Ma koliko se mnogi menjači, pa i etablirani eksperti, bliski Vladi i Narodnoj banci, trudili da objasne da sve češće i sve krupnije oscilacije kursa evra na dinarskom tržištu “nisu plod špekulacija nego kretanja tražnje i ponude na deviznom tržištu” – može se ipak ustvrditi da politički rizik definitivno počinje da destabilizuje monetarne tokove. Čak bih se usudio da kažem da je poslednji skok cene evra oko Božića (za oko 25 odsto, u dva dana), posledica pretnji koje je premijer Vojislav Koštunica uputio Evropskoj uniji ukoliko ona donese odluku o slanju svoje misije na Kosovo. Isto tako može se obrazlagati i prethodni nagli uzlet cene deviza, poslednjih decembarskih dana prošle godine, to jest može se dokazati da je on bio povezan sa poslednjom antievropskom deklaracijom Narodne skupštine Srbije.
Uostalom, i prošlogodišnji ekonomski događaj godine, “pad berze” od kraja maja do kraja 2007, koji je prvi istakao kolega Mijat Lakićević, glavni urednik Ekonomist magazina, direktno je uzrokovan nepoverenjem u program i sastav tada stvorene Vlade Srbije i zaoštravanjem njene kosovske politike – što nas, jednostavno rečeno, udaljava od Evropske unije.
Da se i narod i privreda spremaju za ekonomsku katastrofu ukoliko Koštunica i drugovi prevagnu na političkoj sceni Srbije, pa nekakvu kosovsku nezavisnost iskoriste za radikalnu promenu geostrateških ciljeva Srbije, vidi se i po mnogim drugim pokazateljima. Čak i činjenica da je devizna štednja u 2007. godini dnevno rasla za 5,8 miliona evra, pa je na kraju godine dostigla 1.483 milijarde evra (porast za 44,2 odsto u odnosu na 2006) – ne može se objašnjavati samo porastom primanja stanovništva, nego se mora povezati sa nastavkom nepoverenja u sudbinu Srbije i u budućnost njene ekonomije, ako ona bude i nadalje vođena kroz svakodnevne svađe i grčevito stranačko nadmetanje u samoj vladajućoj koaliciji. Naime, ako štedite u evrima i ako budete dovoljno oprezni i brzi u trci do bankarskih šaltera, moći ćete spasti ušteđevinu, čak i ako jednog dana narodnjaci i radikali reše da napokon iskoriste svoju većinu u parlamentu, te uzmu potpuno izvršnu vlast u svoje ruke, kako bi “spasli Kosovo”.
Spomenuti aktuelni raskol u Vladi Srbije oko potpisivanja odnosno odbijanja Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji sa Evropskom unijom dobio je poslednjih dana tragikomične dimenzije, pa oni koji i dalje smatraju da su naš premijer i naši ministri doista ozbiljni ljudi, koji se sa nacionalnom ekonomskom katastrofom ne poigravaju kao ludaci sa sopstvenim životima na ivici provalije, sada već mogu da zaključe da će Vlada sigurno pasti između dva kruga predsedničkih izbora. Istina, Koštunica je sebi ostavio mogućnost da još nešto čeka, ističući da će se Srbija vratiti evropskom putu “ukoliko Evropska unija povuče svoju odluku”. Dakle, ili ćemo u Evropsku uniju bez Koštunice ili ćemo sa njim čekati da se ona povuče sa Kosova?
Doista, ako je dr Koštunica ozbiljan političar, on bi posle svih ovih izjava – u slučaju da Evropska unija samovlasno reši da preuzme Kosovo, morao podneti ostavku ukoliko njegov potpredsednik Božidar Đelić iskoristi Vladino ovlašćenje, pa uprkos toj odluci EU, sa njom potpiše famozni sporazum – jer njegova grupa u Vladi ima manjinu, pa i ne može drugačije izazvati njen pad. Koštuničin autoritet je i inače u hroničnom padu, što rezultira njegovim sve tvrđim izjavama i sve manjim efektom tih izjava kod političkih konkurenata i sve većim njihovim efektima na realne ekonomske tokove – koji s razlogom kalkulišu sa novom velikom krizom vlasti u Srbiji. Premijerova pozicija je sve gora otkako je shvatio da igra na koaliciju sa radikalima nije više neka naročita pretnja svima ostalima, pa se više orijentisao na zagorčavanje Tadićeve izborne kampanje. U stvari, senka ekonomske katastrofe Koštunici i narodnjacima (u celini) veoma ograničava manevarski prostor – pošto, ipak, pretpostavljam da su odgovorni ljudi. Zbog toga ova “dvoguba vlada” i dalje nekako klima, mada u njoj jedni gledaju na istok, a drugi na zapad.
Još letos je u jednom intervju dr Vladimir Goati sadašnju vladu Srbije, koju predvodi novi-stari premijer dr Vojislav Koštunica, krstio kao “dvoglavu”, ciljajući ne samo na činjenicu da u njoj znatan uticaj, preko potpredsednika i najvećeg broja ministara iz Demokratske stranke, ima i predsednik Srbije Boris Tadić – nego i na značajne razlike između stranaka teško stvorene vladajuće koalicije na neka važna strateška pitanja Srbije danas. U tom smislu “dvoglavost” su u njegovim rečima svi shvatili i kao ideološku i političku razapetost grupa ministara na dve različite strane.
Uprokos tome, dr Goati je tada izrazio stav da je i takva kakva je, kao vlada stvorena od stranaka iz takozvanog demokratskog bloka, bolja od nikakve ili one koja je pretila sa narodnjačko-radikalske strane. Ovo mišljenje je, zapravo, bilo veoma rašireno u našoj javnosti – jer se pretpostavljalo da će, bar kada su najkrupnije stvari u pitanju, “dvoglava ekipa” ipak delovati koliko-toliko sinhrono, uzajamno se korigujući. Dublje posmatrano, takav rašireni blagonaklon stav prema koaliciji DS, G-17 plus, DSS i NS imao je za premisu da su razlike u ideološkim pogledima i političkim ciljevima između ovih stranaka ipak manje od uobičajene uzajamne surevnjivosti njihovih lidera – u trci za primat na javnoj sceni Srbije. Sada se ispostavlja da je kohabitacija dve ili više institucija vlasti u jednoj državi moguća, ali da kohabitacija unutar jedne od tih institucija, unutar Vlade – nije moguća, kada je dugoročna državna orijentacija u pitanju.
Danas, 10.01.2008.
Peščanik.net, 09.01.2008.