Radio emisija 09.06.2006, govore: Miloš Vasić, Latinka Perović, Borka Pavićević i Biljana Srbljanović.

 
Svetlana Vuković: Dobar dan vam želim. Danas je 9. jun, na današnji dan rimski car Neron izvršio je samoubistvo pošto ga je Senat proglasio neprijateljem naroda i osudio na smrt. Na današnji dan je umro indijanski poglavica Kočiz, pronađen je penicilin, i da se podsetimo još jednog događaja. Na današnji dan pre sedam godina u jednom šatoru u okolini Kumanova Srbija je potpisala kapitulaciju. Bio je to naš četvrti i poslednji izgubljeni rat. Od tada, 9. juna 99. nema više bojazni da ćemo u skorije vreme ratovati sa susedima. Ostalo nam je samo da, ako nam je do ratovanja, ratujemo sami sa sobom. I krenuli smo u dobrom pravcu.

Da se prisetimo, pošto smo nešto zaboravni, 9. juna 1999. Nadam se kao i uvek da ovu emisiju slušaju članovi kabineta, savetnici i savetnici savetnika predsednika vlade i predsednika države i da će ih obavestiti šta se dogodilo jednog ne tako davnog 9. juna.

RTS: Dragi gledaoci i slušaoci Radio televizije Srbije, agresija na Jugoslaviju je okončana. Pobedila je politika Jugoslavije i predsednika Slobodana Miloševića.

Slobodan Milošević: Mi smo pokazali da imamo nepobedivu vojsku, najbolju vojsku na svetu, zato što je narod bio vojska i zato što je vojska bila narod. U ovom trenutku pred nama su zadaci obnove zemlje, mi ćemo odmah početi da ponovo gradimo naše mostove, naše fabrike, da ponovo pokrenemo jedan veliki razvoj.

Studio B: Vojne i policijske snage nastavljaju da se povlače sa područja Kosova. Uporedo sa njima ka Srbiji se kreću i brojne srpske izbeglice.

U niški motel Nais smeštena je prva grupa izbeglica sa Kosova i Metohije.

Izbeglica: Pa gde da idem? Nišava da me nosi, gde da idem? Pred skupštinu ćemo da idemo svi.

Izbeglica iz Orahovca: Pitamo mi vojsku za savet šta da radimo, da li da odemo. Oni kažu – šta ćete gore, gore je haos.

Svetlana Lukić: Da li vam je dolazio Zoran Anđelković?

Izbeglica iz Orahovca: Zamolili smo ga da nam da evakuaciju, on je rekao – ja ću da se trudim, izdržite ovu noć, biće najteža noć. Mi se spremili i čekamo autobus, autobusa nigde i autobusi nikad nisu došli.

Izbeglica: On jedan kao predsednik, svaka čast, Bože da mi ga poživi sto godina. On me doveo, on da me i vrati dole, pod šatore, pod šatore, nema šta. Čovek nas spasio da ne izginemo i svaka čast njemu jednome, samo Miloševiću, Bože, da mi ga Bog poživi, niste mi doneli sliku pa ovde da zalepimo.

Patrijarh Pavle: Ratovi i čitav okean prolivene srpske krvi, stradanje i nevolje su karakteristika proteklog veka, ali njegova ocena može da stane samo u jednu reč – neuspeh.

Žena iz Orahovca: Da li ima ta Srbija malo na nas da misli, bre? Pa greota je ovako, velika greota je.

Žena iz Orahovca: Mi bi bili zahvalni Srbiji jer smo njihova nacija, mi molimo ih samo da nas izbave nekako. Povucite nas, bre.

Studio B: Vlada poziva Srbe, Crnogorce i građane drugih nacionalnosti da ostanu na Kosmetu i kao što su dali svoj doprinos u odbrani od agresije, daju puni doprinos sprovođenju mirovnog plana i obnovi zemlje. Vlada poziva sve građane da sarađuju sa pripadnicima mirovne misije, mirovne snage nesumnjivo garantuju punu bezbednost građana i njihove imovine.

Čovek iz Orahovca: Sve će ove zemlje što su nas bombardovale snaći velika kriza od Boga, ali oni ne znaju, oni ne veruju u Boga. Bog je jedan, ali važno da je Bog Srbin, Srbin, čist Srbin.

Devojka iz Orahovca: Samo da vas pitam, moj je otac pre tri meseca kidnapovan, da li imate neke informacije? Nema ništa…

Studio B: Komanda prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije povukla se danas oko podneva iz Prištine, javlja agencija Beta. Odlaskom komande tog korpusa, u Prištini više nema pripadnika Vojske Jugoslavije.

Otac vojnika: Ja sam dobio uverenje od vojske, kao navodno on je izvršio samoubistvo, mislim, ja to ne mogu da verujem. Mi smo bili članovi JUL-a, i ja i moj sin i ćerka, mislili smo baš da će nam to pomoći da ih zaposlim. I da nije otišao tamo, grizla bi me savest posle što nije otišao. Tog dana sam ga ja ispratio, a on ništa progovorio nije.

Slobodan Milošević: Danas je na redu Srbija, ali posle će doći Španija, Francuska, Italija, pa bliska i daleka Azija, taj veličanstveni kontinent i drugi posle njega, i najzad, ceo svet. Uranijumske bombe, kompjuterske intrige, drogirane mlade ubice i potplaćene i ucenjene domicilne ništarije, to su instrumenti inkvizicije, koja je prevazišla po svojoj svireposti sve dosadašnje oblike nasilja koje je nad ljudima vršeno u prošlosti. Uprkos svim udarcima, sami ni ovaj krvavi dug ne bi da vratimo. I dalje smo skloni da, hrišćanski ili levičarski, ko zna, verujemo u pobedu dobra i pravde.

Svetlana Vuković: Početkom nedelje imali smo dva ritualna ubistva na ulicama Beograda. Jedna od žrtava je svedok-saradnik na suđenju za ubistvo Zorana Đinđića. Slušate novinara Vremena Mišu Vasića.

Miloš Vasić: Ove dve nasilne smrti u Beogradu su krajnje jedna zabrinjavajuća stvar, pre svega zato što je neko osetio em potrebu, dobro, potrebu su valjda imali i ranije, ali dovoljno arogancije i drskosti, da uhvate i da ubiju svedoka-saradnika, i to dosta značajnog svedoka-saradnika. Njegovo svedočenje je značajno iz dva razloga, on je bio prvi koji je dignut, prvi koji je shvatio da mu je bolje da priča, a drugo, on je bio čovek koji je doveo u vezu sa Zemuncima neke krajnje zanimljive ličnosti. On je prvi ukazao na Acu Tomića i Rada Bulatovića, on je objasnio strukturu, modus operandi i sve kako je ta firma funkcionisala. Veze sa medijima, veze sa političarima, čuveni citat Duće Spasojevića – znaći, daš mu 50 evra, znaći, brate, piše šta oćeš. To je rekao za razne novinare, nećemo ih sad pominjati, mada ih je ovaj pominjao.

Svetlana Lukić: Pominjao je Bulatovića i Tomića u kom kontekstu?

Miloš Vasić: U kontekstu da su se viđali sa Dućom Spasojevićem i Miletom Lukovićem, da su ih spajali Borislav Mikelić i njegov bivši prijatelj Bego Vujučić, da je tu bio i Legije kao posrednik, sve ono zbog čega su oni na kraju i dopali pritvora u Sablji, jer ne znajući šta je sve Vukojević ispričao, oni su negirali da su se viđali sa ovima, pa su ih zatvorili zato što lažu, vrlo jednostavno. E sad, ima tu sad drugi problem, to je takozvano kruto legalističko shvatanje zaštite, problemi između policije i tužilaštva, problemi unutar policije, jer ja na izvestan način razumem pokojnog Vukojevića, koji je čovek… nekako mu nije zgodno da ga čuvaju isti oni bivši pripadnici Crvenih beretki koji čuvaju i gospođu Aleksandru Ivanović – Legijinicu, na primer, i koji je čovek želeo da nekako to ako može da se izvede na neki drugi način. Taj nedostatak fleksibilnosti, koja je najverovatnije posledica javašluka i nebrige, mada se u krajnjoj liniji, u nekoj udaljenoj verovatnoći, ne može isključiti ni nekakva zla namera iznutra – govorim pre svega o policiji, dovela je do toga da se čovek našao nezaštićen, što je apsolutno nedopustivo.

Jednostavno, protiv je svake logike zdravog razuma da svedoci-saradnici, zaštićeni svedoci ostanu bez zaštite pre nego što dođe do pravosnažne presude i dok se cela stvar ne završi. Oni nakon toga ostaju ugroženi samo po liniji bezobzirne osvete, a ne nekog ometanja postupka, odnosno neutralizacije njihovih svedočenja. Okej, pravosudno gledano iskazi svedoka-saradnika su fiksirani u spisima, predstavljaju dokaz prihvatljiv na sudu bez obzira da li su oni živi ili nisu, ali se pojavljuju opet u nekoj udaljenoj teorijskoj mogućnosti šanse da recimo, ako još neko od ovih koji se brane ćutanjem propeva, pa ako još neko od ovih koji su u bekstvu padne, pa dođe pred sud, da onda odbrana pravi scenu oko toga što dotični svedok-saradnik koji njihovog branjenika tereti nije, eto, prisutan, opravdano je odsutan. Zašto je opravdano odsutan – ubili ga. Međutim, to je puno više od svega ovoga, pitanje je principa, jer smrt Zorana Vukojevića znači da će svaki budući svedok-saradnik debelo da se razmisli hoće li se predložiti ili se neće predložiti, a bogami i drugi svedoci. Setimo se onog nesrećnika, čije ubistvo do dana današnjeg nije rasvetljeno, čovek koji je prepoznao Vladu Budalu na parkingu na dan atentata. I ne čudi me što su se razni svedoci uznervozili i ne čudi me što sad vidim da vlast, tj. država, pokušava da poliže taj skandal kako god zna. Mislim, za ovog Vukojevića je kasno, ovaj Pović mu dođe tu kao kolateralna žrtva, jer to se po tim pucnjavama i sukobima događa.

Poruka jeste zastrašujuća, poruka glasi – mi smo tu, računajte na nas, što bi se reklo, a ono što ja stalno govorim, za tako nešto, operaciju kao ovo što je bilo sa Vukojevićem, treba najmanje pet ljudi, najmanje dva auta, najmanje jedna sigurna gajba, naoružanje, obaveštajna priprema, sredstva veze. Znači, jako mnogo para i mnogo pouzdanih ljudi. Ljudi postoje, naravno, pa dovoljno je samo ovih petorica, šestorica Zemunaca koji su u bekstvu, em su vični, em su kadri, em imaju motiv i tako dalje, a da ne govorimo o nekakvim njihovim logističkim infrastrukturama koje su ostale nedirnute u Sablji, jer nije se moglo prodreti čak do tamo. Znači, ljudi su tu. Problem našeg ministra, gospoodina Jočića, je ne da se žali na rad Specijalnog suda, jer mu je to kao presporo, pa je ovaj poginuo jer sporo se radilo, nego da malo vidi šta mu radi kriminalistička policija i ko se tu čime bavi. I BIA-i bi bilo puno pametnije da se bavi time, nego se bavi kojekakvim drugim budalaštinama kao što su obračuni sa prethodnim zamenicima direktora i tako dalje.

Svetlana Lukić: Jedna od prvih rečenica koja se čula posle ovih ubistava, pre svega mislim na Vukojevića, jeste da je on prosto odbio zaštitu i da u tom smislu država ne snosi nikakvu odgovornost.

Miloš Vasić: Država snosi odgovornost svakako, i upravo stoga je i Slobodan Radovanović, specijalni tužilac zatražio hitnu promenu člana 29. Zakona o  zaštiti svedoka, dakle, da se zaštita ima pružiti i čoveku koji odbije zaštitu, pod onim uslovima pod kojima mu je ponuđena. Znači, ograničavanje slobode, ne može da radi, ne može da se bavi poslovima, ali niko im nije branio da drže diskretno dva čoveka u autu oko kuće, i da idu za njim. To su radili i to rade. Uzmimo s druge strane slučaj recimo Bracike Kertesa, koji je najzaštićeniji čovek u ovoj zemlji, zašto – zato što im treba, treba im da im objašnjava šta je bilo, da im olajava onog i ovog, da im pruža argumentaciju za ovo i za ono, bez obzira na to što je optužen za najteža krivična dela, ali njega čuvaju i njega voze u pet blindiranih auta i njega niko ne sme da pogleda. Ovaj im se učinio kao malo manje važna riba, taj je ispričao šta je imao, pa neka ga ubiju, šta da mu radimo.

Svetlana Lukić: Pa i ova reakcija specijalnog tužioca, mislim, sad je malo kasno, možda ne za ubuduće, ali to na neki način ne može da ih amnestira zbog toga što je taj zakon mogao i ranije da se promeni ako im je smetao.

Miloš Vasić: Mogao je i ranije da se promeni naravno, međutim, i taj zakon je donet nešto nadvoje-natroje, na brzinu, pa su mislili da će biti u redu. Jednostavno, to je jedan od onih zakona koji se kod nas stalno nadvoje-natroje donose, u kojima uvek piše da za primenu tog zakona nisu potrebna dopunska finansijska sredstva. Zašto? Da se Mlađan Dinkić ne naljuti. Pa onda se donese zakon o političkoj rehabilitaciji za koji ne trebaju pare, onda se ljudi u sudu… meni su se žalili, uhvate za kosu i kažu – aman, ljudi, jeste vi normalni, to je posao s desetinama hiljada ljudi, a sve treba da radi jedno veće. A svaki sudija Okružnog suda koji je nadležan ima po 40 predmeta u jednom trenutku. I kaže, sad ne trebaju budžetska sredstva. Kao zakon za ličnu kartu za koji se sad opet tvrdi da ne trebaju budžetska sredstva. Treba, potrebna su budžetska sredstva, nemojmo se šaliti s tim stvarima.

Ne, nego to se radi nadvoje-natroje, hajde kao svršili smo, da Peđa Marković može posle da se hvališe statistikama kao pre neki dan, šta smo sve mi uradili, i onda dobijemo neprimenljive zakone. Taj član 29. je sticajem okolnosti tako kako je zamišljen loše zamišljen i šta je ispalo na kraju – ispalo je da specijalno tužilaštvo nije imalo svog predstavnika u radnoj grupi koja je spremala zakon. Ne razumem šta oni rade.

Kad sam video da Đukanović otvara šampanjac, bilo mi je sve jasno. Nije Milo neko ko bi preuranjeno otvarao šampanjce. Meni su bili puno zanimljiviji ovi moji od njih tamo u Crnoj Gori. Ovi su prvo rekli da se to njih ne tiče, pa to da ćemo sve videti polako, pa mislim, konačni rezultati. Pa kad su dobili konačne rezultate, za koje su molili boga da budu u sivoj zoni… Što bi rekao moj drug Teofil Pančić – ljudi, od kad je 54 manje od 45. I onda su se svi zarozali, uvredili i uopšte mislim, DSS i ova njihova prateća ekipa, oni su najviše nalik na uvređenu i nadurenu decu od četiri godine, kojima se nešto ne da, pa malo trupkaju nogama i vrište, pa kad im se ne da i dalje, onda  odu u ćošak, okrenu se, uvrede se i neće da pričaju. Tako i naš premijer Koštunica i ova njegova ekipa, nikako oni sad da priznaju da je Srbija nezavisna, i što bi dodao Toma Nikolić – dok nama curi plata u saveznom parlamentu, a to će, bogami, curiti dok se ne dođe do konačnog rešenja, a s obzirom na njihove plate u saveznom parlementu do konačnog rešenja se neće doći nikada, jer će taj savezni parlament po svemu sudeći ostati da funkcioniše koliko ja vidim, jer nikom od njih na pamet ne pada da kaže – ama, ljudi, hajde da se razilazimo u ljubavi i prijateljstvu i međusobnoj koegzistenciji.

Ne, oni bi da klepe još neku dnevnicu ako može, zato volim srbijansku političku scenu, jer se na njoj pre ili kasnije, a uglavnom pre nego kasnije vide elementarni, najbanalniji motivi – da klepimo mi tu neku kintu, pa makar i od nepostojeće države. Naravno, radikali su se nadurili kao i uvek, oni sad osim Republike srpske Krajine, Republike Srpske, odnosno cele Bosne, odnosno od Karlobaga, Virovitice, ne znam, Karlovca, imaju još i Crnu Goru ponovo da pripajaju matici državi i eto nas đe smo bili 90. Otprilike, obljavljujemo ratove i ja sad očekujem da će se pojaviti ideja da se napravi SAO Vasojevići kao 91, pa da puste Braciku Kertesa iz zatvora, puste Frenkija i Legiju da im pomognu da naoružaju Vasojeviće, pa da se brda otcjepe od Crnu Goru, pa ćemo da pravimo isto ono što smo radili u Hrvatskoj 91.  Mislim, to mi se čini kao neka potpuno najlogičnija stvar. Na svu sreću, niti imaju ljudi, niti imaju para za tako nešto, a bogami, ne verujem ni da bi se više našlo ni dobrovoljaca, osim nešto mahnitih ovih brđana.

A sve je to ilustracija života u jednoj potpuno paralelnoj stvarnosti. Nisam siguran da li ja živim na istoj planeti, odnosno u istom vremenu i prostoru sa nekim Tomom Nikolićem, Aleksandrom Vučićem ili Aligrudićem, kad smo oko toga, i Koštunicom. To je kao u onim divnim knjigama Filipa K. Dika u kojima čovek učini nekakav potez i nađe se u nekoj paralelnoj istoriji gde se događa nešto sasvim drugo, recimo u onom svetu u kome su Nemačka i Japan dobili Drugi svetski rat, Čovek u visokom dvorcu. Pa onda čovek protrlja taj nekakav predmet koji je imao u ruci, pa se vrati natrag. Jednostavno, mi ne živimo u istom sveta ne živimo istu stvarnost. Radikali stalno provociraju pokušavajući da isprovociraju nešto, ali ja ne znam šta je to što oni hoće da isprovociraju, šta, da popiju batine, da neko skoči da ih udari, pa da se onda time Srbija bavi narednih šest meseci. Ne znam šta hoće da isprovociraju, početak bune na dahije. Pa imali su prilike kod pobune Cvenih beretki,pa ih nisu  iskoristili. Šta oni zapravo provociraju, šta oni hoće, hoće vanredne izbore za koje uvek postoji mogućnost  da, ako ih isprovociraju na ovaj način, da se naglo smanji broj apstinenata i da se marginalizuju, odnosno da se spuste na neku svoju normalnu meru u odnosu na ukupno biračko telo Srbije. A sad, ja mogu da razumem da neko ima sadističku potrebu da muči G17 plus, to iskreno da kažem. Sa izuzetkom Ivane Dulić-Marković koju strašno cenim i poštujem, koja je sjajna cura, ovi ostali su mi nekako… mislim, znam ih sve, malo su i zaslužili. Ne znam, isprovociraju Mlađu Dinkića da uradi šta? Šta, da skoči s Brankovog mosta? Neće Mlađa da skoči. Ali nešto se tu događa i to me brine, jer ponekad mislim da sam ja glup, da oni imaju cilj, a ja ne umem da ga shvatim.

Može da nastane svako čudo, osim jednog – da Koštunica predloži Tadiću da raspusti skupštinu, pa da ide na nove izbore. Ispostavilo se, neko je to cinično izjavio nedavno, da su najstabilnije one vlade koje imaju jedan glas parlamentarne podrške, kao što se videlo u taj nesrećni ponedeljak, kad ovi nesrećnici nisu uspeli da skupe 126 ljudi da bi doneli deklaraciju o elementarnim državnim poslovima vlade Srbije. I tu su se svi pokazali apsolutno neodgovornima, jer je njima važnije da zajebavaju jedni druge sa kvorumom, uključujem tu i Demokratsku stranku koja se stvarno bestidno ponela, moram da kažem, pa je taj jedan danas vrištao jutros – nisam ja bio na kafi kao što novine pišu, nego ja iz protesta nisam hteo da dođem da budem onaj 126. Zašto – jer se nešto na nekog naljutio.

I onda idu, prave pauze, fatavaju ljude po hodnicima, ćoškovima, WC-ima u skupštini, ne znam, za šankom – hajde da budete 126-i, ne bi li Srbija ipak nekako shvatila da više nije u istoj državi sa Crnom Gorom. I dan-danas ne mogu to da prevale, što bi rekao moj drug Nenad Čanak – to je federacija koja se sastoji od jednog člana, a drugi je privremeno odsutan, mi se barem nadamo, dok brđani i Vasojevići i ne znam ko sve ne bude pripojio Crnu Goru ponovo Srbiji. Bilo je u tom parlamentu bruka onolikih, ali ova bruka sa 125 u ponedeljak je jedna od većih bruka parlamenta Srbije, dokaz jedne neodgovornosti. Sad, da je ne bih ulazio u one poznate metafore o raznim motkama i tome, ali to bi trebalo kulturno i ljudski raspustiti, pa brate, birati ponovo, jer stvarno je ova ekipa katastrofa. Fali još samo onaj Slobodan Janjić Mrnjau.

Svetlana Lukić: Ko beše taj?

Miloš Vasić: To je onaj kad su ga opomenuli da ne pominje Koštunicu, jer je to u prethodnom sazivu skupštine, jer kao to se ne odnosi na temu, a on je rekao – ja ću da kažem još samo jedan reč – mrnjau. Moj omiljeni lik, sjajan tip, to je onaj što drži u Prokuplju kafanu koja se zove Šilerova 2. Taj, e, samo još on fali pa da budemo komplet sortirani kako treba.

Može, naravno, da funkcioniše neograničeno dugo ovako, ali da prostite, nekako nije na narodnu polzu. I po ko zna koji put Karla del Ponte kaže, znamo kako to izgleda, mi preko toga prelazimo glatko na biciklu, baš nas briga, nek’ pričaju oni šta hoće. Uostalom, uvek postoji ono čuveno – ma šta će nama njihove pare, umemo mi i sami. Glava je Koštunica, već će nekako on da ih izradi, već se vide po novinama ovih dana nekakve priče na tu temu, da čak i to da se dobro mi cenjkamo, pa ćemo mi sad da ih izvaćarimo. Jedino što oni nemaju u vidu da tu postoji takozvani kumulativni efekat, to jest da strpljenje velikih sila Evropske unije i svih ostalih nije neiscrpno. Fini signali su se pojavili, recimo reaktivirala se ideja za obilazni autoput  preko Mađarske, Rumunije i Bugarske, a ne preko nas. I odjednom, dok se mi okrenemo, ostaćemo na nivou ono, 1878. plus Vojvodina. Onda će shvatiti da mogu da nas obiđu ‘ladno, da nas tu nema, okrenu leđa i kažu – e, kad se budete setili javite se, pa ćemo da vidimo šta ćemo s vama.

Ne znam, ovi misle da mogu da krenu tamo gde su stali 26. marta 41. Da se može vratiti sve na tu nultu tačku, ništa se u međuvremenu nije desilo, nije bilo Drugog svetskog rata, nije bilo ničega. To je bila ideja odmah 90, a ne znam sad gde smo stali, da li smo stali negde pred sarajevski atentat, ne znam gde smo. To je njima najlakše i najzgodnije, proizvodnja nekakve himeričke paralelne stvarnosti gde nas uveravaju potpuno uredno, kao što su nas za Slobinog vakta uveravali da su najbolje cipele one koje imaju fabrički izbušenu rupu na dnu da puštaju vodu unutra, jer samo pravi Srbin nosi takve cipele. E sad, ja da im tu pomognem ne mogu, mislim, počinje da me hvata depresija više od svega toga. Ja imam strašno jake živce, to moram stvarno da priznam, ja gledam skupštinu Srbije svakog dana sve dok traje, i imam strpljenja to da gledam. To je na izvestan način korisno, jer čovek se nekako vakciniše, otupi od tog gledanja i tačno zna šta će ko da kaže i tačno hvatam matricu ponašanja, jezičke manirizme svačije. I vidim, sve mi je jasno kako se to odvija, samo mi nije jasno zašto, šta oni hoće. Tu je i ona čuvena priča da ih pustimo da dođu na vlast, hajde svi da glasamo za radikale, hajde da vas vidimo već jednom na vlasti, kao da ih nismo videli dok su bili sa Slobom. A šta će ona glista od Vučića da izmisli opet, neki novi zakon o informisanju, hajde, preživeli smo i njega. To je iskušenje u kojem je jako mnogo ljudi s kojima ja pričam normalno – hajde, kao, već jedanput. Dobro, hajde braćo radikali, evo vam vlada, Toma Nikolić premijer, Vučić ministar spoljnih poslova, ne znam, Mirčić ministar unutrašnjih poslova, Zoran Krasić ministar za ljudska prava, i u tom pravcu, pa izvolite, molim vas, hajde da vas vidimo, molim vas.

Svetlana Lukić: Postoji sad neka kao inicijativa da se zabrani rad Srpskoj radikalnoj stranci.

Miloš Vasić: To su se ovi Gejovi setili sada odjedanput, to je 2000. predlagao Nenad Čanak ispred Lige socijaldemokrata Vojvodine, ali su oni svi rekli – jao, fuj, fuj, sram ga bilo, zamislite. E, sad su se oni svi isprisećali i to ovoj braći radikalima nije baš sasvim svejedno, mada su to naravno smišljeno uradili, ništa oni ne rade spontano. Pa ćemo sad da pravimo razliku između ustaša kao političke i kao etničke odrednice. Pa znamo svi vrlo dobro da su njima svi Hrvati bili ustaše od samog početka, nemoj da mi se vadite na terminološke razlike, ustaša je svako ko ne misli kao srpski radikali. Tačka, gotovo.

Svetlana Lukić: A zna se šta se radi s ustašama.

Miloš Vasić: Pa to se naravno zna, to idu zarđala kašika i tomson. Kao što je poznato, isteramo mu oči iz glave i divota.

Svetlana Lukić: A naša opozicija, Demokratska stranka?

Miloš Vasić: Oni bi morali ili da se pokake ili da ustanu sa noše, jer ovo što oni rade više ne može. Ne može Boris Tadić da bude istovremeno u najboljim mogućim odnosima sa demokratski nastrojenom većinom srbijanskih glasača i sa svojim tata Ljubom, čika Matijom, čika Dobricom i čika Amfilohijem. Ta priča o koketiranju sa nacionalizmom i sa ovim himeričkim političkim snagama, to ne vodi nikud. Ja sam išao ovog ranog proleća nešto po Srbiji, držao nekakve tribine, pričao, Šumadija i ta nekakva mesta, Vojvodina. I sticajem okolnosti se dešavalo da su te tribine bile uglavnom ili posećene ili organizovane od strane lokalnih odbora Demokratske stranke. Moj utisak iz razgovora sa tim ljudima, to je da postoji jedna potmula, tinjajuća frustracija  i nezadovoljstvo Borisom Tadićem i sadašnjim mejnstrimom Demokratske stranke. To je sad ono gde oni moraju stvarno da donesu neku odluku, a to je pitanje građanske i političke hrabrosti, ono što se zvalo kod nas civilna kuraža za vreme stare Jugoslavije, da neko ustane i da kaže – hej, ljudi, ne može ovako, mi smo na onoj drugoj strani, Borisa Tadića smo mi birali, pa neka izvoli postupiti, neka izvoli postupiti.

On postupa tu i tamo, ali to je sve strašno nedosledno, to je eto tako, baš kad mora, ali ta njegova ekipa rokenrol i maloletnih savetnika, verovatno su i pametni neki od njih, znam ih i vrlo ih cenim i poštujem, ali tu neko mora konačno da se sabere i da napravi državničku odluku, da kaže – ovo da, ovo ne, tačka, molim, rez, sa ovim ne možemo, ovo nećemo. Mislim ono, postupi, brate, nekako. A ovo sve, mi ćemo sad fino, mirno, i ti nekakvi refleksi i odbljesci, ono, ideologija sabornosti, nije u redu da se delimo. Pa, nego šta ćemo nego da se delimo, pa neću da budem na istoj strani sa ovima, zaboga.  Moramo da se delimo, ako se ne podelimo onda se vraćamo u 91. A to je zanimljivo, nasilje je stalno prisutno kao pretnja, svaki put kad neki radikal izađe za skupštinsku govornicu ili u javnost tu je implicirana pretnja nasiljem. I ne samo oni, i DSS-ovci su počeli da se razmahuju. Tu je stalno neko nasilje u pitanju, to je stalno ona priča – ili ćemo biti jedinstveni ili… mislim… svaki svoga ubijte subašu, čija nana crnu vunu prede, dugačka je puška, ne znam već čija.

Moram da citiram Nenada Dimitrijevića, čovek kaže – nama treba samo referentni ustav, koji se oslanja na vlastita moralna načela, a ne oslanja se na himeričko metafizičke, tradicionalno istorijske oslonce. Dajte nam ustav koji crpi svoju snagu iz konsenzusa oko sopstvenih moralnih načela koja su inače vrlo jednostavna, oko kojih ćemo se svi složiti. Ne možemo sad da budemo politička kultura i društvo koje veruje u sve najviše vrednosti, toleranciju, civilizaciju, mir, legalizam, pravo, a onda malim slovima dole – i uništenje svih drugih oblika života. To jednostavno ne ide, ali dajmo, oslobodimo se konačno svega toga i haj’mo da vidimo gde smo krenuli, pa sad, šta to košta, da košta, preživećemo, i gore smo preživeli. Mislim, imaju Mađari tu sjajnu poslovicu, kad im se nešto loše desi oni kažu ovako – pa onomad kod Pečuha smo gore prošli, kad su ih Turci potukli 1600. i neke. Pa i mi smo gore prošli milion puta, pa ovo nam nije ništa.

Ovo ljuljanje, ovo držanje društva u neravnoteži, držanje sistema vrednosti dominantno u neravnoteži će naravno ohrabriti, sad da se vratimo na početak razgovora, i ove Zemunce  da misle da mogu da klepnu kog svedoka-saradnika hoće, jer vide da je situacija takva da sve može, da neki njihovi ideološki prioriteti enormno dobijaju na značaju. I sad opet – mi smo patriote, truba trubi, mi smo rodoljubi, haj’mo da klepimo nekog. To je ta priča, pa ne bi se usudili ni Zorana da ubiju da nije postojala takva jedna atmosfera sistematski gajena. To je, pak, jedna posebna tema.

Svetlana Vuković: Posle pune dve godine rada na pisanoj zaostavštini Zorana Đinđića, istoričarka Latinka Perović završila je zbornik Zoran Đinđić, etika odgovornosti. Osim prve bibliografije Đinđićevih radova, zbornik sadrži i tekstove 15 autora, među kojima su i Vladimir Gligorov, Nenad Dimitrijević i Vladimir Goati. Slušate gospođu Latinku Perović.

Latinka Perović: Ja se nadam da će kad se ovaj Zbornik radova pročita svako ko je dobronameran i ko je zamišljen nad položajem naše zemlje i stanjem u kome se našao naš narod morati sebi da postavi pitanje – zar je zaista čovek takvog intelektualnog formata, takvog poimanja opšteg dobra, tako velike energije morao tako da završi. Naravno, može se reći da je suviše mala distanca i ja mogu reći da je to bila velika teškoća, međutim, ja moram da kažem da moderna istoriografija ne apsolutizuje distancu i ona stavlja težište i na savremenike, na njihov pogled na događaje i ljude, na njihovu odgovornost za istorijska zbivanja. Svi se mi penjemo na nečija leđa, u stvari to je nauka, to je njen razvoj. O Đinđiću se vrlo mnogo piše, piše se po utisku, to je sve legitimno.

Ovo je jedan pokušaj da se temeljitije istraži njegova pojava u srpskoj politici i da se stvori osnov za nova istraživanja. Mislim da je to vrlo važno za mlade ljude koji primaju i dalju i bližu prošlost u jednoj manipulativnoj formi koja im nameće neprestano opredeljivanje za i protiv, koja od njih stalno traži da se svrstaju na jednu ili drugu stranu, koja je u stvari u kategorijama latentnog građanskog rata, koja ih ne poziva da razmišljaju, da čitaju, da upoređuju. To je bio osnovni motiv za ovu knjigu. I postojalo je jedno osećanje duga prema Zoranu Đinđiću i prema njegovoj nesumnjivo velikoj žrtvi. To nije odredilo pogled na Zorana Đinđića, nije iz svesti o njegovoj žrtvi proizašao nekakav apologetski odnos prema Zoranu Đinđiću, ali to jeste suprotstavljanje banalizaciji jedne značajne istorijske ličnosti. To jeste suprotstavljanje omalovažavanju tog pokušaja da se Srbija pogleda posle tako strašnog iskustva na kraju XX veka. Ali to je više jedan kontekst, ako smem da kažem, u kome smo mi radili. Osnovno je bilo istraživanje i naša interpretacija materije koju smo imali pred sobom, a to je Đinđićev filozofski i politički rad uobličen u njegove tekstove.

Podsetila bih vas na tekst jednog vašeg čestog sagovornika koga više nema među živima, na Stojana Cerovića. On je, ja to kažem u uvodu, samo nekoliko dana posle ubistva premijera Đinđića rekao da ubistvo premijera, kako je on kazao – baš ovog premijera i baš sada – zahteva politički i istorijski kontekst, jer je rekao – to ubistvo može biti od bitnog značaja za naš razvitak i može u suštini odrediti našu istoriju. I to je i bio pokušaj da se pokaže da ubistvo premijera Đinđića utoliko više zahteva ozbiljno razmišljanje, suštinska pitanja se tu otvaraju za svakog ko u ovoj zemlji živi i misli. To nije prvo političko ubistvo u Srbiji, tamo sam navela svoju koleginicu Dubravku Stojanović koja je pokazala da se od Karađorđa ta linija jako dugo vuče kroz ceo XIX i XX vek.

Svakako je tu bilo odlučujuće ubistvo kneza Mihaila 1868. godine, koji je došao sa programom iz Evrope, došao je sa programom civilizovanja Srbije, došao je sa programom uvođenja zakona. Knez Mihailo je ubijen. Imate posle to ubistvo na početku XX veka, 1903. godine, jedno vrlo svirepo ubistvo koje ulazi u svetske udžbenike svetske. Vrlo često se taj duh, taj identitet naš, specifičan, koji niko ne dovodi u pitanje, poistovećuje sa zaostalošću, ali u suštini, ono što čini vaš identitet ne može se održati bez razvoja. Mislim da je Zoran Đinđić to vrlo dobro razumevao i zato ja smatram da se u tom zaustavljanju njegovom, fizičkom, butalnom, zaustavio i taj projekt i da je počela ta regresija koja, bojim se, još uvek traje. Zato je vrlo važno vraćati se na ljude koji su ovde razumevali vreme istorijski, koji su shvatali da je svet složen, da vi ne možete imati jedan odgovor na sva pitanja.

Sav taj rad sa Zoranom Đinđićem u ove dve godine je bio komplikovan rad i mislim da je za svakog od nas bio jedna vrsta sazrevanja, jer vi imate pred sobom jednu ličnost koja je bila dublja nego što je htela da pokaže, i morate da razmislite zašto je to tako, zašto je neko svoju dubinu prikrivao u našoj sredini. I imate jednu ličnost koja je takođe humanija nego što je htela da pokaže. I vrlo često dok smo ovaj zbornik radili, a naročito kad je sada izišao, ljudi pitaju zašto Zoran Đinđić nije stao kad je video da mu preti smrtna opasnost. Meni se čini da zbornik daje odgovor na to pitanje Zoran Đinđić je izvorno bio filozof, to su one ličnosti koje radije ne postoje nego što žive bez unutarnje ravnoteže.

Zoran Đinđić je govorio da su on i sadašnji premijer ljudi dveju različitih koncepcija. Dakle, nije to nekakav par, iako su oni uglavnom tako proučavani, tako je o njima pisano, nije to kompatibino nešto, to su dve orijentacije koje mogu biti, razume se, legitimne pod pretpostavkom da su i jedna i druga jasne i javne. Ja se neću baviti upoređivanjem, ali ću vam reći šta mislim da je Zoran Đinđić doneo, nagovestio u srpskoj politici, jer on je imao suviše malo vremena. Njegova je vlada i on lično od početka bila, ako hoćete, klevetana. Ono što je po mom mišljenju, na osnovu tih dvogodišnjih iščitavanja i upoređivanja novo, i što je na neki način jedinstveno kod Zorana Đinđića kao intelektualca, to je da je on možda jedini iz celog DOS-a bio čovek postkomunizma. Dakle, Zoran Đinđić je pokušao da misli neideološki, tako je i govorio, on je smatrao da to vreme koje dolazi pripada ljudima koji su ne samo u ideološkom smislu novi, nego su i u biološkom smislu novi. To su mladi ljudi koji treba da se obrazuju, koji treba da budu izloženi konkurenciji znanja. Na kraju, on sam je bio otelovljenje tog svog programskog načela. On je bio obrazovan čovek, on je bio čovek ogromne energije, on je bio pokretač, mobilizator. On je, kako da kažem, pokušavao da suzbije jednu mrzovolju u srpskom političkom mišljenju i u tom smislu je on nov i mislim vrlo inspirativan pre svega za mlade ljude.

Ako se vi vratite na tekstove o Zoranu Đinđiću tokom 90-ih godina, pa ako se vratite na tekstove iz doba kad je bio na mestu premijera, pa ako se vratite na tekstove neposredno pred egzekuciju, ono što je najstrašnije, što nećete naći u slučaju drugih političkih ubistava, to je posthumno mrcvarenje Zorana Đinđića. Toga nigde nema. To znači vi i dalje preko njegove ličnosti suzbijate jednu orijentaciju, jedan program u politici. Dakle, ne preti Zoranu Đinđiću opasnost od nove mitologizacije kojoj smo mi skloni, preti nam opasnost da u toj ličnosti ne vidimo ono što je vrlo bitno za naš razvoj, da ne upotrebljavam krupne reči – za našu budućnost, za naš opstanak, ako hoćete.

Što se tiče referenduma, to jeste još jedna manifestacija ignorisanja realnosti. U Crnoj Gori su se u poslednjih više godina odigrali neki procesi koje naša javnost i naša sredina jednostavno nije identifikovala. Vi ste imali jedan zanimljiv proces u Crnoj Gori, stvaranje nove elite, to su obrazovani mladi ljudi, to su prve generacije koje se nisu školovale u Beogradu, nego su se školovale u Podgorici ili po svetu. One su se rastale sa ratom kao modusom regulisanja odnosa sa drugima i određivanja nekog vlastitog položaja. Tamo su izašle jako važne knjige o istoriji, prevedeni su putopisi stranaca po Crnoj Gori u XIX, XX veku, istorija prava je napisana, istorija zakonodavnog rada. To je sve sazrevanje, ne samo jednog autora nego čitave sredine. I to je jedna rešenost većine da brže ide ka svetu i njeno nepristajanje da deli propadanje. Pitanje je, da je i ovde bilo rezolutnog pristajanja na takav istorijski izbor, da li bi uopšte došlo do razlaza, i na kraju, da li bi uopšte Crna Gora bila u situaciji da svoj razvitak vidi isključivo samostalno.

Pazite, Crna Gora se u svojoj istoriji pet puta kao država obnavljala, pri tome ona se tri puta obnavaljala pod imenom Crna Gora, znači to je jedan dubinski proces istorijski i ne možete vi to samo da personalizujete i da vezujete za neke ličnosti koje u vašoj vizuri izgledaju ovako ili onako. Jedan istorijski proces prosto nađe ljude, bilo da je proces koji ide napred ili vas vuče nazad, tako da mislim, opasno je uživljavati se u poziciju žrtve, jer onda hteli ne hteli priznajete svoju inferiornost. Vi možete vrlo mnogo da utičete na svoju sudbinu i u tom smislu ja smatram da postoji šansa za Srbiju, ali znate šta, morate prihvatiti neka pravila igre. Ima nekih stvari koje se tiču međunarodnog kredibiliteta, sve demokratske zemlje traže od vas to, i ne samo da one traže od vas to, one se same podvrgavaju tome. Nema nekih u Evropskoj uniji pravila od kojih je bilo koja članica izuzeta, sva ta pravila važe za svaku članicu. Ako hoćete tamo, vi ta pravila morate prihvatiti, to su te neke brutalne realnosti o kojima mora da se razmišlja.

I drugo, Svetlana, pitali ste me za ta poslednja ubistva, znate šta, ja smatram da je ta istorija nasilja kod nas vrlo duga i mislim da je velika šteta, pa čak ako hoćete i profesionalna odgovornost naše istoriografije što se nije time bavila. I ta hajdučija, politički obračuni između stranaka i tretiranje političkog protivnika kao neprijatelja i rešavanje sukoba sa političkim protivnikom na taj način što će se on fizički uništiti – to kod nas ima jako dugu tradiciju i ne treba da se tu zanosimo, mi to proučavamo, znamo da to postoji. Mislim da je bilo strašno što su te istine prikrivane i zato vam kažem da je vrlo važno da savremenici govore o savremenim događajima, jer recimo, savremenici su govorili o političkim obračunima u nekadašnjoj Srbiji i oni vrlo mnogo liče na to što gledamo danas na ulicama, jer to nije samo egzekucija, nego su to ritualna ubistva.

To, naime, pokazuje da država ne funkcioniše, ona je svakog dana na usnama svakog od zvaničnika, ali ona ne funkcioniše ako nije u stanju da garantuje red i mir, ako nije u stanju da garantuje bezbednost građanima, a ja se usuđujem da kažem, i pitanje slobode ovde je jako fluidno, jer vi naravno imate slobodu da kažete šta hoćete, ali nemate način da se odbranite od nasilja. I drugo, sloboda stvarno podrazumeva neku odgovornost i ono za šta nije oslobođen prostor to je sloboda kritičkog mišljenja, a to je vrlo bitno za neko sazrevanje, za neko svođenje računa kod građana, za podizanje njihove svesti, za njihovu obaveštenost. Inače, bez te jasne namere, bez te političke volje niko se ne može odbraniti od sumnji da on zapravo samo manipuliše imajući u rukama moć.

Ti ratovi, nasilje je tada bilo prema drugima, naravno, postojalo je i ovde, ali susedi se sada brane. To nasilje se na neki način posuvraćuje, ono se vraća ovde nama i mislim da je to ono što veoma zabrinjava ljude, što ih plaši. Ako prelistate ovih dana strane medije, na prvim stranicama udarni naslovi su da državu preuzima mafija, to možda na našu sreću nije apsolutno tačno, ali izvesne bojazni da se to može desiti postoje i zato je vrlo važno ono što se pokušalo pred ubistvo i neposredno posle ubistva Zorana Đinđića, da se država i mafija na svaki način razgraniče. I to ima cenu, naravno, ali sve drugo je dalje propadanje i dalja nesigurnost. I nije to samo u tom elementarnom smislu sigurnost, u pitanju je jedno moralno stanje u društvu.

Uzmite recimo to ubijanje mladih ljudi u vojsci, ta zaista  prosto neobjašnjiva situacija da ni jedno nije istraženo, da nije dovedeno do kraja. I ako vi pogledate društvo, ono je vrlo pasivno prema svemu tome. Jedini ljudi koji to pitanje pokreću i tragaju za nekom istinom, za zadovoljenjem neke pravde, to su ti nesrećni roditelji. I njih se ljubazno prima, kaže im se da će se to sve proučiti, ali oni ne dobijaju tu žalosnu satisfakciju šta se zaista desilo. To je onda jedno navikavanje na nasilje. Imate jednu tezu, to često čitam, da je tog nasilja bilo uvek, ali ono je bilo prikriveno. To je tačno da se o svemu tome ćutalo, ali je cela ta socijalna, ekonomska, politička situacija u velikoj meri i uvećala razmere nasilja, odnosno, stvorilo se neko prirodno stanje u kome je sve dozvoljeno, niko se ne boji ni boga, ni zakona, ne boji se sankcije te države, ne boji se moralne sankcije, zbog toga ste vi u pravu kad kažete da to na neki način izaziva jezu. Ali ako neko na to upozorava, onda mu se kaže da sve crno vidi, da se ipak neka promena desila. Ta promena se naravno događa, nijedan dan nije isti kao prethodni, ali ako mi govorimo o društvu, mi gledamo glavne pravce, glavne tendencije, ono što njega određuje, a ne ono što mi možemo uz ćaskanje da vidimo kao neke pojedinačne manifestacije tog procesa.

Svetlana Vuković: Danas u podne u Centru za kulturnu dekontaminaciju biće održana rasprava o zanimljivoj slikovnici pod nazivom Okupacija u 26 meseci. To je u stvari hronologija uglavnom tužnih i neverovatnih događaja kojima nas je za 26 meseci svoga postojanja izložila ova vlada. U razgovoru učestvuju i filmski reditelji Lordan Zafranović, Branko Baletić i Želimir Žilnik. Slušate Borku Pavićević.

Borka Pavićević: Ja sam ti sad pokazala baš naslovnu stranu Politike na kojoj piše da je sa ministarstva spoljnih poslova skinut – barjak, dakle, tu je upotrebljena jedna tako arhaična reč koja je inače omiljena kod nas. Ja ne znam zašto mi svi – govorimo, a onda kad je u pitanju neko iz vlasti, naročito iz DSS-a, oni – besede, oni uvek besede ili se obraćaju, a inače, vi i ja sad – razgovaramo. E, skinut je barjak, a stavljen je – srpski steg. Dakle, mislim, kad uporedimo barjak i steg dobijemo način mišljenja na koje se naše glasilo obraća javnosti. I sad, prvo si dobila veliku ulogu crkve, pa onda Crna Gora samostalna, onda se javi ideja o monarhiji i onda se sve vraća, vraća, vraća i evo, sa ovim poslednjim danima mi smo na početku, mi smo opet u 91-oj, mi smo opet  u sistemskim pitanjima koje naravno neki nazivaju govorom mržnje. Nastoji se gledati na to kao na incident, ako praviš primere analogne iz rastanka sa Slovenijom, stalno je to ta varijanta – još je onaj kriv, pa još je onaj kriv, pa još je onaj kriv, a u stvari će se to završavati unutar onoga gde je prapočetak razora jedne države, čije razmere se vide po tome kojom cenom se on danas plaća.

I opet sam našla rečenicu – narod kaže da je Boris Tadić ustaša. Koji narod? Kada bi prestali sa tim i rekli – ja kažem i ja mislim, bilo bi bolje. To pozivanje na narod, evo ga, sad je tu gde je bilo i 91-e. Sve što čovek treba da uradi to je da bude protiv toga, nikakva posebna mudrost. Sećam se jedanput da je Vuk Drašković rekao na jednom skupu – pa, to svako dete vidi. Imaš dve obale reke i ljudi treba da pređu na drugu stranu te reke i da kažu jedanput šta se dešava. Ti koji se pozivaju neprekidno na taj narod, nešto s njima nije u redu. Neka potpišu to, neka ne citiraju nesretni narod koji se u međuvremenu šeta, prelazi, odlazi, dovodi, istrebljuje, ubija, premešta i ne znam više šta se radi tom istom narodu. I sad je samo naravno u pitanju kad će ovdašnja sredina da vidi ko stoji u osnovi celokupnog primordijalnog, izvedenog i sada već prevršavajućeg, nadam se, očiglednog zla. To mi se čini tako logičnim i zakonomernim raspletom događaja, koji su naravno još uvek mnogo dramatičniji nego što se to na prvi pogled vidi.

Svetlana Lukić: Samo da se čas vratimo na Crnu Goru, da li mislite da je tu veća žal što je Crna Gora, kako se to kaže, otišla ili su Crnogorci odlučili da budu u nezavisnoj državi ili je to strah, strah od toga da ostanemo sami sa sobom?

Borka Pavićević: Pa vidi, sigurno da ima i autentične žalosti, sigurno da ima i tuge, a istovremeno, naravno da je to strah od preispitivanja, odsudnosti, šta ti možeš sada da učiniš, ali pre svega ima grabeža za preostalo, u smislu moći, u smislu placeva, u smislu preduzeća, u smislu svega onoga čega još očigledno ima dosta da bude uzeto, i to je onako potpuno zapanjujuće da ima još svega toga, kako da se do kraja izvrši tranzicija bivše socijalističke imovine u uzurpiranje te imovine. Vi vidite u stvari na istome terenu sve istorijske silnice i onda se ta istorija lepi, a ona je živuća. To je ono, jer izgleda kao da ste imali Josipa Broza Tita, pa ste onda imali Slobodana Miloševića, nešto se dešavalo i u međuvremenu, ali taj pritisak na taj povratak istorije, sa prepravljanjem istorijata Drugog svetskog rata, čini da je ta istorija tako nama u glavama zalepljena, ali ona je istovremeno suma prethodne istorije i ti imaš sve šta si imao. Da li je to u jednom zanemoćalom vidu, da li je to u nekom možda čak i tužnom, bljutavom, nesrećnom vidu, ali tu su sve ove silnice te osnovne politike koja je vođena poslednjih 15-16 godina.

I ovi strah i žudnja da se sad tu nešto na brzinu prepravi i uspostavi – sad koji grb, koja zastava, koja kruna, koja himna, koji bog, koji narod… Dakle, to sad traži jako smislene definicije, a pored političke opredeljenosti i stavova ima i jako mnogo nemoći, neznanja, nesposobnosti da se dosegne šta zapravo treba da se čini. I otuda imaš ovo što imaš po javnosti, skupštini, ja stalno mislim da je finale, ali nije finale. To da ljudi gledaju i sede negde, kako se tuče dete, kako se šamara žena, kako se ljudi vređaju, i da smo se mi na to svikli, to je prosto nešto fantastično i ja mislim da je to ono na šta svet reaguje kad nas gleda. To što se dešava u našem javnom prostoru, to se ne radi.

Mi kažemo – Ratko Mladić, ali Ratko Mladić je suma toga da u stvari civili ne vladaju, nego vladaju nekakvi mehanizmi i da je formulacija da u stvari naše službe nisu pod civilnom upravom. Dakle, vrag je još komplikovaniji i on naravno objašnjava zašto Ratko Mladić nije tamo gde treba da bude. Nasilje, varvarizam, brutalnost, to je naša svakodnevica, svakodnevica našega života i ljudi su se na to svikli, i savlađivanje zla ovde, osvešćivanje toga zla bio bi naš najveći međunarodni doprinos, jer nismo jedini na svetu koji to imamo i naše savlađivanje nacionalizma, zločina, tamo gde je to i nastalo, bi moglo da bude naš najveći doprinos sebi samima, a to bi onda bilo osovljavanje na nekakve sopstvene noge.

Svetlana Lukić: Poslednjih dana imali smo nasilje i na verbalnom i na doslovnom planu, kao da je nasilje nekako pušteno sa uzde i ako zapušite jedno mesto, ono kulja na nekoj drugoj strani.

Borka Pavićević: Ali, Ceco, nasilje je sistemsko, to nije nikakav incident, to je priroda stvari, ratničke, osvajačke, nasilne, mačističke, kontramodernističke, to nije ništa što izbija tamo i ovamo, ono postoji sve vreme. E, sad je pitanje koliko se to prepoznaje i koliko neprepoznavanjem toga to raste. Dakle, u pitanju je stvarno sustavna kategorija, nije u pitanju da ono šibne tamo i ovamo, nego je to način života, način vladanja, način ponašanja, u jeziku, u kretnji, u načinu na koji ljudi komuniciraju, kako su oni odeveni, kako voze te automobile, zašto su oni zatamnjeni, stalno rotiraju ta svetla, šta je, jesu li to tenkovi po ulicama. Prosto su to stvari pored kojih se ne ćuti, a svako ćutanje samo doprinosi onome da fašizam prolazi kroz demokratiju kao kroz sir, a svako ima nekakvo opravdanje pravno, legalističko zašto on to trpi, a to su jednostavno stvari koje se ne trpe.

Zakon je stvoren za lošost, zakon štiti ljude koji su štetni po društvo. E, to se izmešalo, ljudska prava se kidnapuju od strane kriminalaca, Legije, oni imaju ljudska prava u zatvoru, oni imaju to, a žrtve nemaju ta ljudska prava, zato što je izvršeno kidnapovanje demokratije koja je mehanizam. Demokratija nije sama po sebi nešto što se napravi, ona je mehanizam pomoću koga jedna država funkcioniše u nekakvom političkom smislu.

Svetlana Lukić: Svi su oštro osudili govor Krasića u skupštini.

Borka Pavićević: Ali nemam šta da osuđujem, to nije na nekom drugom mestu. Naravno da osuđuješ, ali šta sada činiš pored te osude. Nije pitanje davanja saopštenja, pitanje je reakcije u datom trenutku, i ti si videla reakciju u datome trenutku. Tog trenutka se ustane, tog trenutka se kaže – sad je bilo dosta, i tog trenutka se nešto prekine, ali taj parlament funkcioniše na taj način već toliko dugo da to unutar toga postaje moguće. I tu se onda obavlja navikavanje, koliko puta ti se činilo od početka rata da će ljudi da izađu i da kažu – e, hajde ljudi sada da prekinemo sa ovom praksom. Ali to niko ne prekida zato što svako ima nekakav interes u tome. Kad smo napravili Deklaraciju o Srebrenici bila je to šansa za prepoznavanje šta je bitno činiti u tome trenutku.

Samo odmotaj, da je Barbalić vraćen u svoj stan u Zemunu da li bi bilo to što je bilo? Da su iseljeni radikali iz Magistrata, da li bi to bilo? Da li ti pristaneš na to kad ti neko izađe i kaže – ja sam šef jedne velike partije, zar ćete da me selite? Da, selićemo te, odnosno, kako da ti kažem, ta vlast da vrši vlast ne bi došla do ovde da se to juče ili prekjuče sa Ivanom Dulić dešava na jedan takav način. I da se onda počne govoriti o govoru mržnje, koji govor mržnje, to je nasilje koje je inkorporirano u politički sistem i u način mišljenja i u celokupne dosadašnje aktivnosti te stranke. Koja je to bojazan, da ti prepoznaš da to jeste to što je evidentno to, ali ima i ovoga, da ti ako to ne sprečavaš, ako ne vršiš vlast, ako to ne uzimaš u svoje ruke, onda je to jedan deo naravno tvojih uverenja, ti se slažeš, to proizilazi iz tvoga bića, iz tvoje politike i tvog načina mišljenja. I ti misliš – sad će oni da očiste ove, sad će ovi da očiste ove, pa će nama opet biti dobro.

Setila sam se jedne Milerove rečenice koja glasi – Kada sa isukanim noževima uđu u vaše spavaće sobe, onda ćete znati šta je istina. Može se imati strah od toga i nije sasvim izvesno da se to neće desiti. I ceo taj period u kojem se kaže – e pa, to se sada moderiralo, pa to se sada umilo, pa to je sada pristojno, pa to sad prekršta noge, pa to sada drži ručice sa strane… Ti vidiš da iza toga ler laufuje, da taj tenk bremza, daje gas, daje gas i da ga sprečava samo ta konvencija da bude pristojan, jer je čuo da treba da bude moderate i misli da će tako politički da prođe, da svi kažu – oni su se umili, oni su sad pristojni. E, u času napada na Ivanu Dulić vidiš u stvari šta je to što je oduvek bilo bez tog kostima, vi vidite te izraze, vidite te poruke, vidite jasno šta je to.

Condicio sine qua non je to sprečiti, jer to ide u samouništenje. Ljudi su nestabilni, 15 godina im se pomera tlo pod nogama, ljudi nemaju posla, svet nema para, nema stabilnosti, nema budućnost, nema izvesnost posla, nije prikopčan za stvarnost, istorijski poznato. I onda naravno da te egaritarističke snage… Pa hajde, uzmi Argentinu, zemlju koja je bila četvrta zemlja po proizvodnji u toku Drugog svetskog rata, bila je sila, do čega je doveo sindikalizam i populizam. I onda naravno da takve snage koriste taj teren, i to ga koriste zbog toga što demokratija i demokrati nisu u stanju da se artikulišu. I pošto ti ne popunjavaš to, pošto ti se baviš drugim stvarima, uzajamnom partijskom borbom, hijerarhije, strukture, pripadajuća mesta, ko kome, čijim delom puste zemlje je prošao Fortenbras – oko čega se ljudi svađaju. E, onda se teren prazni za delovanje takvih sila koje ljudima ne samo da obećavaju hleba od 3 dinara, nije stvar u tome, nego im obećavaju borbu protiv kriminala, protiv ovoga, prema onome, i na taj način mimikriraju. Evo, sad je kriv B92, to je stalno ono – a vi mrzite crnce. Ali nije, sad je reč o tome šta ti radiš, i stalno se ta igra ucenjivačka vodi i onda ljudi zastaju pred tim zato što im to u datom trenutku odgovara da zaštite svoj trenutni položaj koji je na živome pesku.

Odnosno, naše institucije ne funkcionišu, jedna zajednica u kojoj ne funkcionišu centralne institucije toga društva može da postane Afrika, mislim, može da postane živi pesak. Zemlja bez stabilnih institucija može da se raspadne u pesak i zato je to bitno, a povlačenje pred tim samo odlaže taj kraj, možda odlaže zato da još neko u međuvremenu nešto oposli za sebe i da mu bude još mesec dana bolje, kao što će Srbima na Kosovu biti još mesec dana bolje sa tim duplim platama, ali sve skupa neće biti bolje.

Nedostatak kritičnije reakcije na vest o prekidu pregovora sa Evropskom unijom u stvari meni pokazuju jednu vrlo prostu stvar. Jesi li ti ikad pročitala zašto smo mi dobili sankcije? Da li se sećaš ti negde tekstova objavljivanih svuda o tome zašto mi imamo sankcije? Ne, je li jasno rečeno šta ćemo mi da dobijemo ulaskom u Evropsku uniju? Pa, pošto ne znamo šta ćemo da dobijemo, ne znamo ni šta ćemo da izgubimo. Ko ne zna šta ostavlja svejedno je što ostavlja, to je Šekspir. Kako da ti kažem, ti u stvari radom vremena, privikavanjem na to, gubiš moć prepoznavanja šta je to tamo što bi ti dobio. Imaš rasap, imaš šta će misliti ljudi rođeni 90-e, kako će oni vladati ovom zemljom. Ko se time bavi? Kako da ti kažem, jer je gubljenjem prostora izgubljeno vreme i onda ljudi ne znaju šta bi oni to dobili. Ne bi dobili samoposlugu, ne bi dobili robu široke potrošnje, ništa ne bi dobili, bili bi u igri da jednoga dana mogu dobiti, razumeš, bili bi deo nečega gde svet ide.

E sad, mnogima na vlasti je lakše da ne budu u toj igri, očigledno ih mrzi, imaju interesa da ništa tu ne rade, da ne moraš da izlaziš, da se vraćaš, tu lepo lezi kod mame u krevet, babe, tetke, što ona reče na televiziji – evo, Đelić je imao tetku u Parizu, pa je zato stručnjak. E sad, da Đelić  nije imao tetku verovatno ne bi postao stručnjak. I stalno to kuvanje te teorije zavere, pa pogledaj sad, otvori, vidiš kako su opet navalili, sva ova proročanstva, 666. Ta objašnjenja kojim se stvara to iracionalno osećanje, koje je iracionalno zato što nije u ravnopravnoj igri sa svetom. I onda se ljudi ne bune što su lišeni nečega, jer ne znaju čega su lišeni, jer to nisu zvezdice, trta-mrta tamo, nije Evropska unija samo comon market, ona je neki određeni sistem vrednosti nastao onoga časa kad je svet rešio da neće više nikad da ima holokaust, zločin, da više neće nikada da živi konc logore, da neće više nikada u istoriji se desiti najveće zlo XX veka, i on se negde oko toga ujedinio i to su neke vrednosti od kojih se ide levo i desno i za koje se taj svet bori. Dakle, pored Ratka Mladića koji je supstencijalan, u stvari krije se provincijalizacija koja je zadovoljna samom sobom i to je užas.

Svetlana Vuković: Na kraju Peščanika čućete Biljanu Srbljanović. Biljana je u Francuskoj u kojoj živi učestvovala u polemici koja se vodila u vezi sa odlukom direktora jednog poznatog francuskog pozorišta da ne igra dramu Pitera Handkea, jer se ne slaže sa njegovim simpatijama prema Slobodanu Miloševiću. Handke je, kao što znate, bio i na Miloševićevoj sahrani, a na državnoj televiziji sinoć je predstavljen kao veliki poštovalac srpskog naroda. Slušate Biljanu Srbljanović.

Biljana Srbljanović: Comedie Francaise je pozorište koje igra isključivo komade klasičnog repertoara i uveli su poslednjih godina da jednom u tri-četiri godine na maloj sceni koja je odvojena igraju savremenog pisca, jedan njegov komad. Ja inače vam ovo govorim zbog toga što je moj izdavač i agent francuski izdavač i agent Petera Handkea, to je Nemac jedan koji se zove Rudolf Rah, koji je vlasnik te čuvene izdavačke kuće Larš, koja je kao glavna izdavačka kuća za drame. Ja stalno nosim najlon kesu na kojoj pišu ovako imena svih pisaca koje oni izdaju, pa onda ima.. ja sam, ne znam, između Sofokla i Strinberga, Srbljanović, i Handke i ja smo na istoj kesi. On je odlučio da postavi taj komad, to je neki stari komad, nije ni važno. Ona je Handke nakon boravka u Požarevcu na sahrani napravio jedan veliki tekst u Fokusu švajcarskom, koji je dosta čitan list intelektualne javnosti i šta je govorio tamo – ja sam onaj koji ne zna, u smislu da on ne zna, pošto je Milošević umro neosuđen, on ne zna i ne priznaje. Znači, bila je ta crvena ruža i ruka na sanduku Slobodana Miloševića. U međuvremenu su se pojavili ti neki, tamo su dosta organizovali ovi Paljani, znači Nemanja i njegov drug Mladen, sad ću tako da kažem, pa onda ne mogu da me tuže nikad, oni su organizovali znači Austrijance, kolege. Znači, svi Austrijanci, čak i Robert Menase koga ja stvarno strašno volim, svi su potpisali tu peticiju i odatle je krenulo, od naopako postavljene peticije, da je to cenzura. Ustvari, Bozone je pogledao to i rekao – u stvari, ja neću da igram ovaj komad. Pošto u pozorištu stojiš iza svojih političkih stavova, pošto u pozorištu živog pisca kada igraš u Comedie Francaise, ti treba i da mu stisneš ruku, ja ovom čoveku ne mogu da stisnem ruku.

E sad, to sve ne bi bilo toliko važno, znači, ne može da bude cenzura komada koji može da se igra u hiljadu milijardi drugih pozorišta za početak, pod brojem dva – umetnički, politički, estetski stav tog direktora pozorišta je takav, on je javan, on je došao i rekao – ja sam mislio, ali ne mogu, zato što smatram da to u stvari ne može da ide uz Molijera i Šekspira, ne može, jednostavno i ne može. Problem je u tome što Handke ne dozvoljava, on je već dva puta povukao svoj komad pred premijeru, ukoliko oseti da uprava pozorišta, bez obzira koliko je veliko pozorište, ne odobrava njegove političke stavove. Na primer, 2002. kada je isporučen Milošević Hagu, znači, sve se vreme govori o Miloševiću, nemaju veze Srbi, Slobodan Milošević je u pitanju, u Theatre de la Coline, koji je jedno jako veliko pozorište, koje igra savremeni tekst i užasno je važno pozorište u Francuskoj, jedno od možda najvažnijih.

Oni su postavljali jedan od novijih komada Handkea, u tom trenutku je Milošević bio isporučen u Hag i ovaj napravi neki stravičan gaf tipa – u Hag treba da idu samo muslimani, po Peteru Handkeu, samo muslimani treba da idu, i to je zaista bio genocid i Hag treba da postoji, da sudi samo muslimanima, a Slobodan Milošević nije ni za šta kriv, jer nema nikakvih dokaza za to. I on to objašnjava, vrlo elaborira kako su iz Srebrenice bežali ljudi i sklanjali se u Srbiju. On priča ovako, on kaže – žinela Jugoslavija, to je čovek, prvo nema – Jugoslavija, drugo nema – žinela. Po principu – skoro znaš, a ne znaš, i stalno mu to jedno slovo sreću kvari. I u svakom slučaju, taj reditelj iz Theatre de la Coline je odlučio baš preko ovog našeg zajedničkog agenta, da mu napiše pismo, da mu kaže – odlično idu probe, sve je super, tralala, ali molim vas, ipak, dozvolite mi da vam kažem da ja ne delim vaše političko ubeđenje, prosto imam ljudsku potrebu da vam to kažem. Ovaj je napravio takav skandal da je zabranio da ikada više u životu to pozorište… znači, zaustavio je premijeru, komad nije mogao da izađe, i to je neka vrsta rušenja repertoara, to je potpuno ista vrsta poteza kao ovo što sada njemu rade, jer on može da se igra samo tamo gde se deli njegovo političko mišljenje.

S druge strane, tamo u javnosti postoje ljudi koji brane muslimansku stvar, kao što je Bernar Anri Levi, koji je jedna površna budala, ja nemam reči za tog čoveka koliko ga svi smatraju površnom budalom. Znači sad se Handke dovodi u situaciju da se zapravo izjednačava sa njim, jednom površnom budaletinom, koja je poznata po tome da je vodio svog frizera da ga fenira u Sarajevu. Znači, on svuda nastupa sa svojim fotografima, on je nekoliko sati, ovo mi je pričao svedok, francuski diplomata, isprobavao pancire u kojem će se slikati u Sarajevu, na primer. Znači, to je čovek koga boli njegova mala guza apsolutno za sve osim za sebe samog. E, on je zauzeo tu probosansku, da kažemo, promuslimansku stranu, a s druge strane se pojavio ovaj Handke, koji ima jednaku političku težinu. To su sve budalaštine, oni manipulišu potpunim poluinformacijama i to je već sada na nivou intelektualnog ekscesa, to je za mene intelektualni snobizam čisti to što radi Handke. Mislim, on ima stravičnu potrebu i uvek je takav, takva mu je literatura, da je u fajtu i da bude različit.

I ti sad njemu ne možeš da objasniš – Slobodan Milošević nije predsednik Srbije, nije umro kao predsednik Srbije, on je svrgnut predsednik silom jer nije priznao izbore, on je bio uhapšen, on je silom isporučen u Hag, njemu je suđeno, on je umro kao pritvorenik. Handke uporno govori u sadašnjem vremenu, kao da smo mi i dalje u 99-oj. On je pisao čovek o tome kako je Srbija divno mesto za vreme bombardovanja, jer je prava ekološka zemlja, nema struje nego imamo sveće, nema automobila nego samo se neophodno vozi. Mislim, to je intelektualno izdrkavanje, ja ne znam drugi izraz. Kad to košta nekoga metka u čelo, onda ti nekako ne možeš da trpiš tu vrstu zezancije sa time. To je dosta popularno, mada je taj antiglobalizam malo sad i na silasku, pošto oni postaju takođe brendovi, kao ta žena koja je napisala tu bibliju antiglobalizma, ja to uporno ponavljam i svi su se zakačili za to – svaki prevod na svaki jezik knjige No logo imao je brend No logo, nisi smeo da prevedeš na drugi jezik, to je bilo kao La Costa. I ona se žena prodavala pored Marlbora, Koka kole i Herald Tribjuna na svakom aerodromu na svetu i zaradila milijarde, by the way, koje nije uložila u borbu protiv iskorištavanja male kineske dece u šivenju Nike patika. To me isto pogađa što se ovde javljaju sada razni neki naši, najgora vrsta dijaspore, naši čuveni slikari su članovi odbora za zaštitu Radovana Karadžića i njima se daje prostor ovde u našim novinama da o nečemu govore.

Ja smatram da ako hapsiš jatake koji su anonimni, onda brate, Ljubi Popoviću, kuc-kuc da vidimo šta mi ono smo beše rekli u zadnjem NIN-u, daj da vidimo mi to, kakvi su nam to stavovi i šta vi znate o tome. Ja smatram da zakon mora da bude jednak za sve. E sad, njima se daje užasno mnogo prostora i oni obrću tu stvar. Handke na primer, ja mislim kad bi video jednu sliku Ljube Popovića da bi se ispovraćao, to je toliko strašno različito, on na primer sigurno ni ne zna ko je ovaj, a mislim da Ljuba Popović sigurno nikad nije ni pročitao ništa od Handkea, pošto verovatno nikad ništa nije ni pročitao osim onoga što je sam sebi zabeležio da se podseti lepote Srbije u kojoj ne želi da živi, jer ima francuski pasoš. Milovan Danojlić sa decom razgovara na francuskom jeziku, prema tome o čemu mi govorimo. A nas tera ovde da kompjutere čekićima pretvaramo u ćirilicu. Prema tome, takva jedna stravična manipulacija, da je sad Handke usamljeni borac panker, on je panker de facto, koji izgleda… greote, tako se oblači, ali ja ne vidim šta je manje patetično – feniranje i bela razdrljena košulja Bernar Levija ili ovoga koji ima imidž austrijskog pankera iz 82-e, kad pank is dead već veoma dugo.

Nije obavezan svaki direktor svakog pozorišta da igra svakoga. Mislim, ja na primer isto to ne bih stavila, zato što ne bih želela da igram jedinog pisca koji je živ u poslednje tri godine, a da to bude baš čovek koji tvrdi da ne zna šta se u Srebrenici dogodilo. Osim toga, šta je dosta važno, Handke je ćutao o svojim političkim stavovima od odlaska Miloševića u Hag do njegove smrti. Pa se to smirilo nekako, svi su mislili – pa dobro, o’ladio je malo, mislim, prošla ga je moda, haj’mo sada, sad se šišamo na repove, nema više Miloševića. Međutim, onda je on otišao na Miloševićevu sahranu, pojavio se opet u svim novinama i tako dalje. I ovaj je jednostavno čovek rekao – ja ne želim, neka uzme bilo ko drugi neka to radi. I interesantno je da sad kod nas to prenose po novinama, neću više da davim sa tom temom, i upoređuju ga sa, ne znam, Selinom. Selin je umro, sad su našli u Ženeovim dnevnicima da je do kraja života, do osamdesetih kada je umro, i dalje obožavao Hitlera, divio se holokaustu, on se divio holokaustu, Žan Žene. I ne postavlja se sada nikakvo pitanje igrati Ženea ili ne, jer je on umro i tu nema uopšte rasprave. Ali ovaj čovek je živ i ja mu ne bih stisnula ruku.

A kod nas manipulišu time i govore kako se uzburkala javnost, svi su se intelektualci stavili na stranu Handkea. Pa, što se ne pojavi onda neko pozorište da igra taj komad ako su se svistavili na njegovu stranu. Pa tamo ima milion pozorišta, znači, aman, onoliko, i pritom je to dobra reklama. Kako to da se nije pojavilo neko ozbiljno pozorište, jer ovaj neće, traži da mu onaj ko mu igra komad kaže da deli njegove političke stavove, tako da on cenzuriše pozorišta koja igraju njegove komade. Plus to da on stoji na slici sa Miloradom Vučelićem, a koliko sam čula, ja pratim moju omiljenu žutu štampu, Vučela će da dobije snajku i vidim da mu sin živi u Parizu i da mu ide u neki koledž od milijardu milijardi i da mu ova snajka šopinguje kao luda.To su, bre, lopovi, ej, a sada Handke stoji tu sa kraljevima tabloida, sa ljudima koji su 90-ih ušli bez gaća na guzici i izašli sa televizije kao milioneri dolarski. Kako da kažem, sahrana, a Mira Marković sedi u Putinovoj Rusiji i uživa bogatstvo koje je ukrala od nas. To je ista stvar kao da je vadila zlatne zube tim leševima i topila to zlato.

Ako ništa drugo, ako ljude ne pogađa ni metak u glavu Ćuruviji, sve žrtve konkretne, sa imenom i prezimenom, pa ako te ne pogađaju od Štrpca na dalje svi zločini, organizovani državni zločini, pa, pipni se po džepu, čoveče, vidi gde ti živiš, a gde ona živi. Pa vidi kako je njoj malo lakše da natopi jastuče suzama nego tebi za sahranu svog najbližeg. Tako da ja ne razumem naše ljude, ali posebno ne razumem kako dozvoljavaju to medijima. Meni se desilo da mi taj Tanjug tako surovo to falsifikuje, taj neki moj tekst, zadnji put su to uradili kad je bio Dragoš Kalajić dopisnik Tanjuga iz Rima, pa je nešto Fiću Davida i Vojina Dimitrijevića i mene denuncirao za vreme bombardovanja na temu kako se mi izražavamo u inostranim medijima. I tad je čak i Vojin Dimitrijević napisao jedno odlično pismo, užasno oštro protiv ovoga smrdoustog i poslao Politici, znajući da oni to neće objaviti, čak je i rekao – nemojte ni da objavljujete, samo prosledite vašim kanalima ovoj budali neopevanoj što ćemo da mu se smejemo ceo život.

Ali onda, šta ti doživiš, ja juče gledam na B92 kviz gde ti postavljaju pitanje – kako se zove čuveni srpski filozof, pisac, slikar, erudita, čuven po svojim elegantnim modelima i tako dalje – fala bogu, ovaj nije znao. Kako da kažem, ja naše novine ne razumem, naše medije ne razumem, gde je odjednom to sa Handkeom pitanje života ili smrti. Niko ništa ne čita, a onda istovremeno ovaj je pisac i erudita i ima lepa odela, što nikad nije znao da opere zube i nije znao da očisti cipele za početak, po tome je poznat, što ne kažete, nikad čovek nije znao da da cipele na čišćenje. Eto, šta ti je srpski fašista.

Inače u svim francuskim novinama, svuda je to bilo, tu su svakojaki detalji izlazili o Milu Đukanoviću, posebno o ekonomiji te zemlje, posebno o onoj crnoj ekonomiji te zemlje. Oni nemaju očigledno nikakve iluzije i uopšte raspravljaju kako će to uticati na čitavu sliku Evropske unije. Čak je izašao jedan editorijal u Le Mondu kao nešto – zbogom, Balkanu. Smatraju da je sada situacija postala takva i u samoj Evropskoj uniji, a i na obodima, da više ne treba uopšte razmišljati o proširenju Evropske unije, nego o prilagođavanju Evropske unije dobrosusedskim odnosima sa zemljama van Evropske unije, koje jednostavno treba da se zadrže u svojim nekim granicama. Znači, ako ne možeš da ih promeniš, ne treba ni da ih menjaš, jer ih nećeš nikad promeniti, ali s druge strane uporno i uporno i uporno svuda je pisalo u svim novinama da srpski premijer odbija… da Srbija odbija da prizna rezultate koji su očigledni, nema govora, apsolutno su očigledni.

I neko je govorio o tome, da time što nije isporučio Mladića, on je možda zaradio dva-tri procenta za sebe na sledećim izborima, ali tačno je izgubio toliko možda u Crnoj Gori. Ali kako da kažem, s kojim pravom on u naše ime neće da prizna tako nešto, bre, s kojim pravom me uopšte dovodi u situaciju da se ponašam kao neka stravična žena koja ne želi da prizna da je muž ostavlja. S kojim pravom, sad ću ja da idem da mu otimam tanjire što je nasledio od majke, cepam knjige, pratim ljubavnicu, ne dam mu decu da viđa… Mislim, to je na tom nivou, to je jedno rastajanje, s kojim pravom ti mene dovodiš u ponižavajuću situaciju da sam ja taj koji moli i koji se ljuti. Niti molim, niti se ljutim, mislim, štaviše želim im stvarno svu sreću. Ništa se u mom životu neće promeniti i ne treba nikome od nas da se promeni i signali iz te države su takvi da nikome ni ne treba da se promeni. To je stvarno onako, tako jedan ponižavajući diskurs. S druge strane, to što se dešava u parlamentu je stvarno strašno, to smo isto pričali za ovu ženu Ivanu Dulić. Mislim, ja sam je gledala na televiziji, zaplakala ona, zaplakala ja, ali s druge strane, ona je sigurno svesna da je za nezakonito ponašanje u parlamentu najkrivlji ko – predsednik parlamenta, za koga je Mlađan Dinkić rekao da on misli da je on najbolji predsednik parlamenta od Pašića na ovamo. A taj čovek je na primer jedna takva kukavica, taj čovek je najkrivlji za anarhiju u parlamentu, taj čovek je najkrivlji za to što taj parlament ne funkcioniše. Ti si šef jednog doma u kome ljudi kradu, bre, na benzinu, čoveče, od toga do toga da viču – ti si govno, sa skupštinske govornice, i gde ovaj, Čičino unuče, sedi i gleda u patos. Kako smo stigli do toga da Čičino unuče predsedava bilo čime, kako se to dogodilo?

Da imaš minute ćutanja i da imaš jednog čoveka koji stalno ide i ljuti se i duri se. Mene to podseća na onaj Tajvanska kanasta film, jel’ se sećaš tog filma, Gorana Markovića genijalan film, kad su svi ono izmanipulisali, a jedan kaže – e idem ja sad da se ubijem, sad ću da vam jebem mater. Eto, to je meni Peđa Marković, tako on vodi parlament. Znači, on je ono, zapali se kuća, idem ja sad da se ubijem, sad ćete da vidite svi, i onda  – pa, nisam se ubio pošto su mi vezali ruke. Tako da ta žena treba da zna da je zaista odgovornost za uvrede koje je pretrpela na njenoj stranci, do plakanja, evo delim i emocije i sve sa njom, ali odgovornost nije na Radikalnoj stranci, odgovornost je na onome koji sedi kao predsednik tog doma. Ja na primer ne mogu da zamislim Peđu Markovića da prestane da bude predsednik parlamenta. Mi ćemo ga verovatno nalaziti sa onom kapom od novina Napoleonovom kako šeta gadom. To je jedan od ljudi koji se nikada neće u glavi svojoj odvojiti od pozicije, koju je jednog trenutka nekom strašnom greškom kosmosa imao. I mislim da treba oni malo među sobom da raščiste, i ta čestita žena.

Mi smo sad već oni ljudi što u nekoj trci toliko posustajemo, a kao još uvek ima neke male šanse da se neko čudo dogodi. Znaš ono, kad gledaš zadnjih pet minuta utakmice, pa ako se dogodi da da šest trojki u 30 sekundi, mi još uvek možemo da dobijemo utakmicu. Ali ja nešto imam utisak da kad bih se ja sad drala – hajde, idi pa gađaj te trojke, hajde da probamo, nemoj da odustaješ uopšte – da ljudi nekako ili gledaju svoja posla ili ne razumeju ili ih se ne tiče ili misle da je Ivana Dulić ustaša ili ni ne znaju ko je Ivana Dulić. Ne mogu da pristanem na to da to nije moja zemlja, zašto je to njihova a nije naša, s kojim pravom, bre. Ja znam da svi govore da radikali imaju većinu, pa kažu – neka dođu na vlast. Ali, ja sve mislim da je to pitanje samo argumenata racionalnih. Znači, kada u NIN-u ne bi štampali u nastavcima neuke falsifikate nacionalista na višedecenijskom radu u Francuskoj, možda bi Srbija nešto i ukapirala o aferi sa Peterom Handkeom.

Znači, to je neka tvoja odgovornost, samo kad bi moglo to sad da se objasni na neki drugi način, ali… šta ja znam, nekako dok ne dođu valjda ti radikali ne treba da se odustane, a mi smo ipak u nekoj situaciji da smo stalno na tom pragu… Ja ne mislim uopšte da treba da jurimo u tu Evropsku uniju, i zbog toga što će Evropska unija sto posto da promeni svoj koncept do trenutka kada se mi budemo uopšte približili tome da možemo da razgovaramo o bilo čemu. I nema to uopšte više veze, to ima veze, bre, zbog nas, ja neću da živim u državi sa Ratkom Mladićem, ja neću da mi novine objašnjavaju, bre, da fudbaleri, da ove bosanske kolumnistkinje meni objašnjavaju da li je on heroj ili nije heroj. Ama, da se jednom dogovorimo oko toga, ko je krvnik nema šta da ga ti pitaš o njegovoj generalskoj… Čoveče, bre, pa gledali smo kako ide i izvlači onog starca iz šume, svi pobijeni okolo, on viče – čega se bojiš, jel’ se ti nečega bojiš. A on viče – ne, ne bojim se, ne bojim se, onda se kamera makne i ti vidiš, naprimer, 20 leševa oko njega.

Pa, čoveče, bre božiji, ja da ga nađem da mu sudim, ja ne znam s kojim pravom ti mene predstavljaš da sam ja to? Pa, nije to Srbija, s kojim pravom oni imaju pravo da kažu – mi smo Srbi, ovo je Srbija, to je srpski general. Aman, nije srpski general, taj čovek nije ničiji general, on je, bre, ratni zločinac. Ne želim, ne želim da živim u državi sa tim čovekom i zbog sebe, baš me bre briga za Evropsku uniju, stvarno me baš briga za Karlu del Ponte koja me posebno nervira, to uvek kažem kod vas. Ali, baš me briga za Karlu del Ponte i za Evropsku uniju, ja neću da živim u državi Ratka Mladića, neću da živim sa njegovim jatacima, ne zanima me to uopšte. A ono što sam mislila da taj Koštunica nije nepošten, to sam mnogo, mnogo pogrešila, pošto je očigledno čovek jatak masovnih ubica, a mirno spava i dugo. Nešto nemamo minimum zajedničkog imenitelja, kako da kažem, nije prebacio ljudski taj neki cenzus, ne broji se među nas. Otpad, toga treba da se oslobodimo koliko god možemo zbog nas, a Evropska unija, šta bude bilo, biće.

Svetlana Vuković: U današnjem Peščaniku slušali ste Biljanu Srbljanović, Borku Pavićević, Latinku Perović i Mišu Vasića, a vas pozdravljaju Petar Savić, Marko Perunović, Svetlana Vuković i Svetlana Lukić, prijatno.

 
Emisija Peščanik, 09.06.2006.

Peščanik.net, 09.06.2006.