Iz perspektive odnosa s javnošću, Kina za problem Liu Žiaoboa ima bar jedno rešenje: smestite njega i ženu na direktni avion za Njuark u 3.45 popodne. Zbog promene vremenske zone, stići će na večeru do 7 uveče. Dok se posluži dezert, već će biti zaposlen kao gostujući profesor na Prinstonu. Zatim Kina može da se vrati svojim uobičajenim poslovima.
Ali iz perspektive zvanične Kine, ovo predstavlja moralni problem koji se može uporediti sa spasavanjem propalih banaka: ako sada popuste Norvežanima, za par godina će nagraditi zatvorenog aktivistu Hu Đija. Nema šanse, razmišljaju zvaničnici; sada je najbezbednije ostati čvrst i ne uzmicati. Kina se ne izvinjava. Naročito ne ako se to od nje zahteva.
Šta je rezultat svega ovoga? Za sada, paraliza. U kineskoj politici je birokratski bezbedan izbor retko kada najbolje državničko rešenje. U noći kada je objavljeno ime dobitnika nagrade, grupa blogera, pravnika i profesora okupila se da to proslavi, ali je upala policija i privela dvadeset ljudi. Liuova žena, Liu Žija, u nedelju je posetila muža, koji se nalazi na odsluženju jedanaestogodišnje zatvorske kazne za subverzivno delovanje. (Organizacija Human Rights in China izveštava da joj je muž tom prilikom rekao „Ovo je za izgubljene živote 4. juna“, nakon čega je zaplakao.) Ali po povratku u Peking, navodno je stavljena u kućni pritvor, i isključen joj je telefon i internet. To se dešava u trenutku kada se kineska novinska agencija Žinhua priprema da otvori najmoderniji studio na vrhu jednog nebodera na Tajms skveru, za CNC World, dvadesetčetvoročasovni informativni kanal, koji će „prezentovati međunarodnu viziju iz kineskog ugla.“
Kineski problem sa Žiaoboom je to što njegova Nobelova nagrada sada žulja stare i okoštale bezbednosne strukture – iako stabilniji, ti delovi zvaničnih struktura znaju da status quo ne može trajati jedanaest godina. Za ovakav problem je potrebno ozbiljno rukovodstvo. Ali ispostavlja se da za tako nešto u Kini ima pretendenata: u intervjuu koji je trećeg oktobra dao Faridu Zakariji na CNN-u, premijer Ven Žibao, pokazao je veću spremnost na političke reforme od bilo kog drugog iz vrha kineske vlasti: „Smatram da je sloboda govora nužna u svakoj državi, kako u zemljama koje se razvijaju, tako i u jakim državama… često kažem da nije potrebno da ljudima omogućimo samo slobodu govora, nego da, što je još važnije, moramo da stvorimo uslove da ljudi kritikuju rad vlade.“
Ovaj komentar, poput nekih drugih Venovih izjava, privukao je pažnju iskusnih eksperata za Kinu, koji ga opisuju kao „ne samo nov, već revolucionaran“, po rečima Elizabet Ekonomi iz Spoljnopolitičkog saveta. Ona ističe da niko iz Politbiroa nije tako govorio „u poslednjih dvadeset godina“. Do sada sam bio obazriv u pridavanju velikog značaja Venovim komentarima, upravo zbog toga što je on usamljeni glas, zato što nije postavio nikakve rokove niti spominjao konkretne mere, što bi njegovim izjavama dalo težinu. Ali ako je Ven dovoljno spretan da dođe na premijersko mesto, verovatno ovo ne govori ako ne misli da se i drugi – negde – slažu.
Postoji rešenje za problem Liu Žiaoboa, a ono je negde između paralize i direktnog leta za Njuark. Ne mogu da se pretvaram da imam prost odgovor, ali ako Ven Žibao pokušava da ostavi trag u istoriji, možda ga upravo on ima.
Evan Osnos, The New Yorker, 11.10.2010.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 13.10.2010.
