Radio emisija 03.06.2005, govore: Vesna Rakić-Vodinelić, Biljana Kovačević-Vučo, Petar Luković, Mirko Đorđević, Ivan Milenković, Bora Ćosić i Oskar Davičo.

Svetlana Lukić: Opet smo zahvaljujući našim Škorpionima dospeli na vesti CNN-a i BBC-a. Svi su videli one jezive snimke na kojima naši Škorpioni ubijaju, rafalima u leđa, jednog po jednog, mladog i neuhranjenog mladića muslimana, koji svoju smrt čekaju mirno, u redu, jedan za drugim. Reakcije u Srbiji su takve da imamo još jedan strašan razlog više da kad nas neko u inostranstvu pita odakle smo – prećutimo. A ako neko baš insistira da mu kažemo iz koje to daleke i egzotične zemlje dolazimo, da im kažemo da pripadamo plemenu čije ime bez neke velike potrebe ne treba spominjati.

Na snimku smo videli i sveštenika SPC koji našim Škorpionima daje blagoslov pre odlaska u krstaški rat preko Drine. Škorpioni su naša verzija vitezova koji su oslobađali Svetu zemlju i Hristov grob. U našoj verziji, Hristov grob su cisterne nafte, cigarete i videorekorderi. Duh Sveti je isekao telefone u sremsko-karlovačkoj eparhiji tako da nemamo koga da pitamo ko je onaj božiji izaslanik sa snimka koji je našim ratnicima objasnio da su metar i po između kalašnjikova i pogurenih leđa žrtve jedna od vrata raja.

Karla del Ponte je stigla među Srbe i u njenu čast Koštunica je briljantnom akcijom uhapsio neke od ovih ubica. Koštunica je bio munjevito brz, efikasan, zgrožen nad snimcima, ali i srećan što pomaže Haškom sudu. Juče je naš predsednik vlade izgovorio dosta ispravnog teksta, ali zašto to čujemo samo kada su u blizini uši Karle del Ponte, zašto je pametan tekst rezervisan samo za strance, pa valjda ima neku pametnu reč i samo za nas.

Koštunica nam je juče lično saopštio da je hapsio Škorpione. Ne bi me začudilo da se zaista on lično prikradao kroz ševar do Šida, samo da ne bi tamo gde bi trebalo, na hitno sazvanoj sednici vlade ove zemlje, u ime te naše vlade rekao neku ljudsku i državničku reč. Ne, naša vlada je juče umesto toga raspravljala o akcizama i PDV-u.

A potpredsednik vlade, Miroljub Labus, je juče, zanimljive li koincidencije, govorio u SANU, kako se vlada ponosi čestitom SANU, sa sve Kostom Čavoškim , Vasilijem Krestićem , Ljubom Tadićem i od juče novim članom predsedništva ove časne srpske institucije, Mihajlom Markovićem. Mora biti da je u prvom redu sedeo i Dobrica Ćosić, koji je ne tako davno rekao – Niko od nas intelektualaca nije čak ni za trenutak pretpostavio da će otrov nacionalizma, kad se jednom izlije, dovesti do krvoprolića.

Većina medija u Srbiji se posle emitovanja snimaka smaknuća u Srebrenici ponašala sramno. Ili su vest plasirali tako da se čovek pita čemu toliko uzbuđenje, ili su snimci cenzurisani kao da ne bi nekoga potresli ili su bili samo uvod da bi nam časni general Stevanović u Hagu rekao da sa tim Škorpionima srpska država nije imala ništa. Većini novina streljanje muslimana nije bilo dovoljno zanimljivo za naslovnu stranu, i to su isti oni listovi koji su nas danima maltretirali fotografijama zlostavljanja iračkih zatvorenika u Iraku. Abu Graid je, procenili su urednici, Srbima mnogo zanimljiviji od Srebrenice.

Vrhunac državničke bede ipak je bilo jučerašnje obraćanje naciji predsednika Borisa Tadića. Promuklim glasom, sa velikim dramskim pauzama, tronutog lica, govorio nam je o trafikama, samoposlugama i neodređenim drugim narodima kojima je spreman da se izvini u Srebrenici. Jednu suvislu rečenicu nije rekao o zločinu, a da nastavak nije bio – ali… Ako 11. jula stvarno bude išao u Srebrenicu, neka ga pre toga dobro izbrifuju – da ne počne tamo da se izvinjava Jermenima ili Kurdima.

Više ne važi nagradno pitanje koje sam postavila pre nekoliko meseci: Ko je u stvari Boris Tadić. Sada znamo, on je sin akademika Ljube Tadića, koga je po glavi mazio čika Dobrica kada je dolazio u posetu svom prijatelju Ljubi.

Žarko Korać i Nataša Mićić su u ime 8 nevladinih organizacija poslanicima Skupštine Srbije podneli predlog deklaracije o Srebrenici u kojoj se od narodnih predstavnika traži da se odrede prema zločinu i njegovom pravdanju. Poslanik vladajućeg DSS-a, Đorđe Mamula, objašnjava juče da bi usvajanje te deklaracije značilo pritisak na Haški sud. Ovaj poznati tumač Koštuničine ideje legalizma, priznao je da je bio šokiran video-snimkom egzekucije, ali nam savetuje da sačekamo presudu suda, a ne da svoje stavove zasnivamo na snimcima i komentarima. Ma kolika da je plata poslanika Mamule, mala je za sramotu koju mora biti da oseća dok izgovara ovakve rečenice. Što je još gore, morao bi da tuži sudu svog šefa Koštunicu što je dozvolio da se na osnovu video snimka hapse, dok Bog i Zakon ne kažu drugačije, njegovi i naši nevini Škorpioni.

Pripremali smo ovu emisiju kada nismo slutili da ćemo videti ono što smo videli, a vest dana je bila da je ukinuta poternica za Mirjanom Marković. Pa smo potražile neke ljude čije optužnice, ma kako bizarne bile, nisu ukinute. Čućete najpre razgovor sa profesorkom Vesnom Rakić-Vodinelić, direktorkom Instituta za uporedno pravo. G-đa Rakić-Vodinelić je u ime frakcije GSS-a, zajedno sa Ženama u crnom morala sudiji za prekršaje da objašnjava zašto je manifestovala 8. marta u Beogradu. Dakle, Vesna Rakić-Vodinelić.

Vesna Rakić-Vodinelić: Posle gledanja onog snimka izgleda mi deplasirano da pričamo o bilo čemu, a pogotovo o jednoj tako minornoj stvari kao što je prekršajna odgovornost. Čini mi se da je ovo društvo počelo doslovce da se valja u krvavom blatu svoje prošlosti sa kojom nije bilo u stanju da se suoči i ne znam da li će biti u stanju da se suoči. To što se desilo sa tom minornim stvari je samo mali kamičak koji ilustruje jedno stanje licemerstva, bezakonja, prljavštine i jedne gadljivosti u kojima se naše društvo u ovom trenutku nalazi. Ja ću vam zaista ukratko ispričati o čemu se radi. 8. marta ove godine su Žene u crnom i frakcija Građanskog saveza Srbije zakazali manifestaciju na Trgu Republike. Potom su se manifestanti prošetali Trgom Republike, Knez Mihailovom, pa onda Trgom Nikole Pašića i vratili se na Trg Republike.

Nedavno smo nas tri dobile poziv od sudije za prekršaje zato što smo navodno učinile prekršaj, a prekršaj se sastoji u tome što smo po njihovom tvrđenju prijavili demonstracije na Trgu Republike, a prošetali se tih dvestotinjak metara. Najpre, mi nismo prijavili ni stajaće niti hodajuće demonstracije, nismo specificirali o kakvim se demonstracijama radi, nisu uopšte bile u pitanju demonstracije nego manifestacija, proslava dakle na jedan manifestacioni način 8. marta, međunarodnog Dana žena. Drugo, nikakva šetnja nije predviđena kao prekršaj zakonom o okupljanju građana, a ako nešto nije bilo predviđeno kao prekršaj onda se to ne može prekršajem smatrati, niko za to ne može da odgovara, tako da je gradski sudija za prekršaje morao da odbaci tu prijavu čim ju je dobio.

Pored toga, mi nalazimo da smo diskriminisane u odnosu na, na primer, JSO. Kao što znate, članovi JSO-a su izveli neprijavljene demonstracije sile, zaustavili su saobraćaj, a protiv njih niko nije vodio nikakav prekršajni postupak. Otprilike ovo i još mnogo više smo kazali sudiji za prekršaje. Takođe smo skrenuli pažnju i na to da se žene u Kabulu šetaju za 8. mart. Ona je želela da zna koje smo parole nosile. Naša glavna parola je bila odista jedna teška, onako antidržavna parola na kojoj je pisalo: 8. mart, međunarodni Dan žena. I to je otprilike sve što imam da kažem o tome. Ne znam da li ćemo biti kažnjene ili nećemo, videćemo. Ako budemo kažnjene neće nam biti teško da se žalimo i sudu u Strazburu. Na kraju krajeva, ja se baš time bavim i pomoći ću i mojim ostalim koleginicama.

Te stvari koje su prikazane juče na televiziji desile su se pre deset godina, neki nisu stigli da saznaju šta se desilo, neki nisu bili u saznanju, drugi nisu bili vlasni, treći nisu bili obavešteni, šta ja znam. Ja sama jedna od onih koje su bile obaveštene o onom šta se dešavalo. Naravno, jedno je imati to kao neko verbalno saznanje i kao neko prepričavanje i kao neki uvid u određene sudske spise, a sasvim drugo je videti jedan potpuno divljački obračun sa nevinom decom, seoskim siročićima. Čini mi se da to prevazilazi značaj rata i ratnog zločina. To je jednostavno stvar elementarne čovečnosti, pa sad ili je ima ili je nema. Ja se osećam krivom zbog toga. Mislim da svi moramo da se suočimo sa tim, da podelimo krivicu za to što se radilo u naše ime i da kažemo još jednom da je u vreme kada se to dešavalo vlast u Srbiji, koja je inspirisala i sprovela te zločine, bila legalno i legitimno izabrana vlast voljom većine ovog naroda. To što ja nisam glasala za njih ne oslobađa me uopšte saodgovornosti za to što se desilo. Mislim da osoba koja je najviše zaslužna da se do tih snimaka dođe, g-đa Nataša Kandić, mora da uživa naše poštovanje i bezgranično divljenje. Mislim da nju treba predložiti za Nobelovu nagradu za mir.

Poruka je jasna, trudiću se da ne budem vulgarna, premda bih volela: njegova žena dolazi, a mi svi zajedno idemo u prekršajnu zonu. Ovo je 2005. godina, a ja se osećam kao da je 1992, negde oko 6. aprila kada je počela opsada Sarajeva. Ali tada smo nešto radili, crni flor, izlazak na ulicu, pokušaj da se suočimo sa onim što se desilo i da nešto iz toga kao društvo naučimo, bez mnogo nade na uspeh. Sada, niti vlast podstiče suočavanje sa prošlošću, naprotiv, oni su vrlo vredni u njenom zatrpavanju, niti dovoljan broj građana smatra za potrebno da zaista razume šta se sve desilo. Dok god se to ne desi neće doći do učenja lekcije koja se mora savladati pre nego što krenemo nekim normalnim putem.

Svetlana Lukić: Jeste li verovali da ćemo dotle doći?

Vesna Rakić-Vodinelić: Ne, ne, nisam nikad verovala, ja sam verovala da je Milošević zauvek otišao i da ćemo mi sa manjim ili većim teškoćama negde u 2005. ostaviti daleko za sobom i probleme sa lustracijom i sa istinom i pomirenjem. Uopšte nisam verovala da ćemo doći dotle, a pripadam generaciji koja je jedna od najodgovornijih za sve ovo što se desilo i strašno sam nesrećna zbog svega toga.

Zaista ne bih tvrdila da je pozitivna Studija o izvodljivosti nekakva velika podrška. Ona je jednostavno prva stepenica u svim tim koracima koji se moraju savladati radi ulaska u Evropsku uniju. Sa ovim našim groznim main stream-om koincidirao je kolaps koji se dešava u evropskoj integraciji. Bez obzira na optimističke izjave raznih političara taj kolaps će naravno usporiti naš ulazak, sve i da ispunimo uslove, a vrlo smo daleko od od toga. Tu ne treba imati nikakve iluzije. Treba videti u šta će taj kolaps da se pretvori. A da ima od strane međunarodne zajednice prelaženja preko nedopustivih stvari u našoj zemlji, to je činjenica, da li zato što više ne znaju šta će sa nama, pa misle da je ipak bolje da nam odškrinu vrata neke integracije da bi koliko toliko uspeli da nas kontrolišu ili su jednostavno postali manje osetljivi na to što se desilo. Možda i ceo svet počinje da odrađuje te ratne zločine.

U Americi, koja je insistirala na tome da u njoj vlada pravo i nezavisnost pravosuđa, Buš je doneo taj patriotski akt i njime je derogirao prava okrivljenih, vrlo ozbiljna prava, za koja su se generacije u Americi borile. Znate, ako jedna Amerika sebi može da dozvoli da žrtvuje ljudska prava u ime bezbednosti države, zašto to sebi ne bi dozvolile male, bedne istočnoevropske državice u kakve spadamo i mi. To je prosto trend vremena, a da li će to biti obeležje XXI veka ili će to biti samo jedan eksces, kao što je bilo ograničenje ljudskih prava za vreme Brigata rosa u Evropi 70-ih godina, pa je Evropa uspela to da preživi, zaista ne mogu da kažem, ali da je grozno vreme u kome živimo, grozno je. Možda svaka generacija to za sebe može da kaže. Valjda svakoj generaciji izgleda suviše teško da se ujutru probudi, da odluči hoće li se umiti ili će se ubiti ili eventualno uraditi nešto treće. Ja se baš tako sad osećam.

Svetlana Lukić: Mirjana Marković nema problem umiti se ili se ubiti, ona se umiva da poseti svog supruga u Hagu, a to je omogućio naš pravosudni sistem. Tužilac se složio da treba povući poternicu za ovom gospođom od reči, koja će se, dakle, u septembru mesecu, kažu, pojaviti na sudu ovde u Beogradu. Međutim, niko se nije pobrinuo niti će se pobrinuti da se ukinu besmislene tužbe protiv Vesne Rakić-Vodinelić koju ste čuli i Biljane Kovačević-Vučo.

Biljana Kovačević-Vučo: Znam kad se pojavljivao Popov, Milijana Baletić, Mila Štula, to nije moglo da se izdrži, pili su se sedativi, a alkoholičari su se napijali. To apsolutno nije moglo da se izdrži, to je bila ona najgora propaganda. I sada, kad se o njima izrazimo negativno, oni kao – aha, dokaži. Oni su se sistematski spremali za vreme demokratije. Tvrdim da su se Popov, Vučelić, Mikelić i slični tako lepo spremili za ovo vreme demokratije, da oni ispadnu pobednici u toleranciji i demokratskom dijalogu, a da mi ispadnemo ljudi koji radikalno uzdrmavaju teško uspostavljene demokratske vrednosti. Pera Luković je, znači, stradao, Popov ga je tužio, nema reakcije u javnosti.

To je ne 1:0 za njih, nego 50:0 za njih. Zamisli da ti je to neko rekao 96-e da će Pera Luković morati da se izvinjava i da plaća veliku naknadu štete Popovu. To je zaista strašno. Sećate se slučaja vojvođanske televizije, kada je bilo pitanje da li treba da dobije veću autonomiju nego što je predviđeno i kada je Nenad Čanak u svom maniru napravio igrokaz, skinuo onu tablu, bacio na pod, lupio štapom i opsovao, kao – dosta ste nas trovali 10 godina. E nije bilo tog čoveka u ovoj državi da nije imao stav u odnosu na Nenada Čanka. Svi su govorili kako to nema smisla. 10 godina nas ta televizija ubija u pojam i sad je jedno simboličko skidanje table postalo mnogo značajnije od 10 godina te mašine zla. To je stvarno licemerje.

Kada pratimo dinamiku tih postupaka, svi mi na kraju budemo osuđeni. Kad sam krenula da radim slučaj Vladimira Popovića, koji je bio izložen ne snajperskom nego artiljerijskom medijskom napadu sa svih strana, čak su javno davali izjave, na primer Braca Grubačić, pa onda Tijanić – ubiće ga njegovi. To je potpuno isti rečnik kao za Đinđića – ubiće ga njegovi, ubiće ga njegovi, ali non-stop, to je licenca za ubijanje. Moj kolega i ja smo krenuli da osmišljavamo šta možemo da uradimo da skrenemo pozornost javnosti na to šta se dešava tom čoveku, kako je to jedna klasična proskripcija koja je postojala u starom Rimu kad su ljudi stavljani van zakona. I onda smo napravili jednu konferenciju za štampu i rekli da se protiv njega vodi orkestrirana kampanja i to uglavnom od pripadnika bivše vlasti.

Nakon toga je krenuo medijski napad na mene, znači preusmerilo se, onda sam ja postala kurva mafije, dojilja mafije, kurva koja ispunjava tri želje, luda krava i još na to sve dobijem dve tužbe od Mikelića. Jednu krivičnu tužbu zbog toga što sam na toj konferenciji za štampu rekla stvari protiv njega, koje su uznemirile njegovu ćerku i on je tu pretrpeo tešku patnju i taj postupak se vodi, i to se vrlo brzo zakazuju ročišta, imam jedno sad u julu. Osećam se poraženo i nemoćno. Mikelić, predsednik Vlade Republike Srpske, 2005. godine tuži mene koja se od 90-te godine borim protiv rata, nacionalizma i takvih kao što je on. Najavili su tužbu i Siniša Vučinić i Svetozar Vujačić. Onda me je tužio, nećete verovati, Nikša Bulatović iz Nacionala, Bogdan Tirnanić se isto našao pogođenim. Taj veliki borac za slobodu informisanja podneo je krivičnu tužbu, krivičnu, ne građansku, protiv mene zato što sam ga nazvala bitangom, jer je pisao seriju članaka protiv mene, a vrhunac je bio kad je napisao tekst – kad ideš ženama ponesi bič.

Sad je takva situacija da baveći se ljudskim pravima, štiteći druge, konkretno Vladimira Popovića, demaskirajući ono što se dogodilo – ja imam krivične prijave protiv sebe, dok novinari NUNS-a i ostali grme kako se ugrožava sloboda novinarstva. Oni ne primećuju da isti ti novinari tuže ljude koji se bave ljudskim pravima i nekim javnim životom, i to u krivičnim postupcima. Oni uporno traže dekriminalizaciju klevete, a ne vide da i njihovi novinari vode takve sporove. Što je najgore, u našem krivičnom zakonu ne postoji hajka, haranga. Pretnja ne postoji, ona se goni po privatnoj tužbi. Ovde kad bi ti neko uperio pištolj u glavu i ti pozvala policiju, oni bi rekli – sorry, moraš da podneseš privatnu tužbu. Toliko se ceni naš život i tolika je odgovornost za javnu reč, koja zaista može da bude poziv na ubistvo i na linč. To je simptom užasa u kome živimo, jednog poremećenog sistema. I zaboravili smo slučaj Bodrožića koji je osuđen – ko je njega tužio, Dmitar Šegrt. Da smo uradili neke stvari koje je trebalo da uradimo, sad im ne bi palo na pamet da tuže, nego su oni rehabilitovani, oni su shvatili da je sad njihov momenat da se operu do kraja i da nas izblate, da više nikada da pomenemo niti da se setimo šta su oni radili.

General Obradović je sedeo u zatvoru 60 dana zato što nisu saslušali sve svedoke, u strahu da će uticati na svedoke dve godine posle događaja, a šta se to promenilo sa Mirom Marković da joj ukinu poternicu? Promenilo se to što je advokat rekao – doći će. Kakva je to garancija, pa mogao je i Milan Obradović da kaže – neću da utičem na svedoke. U čemu je razlika? Zašto više vredi reč advokata Mire Marković? Vredi zbog toga što je on advokat i Slobodana Miloševića, pardon, pravni savetnik, vredi zbog toga što je njima jako stalo da rehabilituju socijaliste, koji ih podržavaju. Oni žele da amnestiraju ljude koji su poveli ovu zemlju u rat, katastrofu, ratne zločine.

Ta pomisao da ja gledam kako oni ubijaju žive ljude, da to nije film, užasnula me, ali u Srbiji taj film treba da se pušta i treba da nateraju ljude da ga gledaju, da im bude muka, da se loše osećaju, da konačno shvate šta smo mi to uradili. Ljudi moraju da znaju šta se ovde dogodilo, moraju da budu svesni i mora da im pripadne muka i moraju bar jedan dan loše da se osećaju kad to gledaju. To treba prikazivati na sve strane i to kao obavezno – e sad ideš to da gledaš, pa ćeš da razmisliš kakve izjave daješ. Treba ih naterati da to javno gledaju, od Vučelića pa nadalje. Meni je Vučelić ključ, stvarno je najgori. Verujem da se oni baš nisu potresli i da su isključili televizor, promenili kanal, jer to su stvari sa kojima ljudi izbegavaju da se suoče.

Treba to raditi kao Paton u Aušvicu. Celo selo dovede – niste znali, evo sada znate, gledajte i ispaštajte. Moramo nekakav krst da nosimo za sve ono što smo napravili, moramo. Ako oni ne usvoje u skupštini tu deklaraciju, stavljaju se na stranu onih koji to ignorišu. Oni će sve da urade samo da ona ne dođe na dnevni red. Zbog toga što kada deklaracija dođe na dnevni red ne mogu da kažu da to ne podržavaju. Kako će da kažu, onda će se stvarno ogoliti ta politika koja amnestira zločin, pokušava da ga potisne da se zaboravi. Što kaže Vuksanović – ja sam se već dovoljno suočio, nemam šta da se suočavam, ali ovi koji imaju problema neka se suočavaju i dalje. Već postaje bolesno što se sve radi u ime demokratije. Kada deklaracija stigne na dnevni red niko, osim radikala, neće smeti da odbije da parafira, neće smeti, tako da mislim da će se oni boriti da to ni ne dođe na dnevni red. Koji je njihov argument protiv toga da zločin ne sme da se glorifikuje? Nema tog argumenta, ne postoji.

Svetlana Lukić: Samo da dodam jednu dobru vest, a to je da je Komitet UN za ljudska prava zatražio da im se stavi na uvid ceo slučaj Bodrožić – Šegrt. Kao što znate, Šegrt, jedan od Miloševićevih direktora iz Kikinde, tužio je i to u nekoliko navrata našeg kolegu Željka Bodrožića, nekadašnjeg urednika Kikindskih novina. Pravna država je presudila prošle nedelje da i Petar Luković mora da plati ili da se izvini Miodragu Popovu, nekadašnjem novinaru RTS-a i Pinka, a sada časnom novinaru BK TV, za uvredu. Evo kako je protekao taj slučaj.

Petar Luković: Danas je svaki fašista, svaki ratni zločinac, svako ko nam je radio o glavi svih ovih godina i krvavio ruke u prilici da se vrati na scenu u punom sjaju kao da se ništa nije desilo. U mom suđenju sa Miodragom Popovim, sud je dokazao da su njemu povređena ljudska prava. Sad ja moram da dokažem da je on ikad radio na televiziji. Tražio sam od RTS-a snimke tih dnevnika, oni mi kažu da upravo ti datumi koje sam tražio ne postoje. Kad zatražim za mesec dana, onda je NATO bombardovanje umištilo baš te snimke. Uskoro nećemo moći da dokažemo da je bilo ko radio na RTS-u u vreme rata.

Tuži me i neko kulturno umetničko društvo Krajina, zbog toga što sam 2001. godine uvredio četnike. 2001. godine nisam mogao da znam da će četnici četiri godine kasnije postajati fašisti, nije mi se javilo, nisam imao tu moć predviđanja. Bio sam onako naivan, pa sam mislio da postoji jedna strana koja je poražena i strana koja je pobednička, međutim očigledno sam se zajebao. Tako da me sad tuže antifašisti, što bi značilo da sam ja fašista.

Moja presuda za Popova mi je vrlo jasno stavila do znanja da mogu ili da platim silne pare ili da se ponizim kukavički i kažem da se izvinjavam zbog uvreda. A već sam imao otežavajuću okolnost, jer sam po njegovoj prvoj tužbi već bio osuđen, nas trojica je imalo da mu plati silne pare. Ovo sad je bila tužba podignuta u nekom jebenom Beočinu, jer u zakonu postoji odredba da se zbog uvrede u štampanim medijima sudi tamo gde se nalazi štamparija tog lista. Ne bi me iznenadilo da postoji odredba da se sudi u mestu u kome je rođen šef štamparije.

I sad ljudi kažu – Pera Luković nas je razočarao što se izvinuo, trebalo je da plati. Lako je to. Izvini, ja nemam 20.000 evra. Ako ti hrabri mogu da mi pozajme 20.000 evra odlično, savršeno, ali to nije jedna optužba, imam ih nekoliko. Znači sad treba da prodam stan, da prodam kevu, a sama pomisao da dam pare tom Popovu, pa ne pada mi na pamet uopšte. Šta me se tiče izvinjenje, jebe mi se za izvinjenje. Ja pišem tekstove protiv njega i dalje, ali ne u Srbiji. Neka me tuži u Hrvatskoj, neka me tuži u Bosni, savršeno. Ne znam kako ću se izvući sa ovim četnicima, oni ne traže ni pare ni izvinjenje, traže najstrožu zatvorsku kaznu. Da smo u nekoj drugoj zemlji i da imam dovoljno para, onda bih se zajebavao oko toga, ali izvini, u ovim uslovima nema više zajebavanja. Treba da dokazujem ko je Miodrag Popov, a nemam načina ni da dokažem da je taj čovek ikad radio na RTS-u.

Moram da kažem najiskrenije da mi u mojoj dubokoj lakomislenoj naivnosti nikad u životu nije padalo na pamet da će bilo ko od tih ljudi koji su slovili za ratne huškače, jednog dana da se pojavi i da traži neka svoja ljudska prava i da bude uvređen time što ga neko podseća šta je uradio. Dakle, to više nije pitanje lične nego ako hoćete male kosmičke pravde, mislim, kako ti ljudi, pizda mu materina, imaju hrabrosti da dođu i da bilo šta traže. Popov je imao hrabrosti da dođe i da kaže da ne može da spava zbog mojih optužbi, deca mu buncaju ‘Lukoviću, Lukoviću’, jer je on navodno nevin. On na sudu kaže da je on bio jedan od najvećih stubova protivnika Miloševićevog režima. Ja naravno počnem histerično da se smejem, jer šta sam onda bio ja? I šta si onda ti, šta smo onda svi mi bili, ako je on bio jedna od tih poluga? I danas, kao da se ništa nije desilo, on ima emisiju na BK, šaljiva emisija, zezanje. Čekaj bre, stani bre malo, jebo ga Bog. Ako se ovako bude nastavilo, onda stvarno mogu da planiram neke zatvorske dane u Srbiji ili ono što sam već davno uradio, a to je da više ne pišem u Srbiji, jer šta god da napišem ići ću u Beočin, u Leskovac, ići ću svuda gde postoji neka štamparija. Jebi ga bože, bar ima puno štamparija u ovoj zemlji.

Naravno, sve to izgleda bledo i nesuvislo spram onih snimaka koji su juče prikazani u Haškom tribunalu i koje su neke naše televizije više-manje, kako ko, prenele. Bilo je 10 sekundi na RTS-u gde je gospodin general objašnjavao da je on užasnut, da nikakve veze nema sa tim, da je opšte poznato da je on pošten. Na BK je to bila vest negde na osmom mestu, sve zajedno je trajalo 30 sekundi i iza toga je bio prilog, pamtim odlično, četiri minuta o platnim karticama. Danas je to objavio na prvoj strani, ali u većini slučajeva to uopšte nije stvar koja im je bila zanimljiva. Dakle, onaj ko kupuje taj toalet papir od novina, on naprosto to neće ni da registruje, kao što vidim reakcije na internet forumima koje glase – pa šta, to je Holivud, režija, to je zavera sveta, to nismo mi. Mislim da svako od nas odlično zna da ovo nije jedini slučaj, niti je ovo jedini snimak, niti je ovo jedina stvar koja se desila.

Zašto sinoć u komentarima niko nije pomenuo umešanost crkve, pop nekakav u početku blagosilja te ljude, u zločinu ih blagosilja, ne blagosilja ih sigurno da idu u odbranu Belog anđela ili ne znam čega već. Zašto niko od crkvenih velikodostojnika odmah posle toga nije izašao i rekao – taj pop se zove tako i tako, izbacili smo ga. Ne, crkva se ne bavi time, ona se bavi obračunom sa narodom Makedonije, proklinje narod Makedonije koji podržava svoju crkvu. Ona ima druge probleme, teritorijalne. Videćemo da li će da bude bilo koja reakcija na onog sveštenika, pa nije on Hrvat. To je u celom tom snimku možda čak više od zločina, možda čak više od onih snimaka užasne egzekucije, gde one hrabre srpske delije ubijaju s leđa decu od 16 godina, fenomenalno. Uz sve one psovke, ono teranje stoke, strašno. I da nije bilo 8.000 žrtava u Srebrenici, neka je bilo samo ovih šestoro, pa i to je stvar zbog koje bi jedna zemlja trebalo da bude potpuno u šoku. Ali danas se naš život nastavio kao da se ništa nije desilo.

Ovaj snimak je incident, advokati govore – pa kakva je to vrsta senzacionalizma, kakve to veze ima sa Stevanovićem. Pa jok, sa mnom ima. To je isti general koji je pre sedam dana izrazio zaprepašćenje – odakle ti leševi u Batajnici i zanimljivo je da NATO nije bombardovao baš to mesto. Ludilo, ali apsolutno ludilo, jedna vrsta kolektivne poremećenosti. U nekim normalnim zemljama danas bi bila tišina na ulicama, ljudi bi bili u šoku zbog ovog što se desilo. Koliko takvih ratnih trofeja u obliku video kaseta ima i ko su ti ljudi? Imaju žene, decu, ko su te žene koje spavaju sa tim ljudima, ko su te komšije? Znaš šta, glupo je da ti kažem da se stidim, juče sam želeo da sam Rumun, Bugarin, bilo šta, da nemam nikakve veze sa tim što se desilo u moje ime. To se desilo u naše ime, oni su branili nas, to je strašno.

Mira se vraća, super, jer je njen advokat dao reč. Molim te, njen advokat je dao reč. Što meni isto nije data prilika legalistička da ja kažem na sudu – ja dajem reč da ću se ponašati fino i nemojte da me kaznite. Hajde, što meni ta šansa nije pružena kao Miri Marković. Može i Marko da se vrati, zašto da ne. Mi imamo jednu neverovatnu restauraciju. Da, opet sam ispao naivan, pošto je juče bio snimak negde oko 12 sati u Haškom tribunalu, očekivao da će već u 1 sat neke stranke, neki ljudi nešto da kažu, da su užasnuti, da je grozno, da nemam pojma. Nastalo je jedno opšte ćutanje. Opet se samo nesrećni Rasim Ljajić javio. Neću da slušam Rasima Ljajića zato što znam šta će Rasim Ljajić da kaže. Hoću da čujem neke druge ljude, ima li nešto da kaže Vuk Drašković, ima li nešto da kaže Boris Tadić. Gde je sad Boris Tadić da kaže da je užasnut time što je video? Labus, gde je Labus? Gde su ti ljudi? Jeste možda malo neprijatno, ali ko ih jebe, šta su oni nama radili, u ratu je uvek tako.

Nikad, nikada, nikada nećemo dočekati taj trenutak, bar ja dok sam živ neću dočekati taj trenutak da kažu – ova se zemlja nečega stidi. Ne stidi se u ovoj zemlji niko ni za šta. Oni koji treba da se stide u ime svih nas nisu tu, ne znam gde su uopšte. Mislim, to nije stvar koja zahteva neko razmišljanje, to nije stvar da se pravi debatni klub, pa nije to stvar da mu dođu savetnici Đilas i Šaper pa sad treba da ga savetuju šta da radi. Pa jel’ su mu za ovo potrebni savetnici? U 1 sat je trebalo da se prekine program državne televizije i da da izjavu. Gde je premijer? Opet u nekom manastiru? Povećanje akciza bez dinara, sve važni problemi. Odlično, savršeno.

Kako sam bio uzbuđen prošle nedelje zbog onih jebenih bankara. Pa gde su sad ti bankari, što bankarima to ne pokažu? Šta oni bankari koji su jeli i ždrali, kojima su ovde svašta radili, šta sad oni misle o tome? Šta svet može da pomisli o zemlji koja tako reaguje na ovakav snimak? Mislim da je jučerašnji dan jedan od onih bitnih dana za neko određenje ove zemlje prema prošlosti, budućnosti, kako god hoćeš, to je jedan od ključnih dana. Ako juče i danas ta Srbija nije uspela da se sastavi, ja ne znam šta ove ljude više može da ubedi da je to bilo tako. Jeste, ubijali smo, Srbi su ubijali, klali, svašta su radili, na najpodmukliji, najmučniji, najpokvareniji način. Ej, decu od 16 godina. Posle ovoga ja mislim da bi svi koncerti, da bi sve moralo da bude otkazano bar mesec dana, to ti najozbiljnije govorim, uopšte nisam patetičan, u znak pijeteta i poštovanja. Šta li će tek biti do 11. jula kad bude 10 godina od Srebrenice? Kako će onda izgledati ova zemlja? Šta će onda biti? Ništa, ja ću ti reći, ništa. Imaćemo preče probleme, gde ćemo na more ove godine, imaćemo sušu, vlada će da ode na odmor, predsednik će da obilazi neke fabrike.

Danas sam zgrožen, počev od te sitnice sa mnom, od MUP-a koji me zove, od pretnji privođenjem, do sedenja u sudnici sa tim gmazom, nemam druge reči. Nemam načina da dokažem da je taj čovek ikad radio u RTS-u. Ako ja to ne mogu da dokažem, pa onda će svaka ovakva kaseta izazvati sumnju kod mnogih patriota, pa će reći – ma šta, već smo mi videli čuvene Markale. Čuvene, pazi, Markale su ušle u srpski jezik kao sinonim za laž, izmišljotinu. To će se zakopati, koga više interesuje Srebrenica? Interesuje me, mene interesuje šta će biti 11-og, kako će ova zemlja 11-og da prećuti taj dan? Imam utisak da se već sad prave medijski planovi, stvarno nisam paranoičan, ali stvarno se prave čitavi planovi kako da se to što više gurne u pozadinu, da se napravi čitav niz drugih stvari koje će potisnuti u zaborav tih 4-5 dana, koliko bude obeležavanje Srebrenice.

Imaćemo najbolje filmove na RTS-u da potpuno zaboravimo na to. Ja najozbiljnije počinjem sebi da ličim na ludaka koji veruje u masovnu zaveru. Apsolutno je nemoguće da je ovo prirodan tok stvari, da se stvari baš ovako dešavaju. I mogu na kraju da kažem, užasno me je sramota što sam Srbin, od juče ne postoji osećanje većeg srama što sam Srbin od ovoga, biće mi potrebno puno vremena da sve to uopšte pojmim i da ikad napišem nešto što počinje na ‘s’ kad je reč o nacionalnosti. Osećam se kao idiot, osećam se uvređeno, osećam se bedno posle ovoga, jer nažalost, oni kreteni, oni idioti, zločinci, pripadaju nečemu što se zove korpus srpskog naroda, kome nažalost mi pripadamo. To je ono strašno, strašno. Jučerašnji dan je bila tačka možda najvećeg moralnog pada koji sam video u srpskom društvu poslednjih nekoliko godina, kao da je neko onim snimkom skinuo neku skramu pa vidimo da ispod ne postoji više ništa, nema više ničeg.

Svetlana Lukić: U prvom delu emisije slušali ste Vesnu Rakić-Vodinelić, Biljanu Kovačević-Vučo i Petra Lukovića. Sa njima i sa svim našim sagovornicima probali smo da razgovaramo o različitim stvarima, ali smo uvek završavali na povlačenju poternice za g-đom Marković ili pričom o egzekuciji muslimana u okolini Srebrenice. Ne znamo, dakle, još uvek ko je sveštenik SPC sa video kasete Škorpiona, sigurno da se ceo Sinod rastrčao na čelu sa Amfilohijem, Atanasijem, da nađe tog svešenika ne bi li im objasnio koga je to i zašto blagoslovio. Kao što znate, naša crkva je nedavno priznala autonomiju Ohridske arhiepiskopije, a novoimenovani ohridski arhiepiskop Jovan je rekao – odluka je svepravoslavna, pa kako se kome dopadne. Makedoncima se uopšte nije dopala. Predsednik Makedonije, Boris Crvenkovski, je rekao da su Makedonci revoltirani ovom odlukom SPC i da će pozvati predsednika Tadića da dođe u Makedoniju da porazgovaraju o tome. Slušate g-dina Mirka Đorđevića.

Mirko Đorđević: Balkanski paradoksi nisu kao paradoksi drugde. Oni su nekako, ako hoćete, paradoksalniji, tako da u Makedoniji trenutno imamo dve crkve. Jedna je kanonski nepriznata Makedonska pravoslavna crkva sa arhiepiskopom Stefanom na čelu, ona nema rešen svoj kanonski status. A drugo bi bila Ohridska arhiepiskopija koju sada naša crkva promoviše na kanonskoj teritoriji Makedonije. Zašto Ohridska, budući da Ohridska arhiepiskopija, koja je veoma stara, nikad nije ni bila u sastavu naše crkve, nego se 1219. Sveti Sava izdvojio iz te arhiepiskopije. Nju Sveti Sava nije imao u okviru svoje crkve. On je na sever išao osnivajući eparhije i gradeći ono što mi danas nazivamo Srpskom pravoslavnom crkvom.

Ta novostvorena Ohridska arhiepiskopija nema teritoriju. Njen arhiepiskop gospodin Jovan je u Beogradu, u Skoplju ga vlasti progone i zatvaraju i ne daju mu da deluje. On nema rukopoloženo sveštenstvo, eparhije, vladike, nema narod uz sebe, pa prema tome nema teritoriju na kojoj može da ubire ono što je osnova crkvenih prihoda, ono što vernici daju kao prilog, odnosno da od domaćinstava naplaćuje parohijal. Dakle, vidite, to je paralelna crkva, koja je na neki način crkva u izgnanstvu, u izbeglištvu. Pogledajmo drugu crkvu, ovu Makedonsku pravoslavnu crkvu čiji kanonski status nije rešen, sa Stefanom na čelu. Ona ima teritoriju i na toj teritoriji ona kao crkva funkcioniše već 40 godina. Po ustavu Republike Makedonije ona je odvojena od države, ali je zakonodavac regulisao njene odnose i položaj u društvu, ona je pravno lice i registrovana je kod postojećih vlasti. Dakle, oni imaju kanonsku teritoriju, imaju uredno rukopoloženo sveštenstvo sa celokupnom jerarhijom koju crkva treba da ima – eparhije, vladike i tako dalje, ubiru prihode. Trenutno se između ove dve crkve vodi neka vrsta balkanskoga rata za kanonske teritorije.

Sad je u Makedoniji došlo do homogenizacije, tamo su i vlada i sve društvene institucije, Akademija nauka i tako dalje, stale u odbranu ove crkve čiji kanonski status nije rešen. To je dole ujedinilo režim i crkvu. Nešto slično može se dogoditi i u Beogradu i srećom još uvek se ne događa i onda bismo dobili ne više crkveno i međucrkveno pitanje nego bismo dobili doista međudržavno pitanje. Ali i to za mene nije neko veliko iznenađenje budući da sam oduvek verovao, ako se sećate, da će se raspad Jugoslavije, koji još nije okončan – ovo su još uvek ti potresi tla, manifestovati na vojsci i na crkvi. I ako smo se do juče nadali da je u Makedoniji sve prošlo najbolje, bez rata i sukoba, evo pokazuje se tačnom moja pretpostavka da će se dole upravo na crkvenom pitanju iskomplikovati odnosi.

Trenutno za Makedonce treba imati razumevanja, jer za njih se sve prelomilo vrlo nesrećno i dramatično. Makedonci kažu – Grci nam ne priznaju ime države, Bugari nam ne priznaju jezik, evo vi nam, Srbi, ne priznajete da imamo crkvu. Pa ko smo onda i šta smo mi u momentu kada treba da slavimo 60 i koju godišnjicu makedonske državnosti stečene tako kasno, nakon II svetskog rata.

Tačna je teza koju naša crkva često ističe da crkva koja hoće da se izdvoji iz crkve u čijem okviru je do tada bila, mora da poštuje kanonski red i poredak. U kanonskom pravu za to osnova ima, u protivnom pravoslavlje bi se raspadalo, atomiziralo po principu autokefalnosti do u beskraj. Međutim, nevolja je u tome što su Makedonci to tražili više puta, a dobili nisu. Na makedonskoj strani već se zapažaju neki vrlo loši tonovi. Umesto da se pregovori nastave, vladika Timotej izjavljuje – mi više nećemo ni s kim da razgovaramo. To je loše, jer nema šanse da srpska crkva povuče tomos, što je svečani akt kojim se uređuje crkvena organizacija na jednom terenu, ali nema više šanse ni da Makedonci uzmaknu. Ako hoćemo da budemo pravedni, Makedonci više i nemaju kud da uzmiču nazad. Ja mislim, kad se strasti budu stišale, otvoriće se još jedan krug razgovora, jer ranije ili kasnije ta se autokefalnost mora dati, to je praksa na pravoslavnom istoku.

Sve crkve na pravoslavnom istoku, i naša, tokom vekova su nastajale kao državne i nacionalne, tako što su se izdvajale od matice crkve. To smo mi uradili sa Svetim Savom daleke 1219. godine i tada Sveti Sava nije držao mnogo do kanona, nego je postupio hrabro, smelo i odvojio crkvu iz Ohridske arhiepiskopije. Navukao je na sebe prokletstvo solunskog episkopa, arhiepiskopa Homatijana, i to prokletstvo bačeno na nas trajalo je punih 28 godina. U crkvi nikad ništa ne ide brzo.

Naš patrijarh Pavle nedavno je namerno naglasio, to je dobilo publicitet ali ne dovoljan – mi u srpskoj crkvi priznajemo postojanje makedonske nacije i makedonske države. Ali u Makedoniji se stiče utisak da su to samo reči i da boga mi iza ovoga stoji – nas priznaje srpska država, nas priznaje srpsko-crnogorska zajednica, a ne priznaje nas crkva, nije li to stara politika da nam neko sa strane određuje egzarha ili iz Sofije ili iz Beograda ili iz Grčke i nije li ovo nastavak stare politike da nas Makedonaca – nema.

Autokefalija je kao problem čisto organizaciono pitanje, to uopšte nije kanonsko niti dogmatsko pitanje. Ona rešava pitanje organizacije crkve u jednoj državi i to se kroz istoriju menljalo. Do 1920. godine naša crkva je bila uređena sasvim drugačije. U Sremskim Karlovcima postojala je potpuno nezavisna patrijaršija, Dabro- bosanska mitropolija je bila pod ingerencijom Carigrada, a 1920-e, kad je stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca prilagođavajući se novom stanju stvari, kanonska se teritorija podesila prema državnoj teritoriji. Dakle, ne treba smatrati da je to neko sakralno pitanje. Nažalost, na Balkanu mnogi, a sada i Makedonci, videće kasnije da greše, smatraju da je to nešto bez čega se ne može. Iz političkog ugla gledano, i u Makedoniji i u Srbiji na autokefalnost se, međutim, gleda kudikamo pragmatičnije, kao na običan atribut države, ali valja voditi računa da je po crkvu veoma opasno da bude veoma bliska sa trenutnim režimom, jer se onda događa nešto fatalno – kad padne režim, crkva ostane udovica.

Pred nama je knjiga koja se zove ‘Knjige makavejske’, preveo sa grčkog episkop Atanasije. Reč je o starim jevrejskim hronikama, četiri knjige, ukupno osamdesetak strana, 200 godina pre naše ere, pre Hrista. U ovim dragocenim hronikama koje su umetnički i istorijski vredne, ukazuje se sudbina braće Makaveja, koji nisu hteli da trpe nikakve strane verske uticaje nego su se spalili. Zapanjiće vas u ovoj knjizi da pored tih stotinak strana teksta ima blizu 200 strana komentara iz pera vladike Atanasija i mitropolita Amfilohija. Nećete verovati, ti komentari se svode na to da se sudbina ove braće poredi sa borbom bosanskih Srba, oni su kao Karadžić i Mladić, govori se o stranim plaćenicima, o trulom zapadu, o svemu onome o čemu Atanasije i Amfilohije na Mašinskom fakultetugovore satima harangirajući ogromnu masu studenata. Dovoljno je da bacite pogled, pa da se zapanjite. Smisao tih hronika je falsifikovan u ime dnevno političkih potreba jedne konzervativne politike antievropskog duha, antiameričkog raspoloženja i pravdanja ratova koji su vođeni poslednjih deset godina na Balkanu i čuvenih ratovođa koji se u knjizi proglašavaju za neviđene heroje kakvi su nekad bili braća Makaveji.

Ni u jednom retku opširnih tirada ovih komentara nije ponuđen nijedan dokaz da su gospoda Karadžić i Mladić heroji, pravednici koji su se žrtvovali, glavu dali za svoju veru i za svoj narod. Mi znamo da se oni nisu žrtvovali nego su boga mi debelo žrtvovali druge. Koliko god da sam očekivao sve ono na Pravnom fakultetu, onu tribinu ‘Deset godina od oslobođenja Srebrenice’, ipak moram da priznam da sam iznenađen. Tvrditi tako nešto kad su svi priznali, kad se to zna, entitetska vlada Republike Srpske iznela je belodane podatke sa imenima, prezimenima žrtava. 8 hiljada ljudi je ubijeno, ako ne i više, knjiga je otvorena, knjiga zločina. Tvrditi i dalje da su Karadžić i Mladić pravednici je, boga mi, drsko. Ako ste pažljivo pogledali puni tekst besede vladike mileševskog Filareta blizu Zrenjanina u onom selu, tu se svi oni koji drugačije misle proglašavaju, moram da citiram, fukarom, jajarama, izdajnicima. I tu doista vidimo da je Srbija fatalno podeljena.

Mi nismo izvukli ni jednu lekciju iz prošlosti. Mi smo jedan od retkih naroda koji nemaju hrabrosti da podvuku crtu, da se suoče sa zločinima. Nije to samo, znate, retorički – suočiti se sa zločinima, priznati ih, niti je stvar u tome da drugi nisu činili zločine, itekako su ih činili. Balkan je posejan grobnicama. Ali mi spavamo na grobovima. Jedva da se u poslednje vreme najavljuje ponešto, lično ne verujem da će to ići lako sa Batajnicom, a sve nam to predstoji. Mi smo se u toku miloševićevskog ciklusa ratova koje smo izgubili u vojničkom smislu, zaista upisali u veliku knjigu zločina. Srebrenica je jedan od najvećih zločina posle II svetskog rata. To je ono što mene brine i u tom kontekstu treba gledati i ova dramatična zbivanja u našoj crkvi.

U stvari, koji smisao ima ravnogorska proslava. Ako izvedemo to što hoće ovi na Ravnoj Gori, lakše ćemo Miloševićeve ratove upisati u knjigu oslobodilačkih ratova koje je Srbija vodila. A koga smo oslobađali i kako smo sebe tu ukopali, jedva da je potrebno i govoriti. Ja se bojim da je to ta pozadinu. Mi smo na Ravnoj Gori, što se nigde u svetu nije dogodilo, u Evropi, proslavili 60-ogodišnjicu borbe protiv komunizma, a istorijski gledano, komunizam je bio u antifašističkoj koaliciji. I tu se šalje jedna poruka koju svi vide – mi ćemo ovde naše račune i obračune nastaviti i slaviti ovo, a što se Hitlera i fašizma tiče, to su ionako obavili Amerikanci, Englezi i velika pravoslavna Rusija, mi se u to nećemo mešati. Mi se nećemo mešati u borbu protiv fašizma. I kod nas doista postoji neki latentni fašizam u nekom palanačkom obliku, to je činjenica.

Pomenuli ste malopre povlačenje poternice za Mirjanom Marković. Molim vas, poternica je raspisana legalno i legitimno, ko sad to povlači, da li se mi pitamo oko toga dovoljno, kako se to tek tako može povlačiti. Ako je već izdata poternica za mnom da dođem na sud da kažem šta imam, ne može neko da odluči da ja i ne moram dolaziti. Znači, ne postoji nikakvo pravosuđe, ne postoji nikakva pravda. Može se nešto podići, može se povući i nikom ništa. To su opasni signali, to nije tek ovako incident, ovo sa poternicom, to je simbol zla koje je tu među nama i u nama i oko nas.

Svetlana Lukić: Slušali ste Mirka Đorđevića koji je zabrinut za funkcionisanje našeg pravnog sistema, a sa njim se skroz slaže potpredsednik vlade Miroljub Labus koji je takođe zgranut povlačenjem poternice za g-đom Mirjanom Marković, kao da nije član vlade nego šef opozicione stranke. Međutim, g-din Labus verovatno ima pametnija posla nego da upita svoje koalicione partnere šta se to događa. On svakog dana izlazi sa novom kalkulacijom kada ćemo ući u Evropsku uniju. A u dalekoj prošlosti, pre pet dana, održan je jedan od najvažnijih referenduma koji će u velikoj meri odrediti budućnost Evropske unije. Pošto mi nemamo kada, a ni ne znamo kako da se bavimo Evropom XXI veka i ne umemo da shvatimo ovo francusko ‘ne’, zamolili smo Ivana Milenkovića sa III programa Radio Beograda da čita, telefonira u Francusku i raspita se šta to uradiše Francuzi.

Ivan Milenković: Žan Bodrijar nam nudi tumačenje koje ne spada u ove klasične analize. On predlaže jedno čitanje na simboličkoj ravni. Mi potcenjujemo značenje, učinak i snagu simbola. Kada je napadnut Njujork 2001. godine nije uopšte bilo potrebno da mi tačno znamo, da nam neko kaže zbog čega se to desilo. Dakle, sam simbolični čin je bio takav da je bilo potpuno jasno zašto se to dogodilo, nije bio potreban potpis, nije bila potrebna čak ni neka teroristička organizacija da preuzme odgovornost. Naprosto, svi smo znali zašto se to dogodilo. Slično čitanje predlaže Bodrijar i sada i kaže da je čitava ta kampanja za to ‘da’, čitav taj nastup pozitiviteta, osmeha, blistavih zuba, čitava ta amerikanizacija, ako hoćemo tako, javnog prostora, sve je to postalo nepodnošljivo. Tako da su Francuzi taj upad pozitivnosti u simboličko polje sankcionisli tako što su se afirmisali negativnost.

Moji francuski prijatelji su mi govorili o za Francusku nesvojstvenu medijsku zatvorenost za drugo mišljenje, za mogućnost drugog. Nije bilo mesta za te glasove. Najšokantniji podatak za mene jeste da su novinari francuskog radija štrajkovali, jer nisu više mogli da izdrže pritisak da non-stop afirmišu ovu priču za ‘oui’. Pored toga, tamo se dešavalo nešto na šta smo mi ovde navikli kao na normalnu političku tehnologiju, koja je naravno nenormalna: kampanja za ‘ne’ je bila dijabolizovana. Ukoliko se zalažeš za ‘ne’ ti si bio proglašen antievropljaninom, automatski dakle svrstan među fašiste, a samim tim – nisi dobar Francuz.

Niti više priče o globalizaciji, niti ljudi manje znaju šta je to globalizacija. I kada pogledate razloge za globalizaciju i razloge protiv nisam siguran da ijedna strana preteže. Ima ljudi koji misle da su ovi ratovi kod nas bili zapravo samo očajnička reakcija na nastupajuću globalizaciju. Dakle, ovi ratovi sa nacionalnim predznakom, sa predznakom suvereniteta, sa predznakom šovinizma, rasizma, dakle, sve ono što se sa procesom globalizacije rastače, time je očajnički pokušalo da se održi. Tako da utoliko mi ovde svakako osećamo pozitivne učinke globalizacije. Ali da se vratimo na Francusku. Zanimljiva stvar je taj spoj levice i desnice. Sam Fransoa Miteran je vrlo dobro artikulisao ono što se ranije smatralo interesom desnice, tako da još u njegovo vreme levica počinje da gubi svoj prepoznatljivi lik. Paradoks je da je, uprkos žestokoj kampanji socijalista za pozitivan odgovor evropskom ustavu, statistički gledano 6 od 10 socijalista glasalo protiv. To bi meni bilo najzanimljivije objašnjenje ovoga što se desilo u Francuskoj. Nije bilo nijedne jasne političke opcije koja bi se beskompromisno zalagala za kakvo-takvo očuvanje socijalne države. I naprosto, francuska politička elita je bila kažnjena.

Zanimljiva je i paralela sa Srbijom. Šta radi naš predsednik Tadić? Plašim se da se on ponaša pomalo kao francuski socijalisti. On vodi sve bezobličniju politiku. Bio je na nekoj tribini i pitanje je bilo otprilike – šta vi mislite o ovom skupu koji je održan na Pravnom fakultetu pod nazivom Deset godina od oslobođenja Srebrenice ili Istina o Srebrenici. I sad čovek odgovara na sledeći način, citiram: ‘Svako ima pravo da se okuplja i da izražava svoje mišljenje. Tačka. Ali ja mislim da to čini veliku štetu.’ Svaki njegov odgovor po nekom automatizmu ide upravo tako. Najpre jedna politički korektna izjava, a onda on kaže šta misli.

Gledao sam svojevremeno kako su nesrećnog Hašima Tačija ljudi obučavali da daje korektnu izjavu. Dakle, vi vidite jednog neobrazovanog čoveka koji ko zna šta je radio, koga je ubijao. Ali on je sada političar i ima biti politički korektan. I kada slušate Tačijeve izjave ni u jednoj ne možete čuti ništa, dakle, on naprosto politički korektno govori. E sad imate Tadića koji radi vrlo slične stvari. Dakle, on na pitanje o Srebrenici odgovara jednom politički korektnom frazom. Prosto je morao da kaže – ljudi, to je svinjarija, a sad, što svako ima pravo da radi šta hoće, o.k, mi smo demokratska zemlja. Dobro, nama i treba malo političke korektnosti, ali situacija još nije takva da bismo smeli tek tako indiferentno da budemo politički korektni. I da je drugačije reagovao, to ne bi bilo politički nekorektno, ali bi bilo oštro, bilo bi prepoznatljivo. Ovako, on se utapa, njegova pozicija ga de facto vuče u onu bezličnost DSS-a, a koja bezličnost se onda oblikuje ka nekakvom radikalskom diskursu, koji se s druge strane malo umanjuje i sve se to meša u neku manje ili više odvratnu melasu.

Na svakom koraku čućete ljude, nacionalno svesne, koji kažu – eto vam vaša Evropa, eto vidite, ako Francuzi mogu šta mi vi sad ovde pričate o nekakvoj Evropi. To mi je odvratno i mislim da je to slaboumna reakcija. Dobro, ni ne očekujem naročito umnu reakciju. Što bi rekao Nebojša Bakarec – um je uvek ispred tela. Međutim, takva reakcija je idiotska zato što nema nikakve veze sa onim što se događalo u Francuskoj. Taj šovinistički i fašistički, rasistički odnos prema Evropi u Francuskoj ima između 10 i 15% ljudi. To su verovatno najbolji prijatelji Vojislava Šešelja, Le Pen i to društvo, premda je i to veliko pitanje, to takođe treba izanalizirati. Tačno je daje stav protiv Evrope instrumentalizovan u kampanji za prihvatanje evropskog ustava – ukoliko ne glasaš ‘da’ ti si protiv Evrope, što nije tačno.

Moji prijatelji iz Francuske kažu mi sledeće – jesam za Evropu, ja ne mogu bez Evrope, ja sam Evropa, ali samo da vidimo kakva Evropa. Ako će ta Evropa da se unifikuje na način angloameričke priče, pa onda ja neću u takvu Evropu bez obzira na posledice. Dakle, nisu u pitanju antievropski stavovi kakve ćemo čuti ovde. Ovde je biti protiv Evrope stvar dubokog neznanja ili duboke ideološke ostrašćenosti. Ja glasam za neznanje. Jeste, priča o Evropi se instrumentalizuje, ali molim te, ako kao alternativu imaš ’10 godina od oslobođenja Srebrenice’, onda je i instrumentalizovana da gore ne može biti evropska priča za nas bolja.

U Francuskoj se odigralo proevropsko ne, dakle oni štite Evropu kao ideju, kao političku tvorevinu. Delom su Francuzi odreagovali i na Širaka, nema nikakve sumnje. Paradoksalno je da je Širak mogao da izabere da ustav ratifikuje skupština. Izlaskom na referendum Širak se igrao De Gola. De Gol je rekao – idemo na referendum i ja svoju političku sudbinu vezujem za referendum. De Gol je propao, Širaku naravno ne pada na pamet da siđe sa funkcije, jer on to nije na taj način uslovio. Međutim, da je ustav ponuđen skupštini, on bi bio ratifikovan sa četiri petine poslanika u parlamentu. To su četiri petine predstavnika tog istog naroda koji je ubedljivo odbio taj dokument. To potvrđuje u kakvoj su krizi ideja predstavničke demokratije, ideja nacije, pojam suvereniteta, svi tradicionalni politički pojmovi, zaključno sa samim pojmom politike.

Francuzi na neki način ipak hoće da ostanu Francuzi, ma šta to značilo. Drugim rečima, oni hoće da sačuvaju onu sedamnaestovekovnu ideju Evrope o stvarnom političkom, pa i teritorijalnom ujedinjavanju Evrope. Evropa u svom pojmu nosi tu realnost. Ovaj evropski ustav, kao i silni propisi, dekreti, podzakonski akti, hoće tu realnost da svedu na nešto mnogo manje od toga. Francuzi muku muče sa tim što Evropska unija hoće da im ukine ne znam koliko vrsta sireva. Ne diraj Francuzu sir. Nesrećni Slovenci su već morali da promene kranjsku kobasicu, da joj ne znam šta urade. Inače sam žestoki fan Evrope, ali, brate, volim i kranjsku kobasicu, volim francuske sireve.

Holanđani su odbacili ustav sa još većim procentom glasova. Međutim, to nije potpuno isto kao u Francuskoj, a jedna od bitnih razlika je to što je u Francuskoj kampanja za ustav bila na trenutke gotovo histerična u svojoj žestini. U Holandiji je sve to išlo nekako preko volje. Na pitanje kako će sve to da se odrazi na Srbiju, odgovor je – mi smo toliko daleko i od Evrope i od Evropske unije, i od njihovog ustava i od našeg ustava da nas to neće ni dotaknuti ni na koji način. Tako da budimo bez brige. Ono što bih ja voleo da vidim vrlo brzo u budućnosti jeste da se u Evropi krene u izradu jednog istinski evropskog ustava. E, to će da bude prava stvar.

Svetlana Vuković: Samo mi još kaži, koliko se evropska kranjska kobasica pokvarila?

Ivan Milenković: Ako su to te kobasice, sad ne liče ni na šta. Boleo me stomak.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Ivan Milenković, a Francuzi su dobili novog premijera pre neki dan, to je Dominik De Vilpen, sećate ga se iz Ujedinjenih nacija, lepo odeven, prefinjen, poliglota, kako prekoreva sa popustljivošću jednog aristokrate američku nameru da napadne Irak. I nas posetio jedan pravi Evropljanin, pisac Bora Ćosić, koji s vremena na vreme svrati u Beograd.

Bora Ćosić: Ovde u svesti ljudi nije glavni pesnik i pisac Miloš Crnjanski, da ne govorimo o Marku Ristiću, da ne govorimo o Dušanu Matiću. Kakav Oskar Davičo, on je nekakav boljševik, a on je za ove budale napisao najvažniju pesmu o Srbiji, koja nije nacionalistička, nego je najbolja pesma o ovoj zemlji. O nadrealistima se danas govori sa nipodaštavanjem zato što je važnija ‘Knjiga o Milutinu’ ili ne znam koja druga mizerna knjiga. Ne vidim ovde mlade pisce, najmlađi pisac ima 40 godina, to je Arsenijević. Ono nešto malo nas starih koji pokušavamo da nešto govorimo, to se ne uzima u obzir, pogotovo ako nisi ovde, onda nemaš pravo uopšte da učestvuješ u diskusiji, ko te pita, sedi tamo i uživaj. Juče sam čak čuo da ja živim tamo kao bubreg u loju, a ne razumeju da ja u 73. godini radim svaki dan i da bez tog svakodnevnog rada ne bih bio živ. Ja nemam pomoć Karić konzorcijuma. A i ne mogu da sedim, dok god sam živ ja moram da radim.

Juče mi je rekao Srđa Popović – naša omladina je divlja. To je tačno, kad se ide u 11, 12 noću ovim ulicama izgleda „Viktor ili deca na vlasti“. Samo su deca na ulicama i to je jedna generacija koja nije divlja nego je podivljala. To je kao kad su neki loši roditelji ostavili jednu mitsku ličnost kao što je Tarzan u džungli, pa se on morao nekako dovinuti da bi opstao. Juče sam čuo čak da se jedan predsednik opštine u Vojvodini zove Tarzan, imenom Tarzan. Dakle, Tarzani su zaista svuda i to je jedno divljaštvo koje nije ni tako agresivno koliko je divlje. Zašto je divlje? Zato što kad ostaviš malo dete u džungli, onda ono može da se dovine do toga da počne da se druži s majmunima i da preživi i da bude atletski jako, kao i ovi naši na ulicama, mogu da te zgrome dok prolaziš pored njih – ali su ostali izolovani. Roditelji te generacije su ostavili tu decu na ulici, odnosno u džungli. To je, mislim, jedna od najstrašnijih stvari koju ovde zapažam, taj globalni ambijent – deca džungle.

Ima mladih ljudi koji otprilike znaju gde je aerodrom Beograd, ali nikad nisu bili na aerodromu, a kamoli da su ušli u avion, a kamoli da su negde odleteli. To je jedan tako strašan podatak. To nisu deca koja žive na Staroj planini, nego su deca iz Knez Mihailove ulice, iz Vasine, iz Strahinjića Bana. Ne mogu da se snađu u jednom objektu kao što je zračna luka, kao što je aerodrom.

Srpski političari prema svetu hoće da pokažu neku svoju kooperativnost, a s druge strane osim Miloševića, sve što tamo šalju je povrće, salata. One glavne oni i dalje kriju i prave se ludi da ne znaju gde su. Pa nije baš tako teško pronaći nekoga ako hoćeš da ga pronađeš. Ima milion načina, sredstava, tehnologije, milionm špijuna, jer ovaj narod jako voli da špijunira. Nisu svi špijuni u profesionalnom smislu, ali svi vole da znaju nešto, pa dakažu ili ne kažu nekom. Dakle, ne može se ne znati gde se jedan dripac od generala ili od navodnog pisca i psihijatra krije, a oni su ipak paradigma. Njih poslati, to je ono što bi dokazalo dobru volju.

Svetlana Lukić: Bora Ćosić nas je podsetio na pesmu Oskara Daviča o Srbiji, dakle za kraj Peščanika slušate Oskara Daviča.

Oskar Davičo:

„Srbija devetsto trideset devete

Ja znam sva tvoja lica, svako šta hoće, šta nosi,

gledao sam sve tvoje oči, razumem šta kažu, šta kriju.

Ja mislim tvoju misao, začetu ti u kosi,

ja znam tvoja usta šta ljube, šta piju.

Ej, piju od tuge, od znoja, od muke, od noći,

od sijerka koji se teško melje.

Ja sam u mlinu sred buke žrvnja

čuo sve tvoje želje i brige tvoje.

Oj Srbijo, među pesmama, među šljivama,

oj Srbijo, među ljudima na njivama,

oj Srbijo, među pesmama, među stadima,

oj Srbijo, pesmo među narodima.

Pesmo tužna, meka si milošta

što plače kao krv grožđa,

kao suza mošta,

kao onaj poljubac, onaj miris perja

što utka u gugutanje svoje gugutka.

Oj milošto meka, krik si divlje plovke

nad jarom iz koje stasa crveni ugalj sunca

u zrnu svakog klasa.

Ali bosa pesmo gluve žalopojke,

kad prestaju pesme, kad počinju psovke.

Gladna ruko slepe jadikovke,

kad će hajduk bune iz tebe da grune,

psovke i psovke, ej, u čije zdravlje,

zalud je oranje, zalud je letina,

kletve i kletve, za čije truplo kravlje

nabrekla Mačvo od žita,

oteklo Pomoravlje, bure i bune,

za čije se zube lavlje dimi od mleka ovca

i dimi planina kad Mačva nije sita,

kad Mačva nije sita.

Kroz mukle lance dana koža, suvonjavi

su se proderali duboki rovovi bora

od rovovskog rata, od zemlje poplavi

i skori se lice, preko gladi kora,

to lice što nije lice,

ti dani što nisu dani,

ti dani ranjenih lica,

ta lica kao tabani,

trnje im ne može ništa i ništa udari,

a svak od tuge za dan kao vek čitav ostari

i zbrčka se.

Oj Srbijo, među bunama, među šljivama,

oj Srbijo, među ljudima na njivama,

oj Srbijo, među pesmama, među brdima,

oj Srbijo, pesmo među narodima.

Tužna pesmo, majko moja stara.

Brata mi u taljigama dovukli iz grada,

kamenu ploču kamenog dinara

za med našeg znoja, vino našeg rada.

A đikaju deca u lažigaćama,

pod kosom, u blatu,

među svinjama, među patkama.

Hraniš ih, Srbijo druže, više prosom,

više postom, više bajkama, uspavankama,

više gatkama i pokrivaš ih mrakom

što tako teško pada,

da gnev po cele noći do oblaka pali

bunom iz koliba, polja, vinograda

pevajući srcem što sebe ne žali

ni sedmu rupu na krajnjoj svirali.

Oj Srbijo, među bunama, među šljivama,

oj Srbijo, među ljudima na njivama,

oj Srbijo, među pesmama u grudima,

oj Srbijo, buno među narodima.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Oskar Davičo, a nekoliko puta u ovoj emisiji pomenuli smo da se ne zna ko je sveštenik sa kasete Škorpiona. Tokom emisije javio nam se jedan slušalac, suviše poznat da bismo mogli tek tako da kažemo njegovo ime, koji tvrdi da zna i ime sveštenika i gde on sada služi u ime Božije. Ako nas pita neki od vladika, reći ćemo im gde da odu i nađu svog sveštenika, ako imaju slučajno nešto da ga pitaju i da mu kažu. Bio je ovo Peščanik.

Emisija Peščanik, 03.06.2005.

Peščanik.net, 03.06.2005.

TEMA – SREBRENICA