malom desničarskom strankom koja se zalaže za suverenitet. Dvadeset drugog aprila 2015. godine Francois Hollande rekao je na televiziji da Marina le Pen danas zvuči kao George Marchais (francuski komunistički lider) sedamdesetih godina – patriotski zastupa obične Francuze koje tlači međunarodni kapital. Nije neobično što Marina le Pen podržava Sirizu. Tim tvrđenjem, međutim, ne kaže se mnogo više od onog što kaže stara liberalna mudrost da je fašizam i jedna vrsta socijalizma. Čim u tu sliku uvedemo temu emigrantskih radnika, politička paralela se raspada.

Krajnji problem je mnogo osnovniji. Ponavljana priča savremene levice je ona o lideru partije koji je izabran sa opštim oduševljenjem i koji obćava „novi svet“ (Mandela, Lula) – ali kad-tad, obično posle par godina, izabrana vlast se suoči s ključnom dilemom: sme li se darnuti u mehanizam korporativnog kapitalizma ili treba odlučiti da se „igra igra“? Ako se mehanizmi kapitala poremete, ubrzo sledi „kazna“ u vidu poremećaja tržišta, ekonomskog haosa i ostalog.

Heroizam Sirize sastoji se u tome što je, posle pobede u demokratskoj političkoj bici, prihvatila rizik i uputila drugu pretnju glatkom funkcionisanju kapitala zatraživši radikalne ekonomske promene u EU. Lekcija grčke krize je da je kapital – iako je u krajnjoj liniji simbolična fikcija – naša krajnja realnost. To znači da današnje proteste i pobune održavaju poklapanja različitih ravni i time se može objasniti njihova snaga: oni se bore za („normalnu“ parlamentarnu) demokratiju protiv autoritarnih režima; protiv rasizma i seksizma, posebno protiv mržnje prema imigrantima i izbeglicama; za državu blagostanja protiv neoliberalizma; protiv korupcije u politici i ekonomiji (kompanije koje zagađuju životnu sredinu, itd.); za nove oblike demokratije koji sežu dalje od višepartijskih rituala (participativnu demokratiju itd.); i, na kraju, današnji protesti dovode u pitanje globalni kapitalistički sistem i nastoje da održe u životu ideju nekapitalističkog društva. Ovde treba izbeći dve zamke: lažni radikalizam („važan cilj je ukidanje liberalno-parlamentarnog kapitalizma, sve druge bitke su sekundarne“), kao i lažnog gradualizma („sad se borimo protiv diktature i za običnu demokratiju, zaboravite socijalističke snove; oni dolaze kasnije – možda“). Kada smo deo specifične borbe, glavno pitanje je sledeće: kako će naše angažovanje ili neangažovanje u njoj uticati na druge borbe? Opšte pravilo glasi: kada započne pobuna protiv opresivnog poludemokratskog režima, kao u arapskom svetu 2011. godine, lako je mobilisati veliku gomilu sloganima koji se najbolje opisuju kao „udica za mase“ – za demokratiju, protiv korupcije itd. Zatim se postepeno suočavamo s težim izborima: kada naša pobuna ostvari svoj neposredni cilj, shvatamo da se ono što nas je tištalo (naša nesloboda, poniženje, društvena korupcija, nedostatak izgleda na pristojan život) nastavlja u novom ruhu.

U Egiptu su demonstranti uspeli da sruše tlačiteljski Mubarakov režim, ali korupcija je ostala, a izgledi na pristojan život još su se malo udaljili. Posle zbacivanja autoritarnog režima, može se dogoditi da nestanu i poslednji tragovi brige o siromašnima, tako da se novostečena sloboda de facto svodi na slobodu da se izabere draži oblik sopstvene bede; ne samo što većina ostaje siromašna već na tu muku dolazi i uvreda: pošto su sada slobodni, kaže im se, sami su krivi za svoje siromaštvo. Kad se to dogodi, moramo priznati da je sam naš cilj imao na sebi mrlju, da nije bio dovoljno određen i konkretan. Na primer, standardna politička demokratija može biti ovaploćenje neslobode: politička sloboda može lako pružiti zakonski okvir za ekonomsko ropstvo jer neprivilegovani „slobodno“ prodaju sami sebe u roblje. Ukratko, moramo priznati da je ono što smo najpre shvatili kao neuspeh da potpuno ostvarimo plemeniti princip – demokratsku slobodu – zapravo neuspeh sadržan u samom tom principu. Tada ćemo zahtevati više, a ne samo političku demokratiju. Moramo zahtevati i demokratizaciju društvenog i ekonomskog života.

Danas čuvari vladajuće ideologije mobilišu ceo arsenal da bi nas sprečili da dođemo do radikalnih zaključaka. Govore nam da demokratska sloboda nosi sa sobom sopstvenu odgovornost, da dolazi po određenoj ceni, da nismo zreli građani ako od demokratije očekujemo suviše. Na taj način, oni nas okrivljuju za naš neuspeh: u slobodnom društvu, kažu nam, svi smo mi kapitalisti koji investiraju u svoj život; moramo da ulažemo u obrazovanje više nego u zabavu ako želimo da postignemo uspeh, itd. Na neposrednije političkom nivou, spoljna politika Sjedinjenih Država koristi detaljnu strategiju kontrole štete tako što narodne pobune preusmerava u prihvatljive parlamentarno-kapitalističke okvire – kao što je uspešno urađeno u Južnoj Africi posle pada režima aparthejda, na Filipinima posle Marcosovog pada, u Indoneziji posle Suhartovog pada, itd. Upravo u toj konjunkturi radikalna emancipatorna politika suočava se s najvećim izazovom: kako da poguramo stvari dalje nakon što se završi prva faza zanosa? Kako da preduzmemo sledeći korak a da ne podlegnemo katastrofi „totalitarnog“ iskušenja – ukratko, kako da odemo dalje od Nelsona Mandele a da ne postanemo Robert Mugabe.

Hrabrost beznađa je tu presudna. „Ne“ na grčkom referendumu može da preživi samo ako Grci svoju prisilnu predaju izvedu na pravi način, samo ako nastave da vode strpljivi gerilski rat protiv finansijske okupacije.

In These Times, 23.07.2015.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 03.08.2015.

GRČKA KRIZA